Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Рамана Демирова из Штипа, Република Македонија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Рамана Демирова изјављена против радње Министарства унутрашњих послова - Управе граничне полиције пре дузете 17. октобра 2010. године и пресуда Првог основног суда у Београду П. 7556/11 од 21. јуна 2012. године, Апелационог суда у Београду Гж. 6690/14 од 16. јануара 2015. године и Врховног касационог суда Рев. 1920/15 од 11. фебруара 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Раман Демиров из Штипа, Република Македонија, поднео је Уставном суду, 17. јуна 2015. године, преко пуномоћника Александра Оленика, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднеском од 29. јула 20 16. године, против радње и пресуда наведених у изреци, због повреде начела и права зајемчених одредбама чл. 21, 32, 36. и 76. Устава Републике Србије. Подносилац је истакао и повреду члана 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) у вези са повредом члана 4. Протокола 4 уз Конвенцију, те повреду члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију.
Образлажући тврдње о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава и повреди опште забране дискриминације из члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију, подносилац наводи да су му службеници Управе граничне полиције МУП РС онемогућили прелазак државне границе и улазак на територију Републике Србије само због његове етничке припадности, будући да му је том приликом, како тврди, речено да „постоји наредба да се не пуштају Роми који путују у групама“. У вези са изнетим, додаје и да га критичном приликом нико није питао за позивна писма, новчана средства и радни статус, већ само за крајње одредиште и да повреда његових права произлази из пропуштања да се у предметном парничном поступку терет доказивања пребаци на тужену државу. Повреду права из члана 14. Конвенције у вези са чланом 4. Протокола 4 уз Конвенцију заснива на тврдњи да је суд, доносећи оспорене одлуке, занемарио чињеницу да улазак на територију Републике Србије није дозвољен не само њему, већ и осталим лицима са којима је путовао, а који су такође Роми и држављани Републике Македоније, док повреду права из чл. 32. и 36. Устава види у наводно погрешном тумачењу члана 45. Закона о забрани дискриминације – пропусту судова да терет доказивања пребаце на тужену, са чим у вези се позива на више пресуда Европског суда за људска права (између осталих, на Е.B. против Републике Француске, Biao против Краљевине Данске, Anguelova против Бугарске). Наиме, подносилац сматра да га је начин на који су судови применили и тумачили наведену законску одредбу ставио у неоправдано неповољан положај да доказује да је био дискриминисан, јер по његовом мишљењу, околност да је целој групи Рома забрањен прелазак државне границе, сама по себи чини вероватним постојање дискриминације. Додаје и да тужена није пружила ниједан доказ о разлозима одбијања уласка на њену територију, да није доставила службену евиденцију о лицима којима није дозвољен прелазак државне границе и да су околности, које су у оспореним актима наведене као разлог због ког му није дозвољен прелазак државне , утврђене тек у парничном поступку. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене акте и утврди му право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Првог основног суда у Београду П. 7556/2011, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Раман Демиров, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 8. априла 2011. године Првом основном суду у Београду тужбу против Републике Србије, ради утврђења дискри минаторског поступања тужене и накнаде нематеријалне штете. Основаност тужбеног захтева засновао је на чињеничним наводима да њему и још дванаесторици или тринаесторици Рома са којима је путовао из Републике Македоније у СР Немачку због етничке припадности, 17. октобра 2010. године, није дозвољен прелазак граничног прелаза и улазак на територију Републике Србије уз усмено образложење Управе граничне полиције Републике Србије "да су добили наређење од претпостављених да не пуштају да границу прелазе Роми у групама". Од доказних предлога понудио је изјаву коју је дао пред нотаром у Републици Македонији поводом догађаја који је предмет тужбе, фотокопију свог пасоша и саслушање парничних странака.
Тужена је у прилогу одговора на тужбу доставила извод из евид енције прелазака државне границе за тужиоца, а у новембру 2011. године и табеларни преглед броја страних држављана којима у 2010. години на граничним прелазима није дозвољен улазак у Републику Србију. Такође је предложила извођење доказа саслушањем сведока - полицијских службеника који су критичном приликом радили на граничном прелазу „Прешево“.
Оспореним пресудама Првог основног суда у Београду П. 7556/11 од 21. ј уна 2012. године и Апелационог суда у Београду Гж. 6690/14 од 16. јануара 2015. године правноснажно је одбијен тужбени захтев за утврђење да је тужена незаконито и дискриминаторски поступала према тужиоцу изазивањем и подстицањем неравноправности, мржње и нетрпељивости по основу расне, националне или верске припадности приликом преласка државне границе, као и захтев за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова проузрокованих повредом права личности. Према утврђеном чињеничном стању, тужилац, припадн ик ромске националности и држављанин Републике Македоније, је у периоду јануар 2010. – март 2011. године 105 пута прешао државну границу Републике Србије, а 17. октобра 2010. године кренуо је са више лица, Рома, мини бусом у СР Н емачку. Том приликом, тужилац, који је код надлежне службе пријављен као незапослено лице, није имао позивно/гарантно писмо нити потврду о поседовању новца и у његову путну исправу прво је стављен печат преласка граничног прелаза Прешево, а затим печат „поништено“ и није му дозвољен улазак на територију Републике Србије. У току 2010. године улазак на територију Републике Србије није био дозвољен укупно 536 држављана Републике Македоније, од тога 206 у октобру те године. Такође је утврђено да службена лица Управе граничне полиције МУП РС приликом контроле преласка државне границе странце који путују у групи не третирају као групу , већ се свако лице проверава засебно, а полицијски службеници не могу знати њихову етничку припадност јер располажу искључиво подацима из путне исправе у којој је евидентиран податак о држављанству, а не и о етничкој припадности. Оспорене пресуде засноване су на оцени судова да тужилац предложеним и изведеним доказима није учинио вероватним постојање дискриминације услед националне припадности, што је његова обавеза у смислу члана 223. Закона о парничном поступку , а да је с друге стране тужена, на чијој страни је био терет доказивања о изостанку дискриминаторског понашања, писменом евиденцијом о броју прелазака државне границе од стране тужиоца и саслушаним сведоцима доказала да критичном приликом тужиоцу није дозовљен улазак на њену територију због тога што није испуњавао услове прописане одредбом члана 11. став 1. тачка 2) Закона о странцима ( непоседовање довољних средстава за издржавање). Поред тога, другостепени суд је, имајући у виду суштину жалбених разлога - да су искази сведока контрадикторни, да је због одбијања доказног предлога да се они суоче остало нејасно да ли постоји писани или било какав други доказ о конкретном разлогу због ког тужиоцу није дозвољен улазак на територију тужене и погрешној примени члана 45. Закона о забрани дискриминације, нашао да се жалбом неосновано оспорава закључак првостепеног суда у погледу оцене исказа саслушаних сведока јер тужилац своје наводе није засновао на још неком доказу којим би се основано могао довести у питање закључак нижестепеног суда. Другостепени суд је указао и да би евентуални пропусти у спроведеној процедури, што је истицано у жалби, могли бити предмет другог, а не поступка по тужби за заштиту од дискриминације.
Против другостепене пресуде тужилац је изјавио ревизију због наводно погрешне примене члана 45. Закона о забрани дискриминације, истичући да је на њега, супротно законском решењу, стављен терет да доказује да је над њим критичном приликом извршена дискриминација. Осим наведеног истакао је и да се погрешна примена материјалног права огледа и у недовољном разумевању и неправилној примени правног стандарда „вероватност“ постојања дискриминације.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1920/15 од 11. фебруара 2016. године одбијена је тужиочева ревизија уз оцену о правилном закључку другостепеног суд а да тужилац није учинио вероватним да је поступањем органа тужене над њим извршена дискриминација и уз истовремено указивање на то да је вероватност извршеног акта дискриминације услов за прелазак терета доказивања на тужену да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости. Такође је оцењен као правилан и закључак нижестепеног суда да самом чињеницом да је странац, припадник ромске националности и да му није дозвољен улазак на територију Републике Србије, тужилац није учинио вероватним постојање акта дискриминације имајући у виду да је тужена доказала да тужиоцу критичног дана прелазак државне гр анице није дозвољен јер није испуњавао услове прописане чланом 11. став 1. тачка 2) Закона о странцима, а што је орган тужене утврдио у складу са овлашћењима из члана 5. Закона о заштити државне границе.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: начело забране дискриминације (члан 21.); право на правично суђење (члан 32. став 1.); право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.); забрана дискриминације националних мањина ( члан 76.).
Чланом 14. Конвенције утврђено је да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
Чланом 4. Протокола 4 уз Конвенцију утврђена је забрана колективног протеривања странаца .
Чланом 1. Протокола 12 уз Конвенцију утврђено је: да ће се свако право које закон предвиђа остварити без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу (став 1.); да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1.(став 2.).
Законом о забрани дискриминације ("Службени гласник РС", број 22/09) је прописано: да у овом закону изрази "дискриминација" и "дискриминаторско поступање" означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (у даљем тексту: лична својства) (члан 2. став 1. тачка 1)); да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај (члан 6.); да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује (члан 8.); да су тешки облици дискриминације изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости по основу националне, расне или верске припадности, језика, политичког опредељења, пола, родног идентитета, сексуалног опредељења и инвалидитета и пропагирање или вршење дискриминације од стране органа јавне власти и у поступцима пред органима јавне власти (члан 13. тач. 1) и 2)); да ако је суд утврдио да је извршена радња непосредне дискриминације или је то међу странкама неспорно, тужени се не може ослободити од одговорности доказивањем да није крив и да уколико тужилац учини вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза сноси тужени (члан 45.).
Законом о заштити државне границе ("Службени гласник РС", број 97/08) је прописано: да при обављању послова из члана 5. овог закона полицијски службеник граничне полиције (у даљем тексту: полицијски службеник) примењује полицијска овлашћења, као и мере и радње утврђене Законом, и то – врши увид у путне или друге исправе прописане за прелазак државне границе, те проверава да ли лице испуњава услове за улазак, односно излазак из Републике Србије (члан 6. тач. 1) и 4)); да је гранична полиција дужна да води евиденције о лицима којима није дозвољен прелазак државне границе и да садржај, начин вођења и рок чувања података у евиденцијама из става 1. овог члана ближе прописује министар надлежан за унутрашње послове (члан 62. став 1. тачка 2) и став 2.).
Законом о странцима ("Службени гласник РС", број 97/08) је прописано: да ће се улазак у Републику Србију одбити странцу ако нема довољна средства за издржавање за време боравка у Републици Србији, за повратак у земљу порекла или транзит у трећу земљу, или му на други начин није обезбеђено издржавање за време боравка у Републици Србији (члан 11. став 1. тачка 2)); да министарство води евиденције забрана улазака и излазака странаца (члан 78. став 1. тачка 5)).
Чланом 2. Уредбе о ближим условима за одбијање уласка странца у Републику Србију ("Службени гласник РС", број 75/09) је прописано : да ће се странцу одбити улазак у Републику Србију, ако надлежни орган на основу поднетих исправа утврди да странац не поседује средства за издржавање у износу од 50 евра по дану боравка (став 1.); да се доказом о поседовању довољно средстава из става 1. овог члана сматра готовина у одговарајућем износу, извод са банковног рачуна, путнички чекови, кредитне картице, као и гарантно писмо, осим ако странац долази по позиву страних дипломатско-конзуларних представништава, међународних организација, ради пружања економске, хуманитарне и друге помоћи Републици Србији (став 2.).
Правилником о начину вођења и садржају евиденција које се воде у Министарству унутрашњих послова на основу Закона о странцима ("Службени гласник РС", број 59/09) је прописано: да се евиденције састоје, између осталог, и од Регистра забрана улазака и излазака странаца (члан 3. став 1. тачка 5)); да су обрасци регистара из става 1. осим регистара из става 2. овог члана, одштампани уз овај правилник и да чине његов саставни део (став 3.).
Правилником о садржају, начину вођења и року чувања података у евиденцијама које води гранична полиција ("Службени гласник РС", број 120/12), који је ступио на снагу 29. децембра 2012. године, је про писано: да се евиденције састоје од евиденције лица којима није дозвољен прелазак државне границе (Образац 1) (члан 2. став 1. тачка 2)); да се евиденције из члана 2. овог правилника воде се на обрасцима 1-14, који су дати у прилогу овог правилника и чине његов саставни део (члан 4.).
5. Имајући у виду да подносилац осим начела и права зајемчених Уставом, истиче и повреду права утврђених Конвенцијом и припадајућим јој Протоколима , чије одредбе се непосредно примењују у поступцима који се воде пред домаћим судовима и у оним ситуацијама када одређена питања нису непосредно уређена домаћим прописима, конкретно повреду начела забране дискриминације у вези са повредом забране колективног протеривања странаца (члан 14. у вези члана 4. Протокола 4) и повреду опште забране дискриминације (члан 1. Протокола 12), Уставни суд пре свега указује да за разлику од члана 14. Конвенције који забрањује дискриминацију у уживању права и слобода признатих Конвенцијом, члан 1. Протокола 12 јесте самостална одредба која забрањује дискриминацију у уживању свих права признатих националним законодавством државе уговорнице. Дакле, члан 14. Конвенције, као и члан 21. Устава, нема самосталну егзистенцију, већ је акцесорне природе.
Будући да подносилац тврдњу о повреди права из члана 14. Конвенције у вези са чланом 4. Протокола 4 образлаже тиме да је суд, доносећи оспорене акте, занемарио "чињеницу коју је сам констатовао" да је њему и "осталим путницима Ромима, македонским држављанима, групно одбијен улазак у Србију", Уставни суд, пре свега, указује да према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), колективно протеривање, у смислу члана 4. Протокола 4 треба схватити као сваку меру којом се странци као група приморају да напусте земљу, осим ако је та мера предузета после разумног и објективног испитивања конкретног случаја сваког појединачног странца из те групе и на основу таквог разумног и објективног испитивања (видети одлуку Андрић против Краљевине Шведске, од 23. фебруара 1999. године , број представке 45917/99). У поменутој одлуци ЕСЉП је подсетио и на своју праксу према којој чињеница да је одређени број странаца предмет сличних одлука сама по себи не упућује за закључак да је реч о колективном протеривању, уколико је сваком од њих појединачно пружена могућност да надлежним органима изнесе аргументе против свог протеривања. Даље, будући да се појам протеривања углавном повезује са територијом државе, односно углавном се спроводи са територије државе, Уставни суд подсећа да се ЕСЉП у пресуди Hirsi Jamaa и други против Италије, од 23. фебруара 2012. године први пут изјаснио да удаљавање странаца које изврши држава у остваривању своје суверене власти, у том случају пресретањем на отвореном мору, а чији је ефекат да спречи мигранте да дођу до граница државе, или чак да их потисне у другу државу, представља остваривање јурисдикције у смислу члана 1. Конвенције, који подразумева одговорност те државе по члану 4. Протокола 4 (видети ст. 76. до 82. и ст. 169. до 186. пресуде).
Враћајући се на околности конкретног случаја, Уставни суд наглашава да подносилац повреду члана 14. Конвенције у вези са чланом 4. Протокола 4 уз Конвенцију образлаже тиме да је суд, доносећи оспорену одлуку , "занемарио чињеницу коју је и сам констатовао ... да је подносиоцу и осталим путницима Ромима... групно одбијен улазак у Србију...". Дакле, подносилац повреду означених права искључиво везује за наводни пропуст суда да приликом одлучивања о његовом тужбеном захтеву за заштиту од дискриминације за подлогу своје пресуде узме и "утврђену чињеницу" - да је критичном приликом 17. октобра 2010. године била реч о колективном протеривању странаца јер је "свим путницима Ромима забрањен улазак" . У вези за подносиочевом аргументацијом Уставни суд констатује, прво, да је у предметном парничном поступку утврђено да је критичном приликом подносилац био предмет индивидуалне процене испуњености услова за прелазак државне границе и да му улазак на територију Републике Србије није дозвољен из разлога прописаног чланом 11. став 1. тачка 2) Закона о странцима. Друго, током првостепеног парничног поступка предмет подносиочевих навода, па самим тим ни утврђивања од стране суда, нису биле околности које су се тицале разлога због којих осталим путницима није дозвољен прелаза к државне границе у смислу индивидуализације разлога за сваког од путника који је том приликом путовао са подносиоцем, а чија имена, што Уставни суд сматра неопходним да примети, нису ни наведена, нити је саслушање тих лица уопште било предложено на те околности. Штавише, ови наводи нису били ни предмет жалбе ни ревизије. У сваком случају, по схватању Суда, утврђена чињеница да је подносилац био предмет појединачне обраде у смислу испитивања испуњености услова за прелазак државне границе искључује примену члана 4. Протокола 4 уз Конвенцију (видети одлуке ЕСЉП Mikolenko против Естоније, од 8. јануара 2008. године и Abdi Ahmed и други против Малте, од 16. септембра 2014. године), те последично и члана 14. Конвенције.
У односу на истакнуту повреду члана 1. Протокола 12 уз Конвенцију који обим заштите од дискриминације проширује на "било које право одређено домаћим законом", Уставни суд подсећа да према устаљеној пракси ЕСЉП, дискриминација значи различито поступање према особама у битно сличним ситуацијама, без објективног и разумног оправдања (видети пресуду Willis против UK , од 11. јуна 2002. године, став 48.). Дакле, подносилац мора показати да је дошло до разлике у третману будући да Конвенција, односно члан 1. Протокола 12 уз њу, обезбеђује заштиту лицима која су у ситуацији “аналогној” дискриминаторском третману. Према томе, подносилац мора идентификовати групу која је различито третирана и показати како су његова и ситуација те групе упоредиве. Да би постојала дискриминација, ситуација у којој се налази жртва мора се сматрати сличној оној ситуацији у којој се налазе лица која су на бољи начин третирана, из чега следи да разлика у третману спада у домен забрањене дискриминације само уколико се подносилац и група са којом се пореди налазе у “битно сличној ситуацији” или су пак “стављени у аналогну ситуацију” (видети пресуде Lithgow и други против UK, од 8. јула 1986. године, став 177, Fredin против Краљевине Шведске, од 18. фебруара 19811. године, ст. 57. до 61 , као и одлуку Бркић и други против Републике Хрватске, од 6. децембра 2016. године, ст. 20. до 24. ). Дакле, прво питање на које треба одговорити јесте да ли је било разлике у третману подносиоца у односу на друга лица са којима се он поредио. У том смислу Уставни суд констатује да повреду опште забране дискриминације подносилац заснива на тврдњи да њему и групи Рома са којима је путовао прелазак државне границе није дозвољен због њихове етничке припадности. Међутим, Суд констатује да је у поступку који је претходио уставносудском утврђено да подносиоцу прелазак државне границе није дозвољен из разлога прописаних претходно поменутом одредбом Закона о странцима (непоседовање новчаних средстава), а подносилац у току поступка није доказивао да су јавне власти поступале повољније према лицима у другог етничког порекл а која су у истој или битно сличној ситуацији као и он по питању испуњености услова за прелазак државне границе прописаних Законом о странцима. Дакле, подносилац није доказивао да је сличан онима којима је дозвољен улазак на територију Републике Србије , већ онима којима, као и њему, прелазак државне границе није дозвољен.
Полазећи од тога да подносилац повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава образлаже тврдњама о наводно погрешној примени члана 45. Закона о забрани дискриминације која је, како даље закључује, довела до пропуста да се терет доказивања пребаци на тужену државу и до тога да он буде стављен у неповољан положај да доказује да је према њему почињен акт дискриминације, Уставни суд понавља да није у његовој надлежности да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног права била произвољна или када је дошло до повреде процесних гаранција на штету подносиоца. У конкретном случају, оспорене одлуке су засноване на закључку судова да подносилац, који је тврдио да је жртва дискриминације, доказима које је предложио и који су изведени, није учинио вероватним постојање дискриминације услед етничке припадности, што је његова обавеза у смислу члана 223. Закона о парничном поступку и што је услов да се терет доказивања пребаци на тужену државу. По налажењу Уставног суда, овако изнети закључак редовних судова утемељен је на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, имајући у виду да управо члан 45. став 2. Закона о забрани дискриминације прописује да уколико тужилац учини вероватним да је тужени извршио акт дискриминације, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза сноси тужени. Из изнетог следи да услов који мора бити испуњен да би дошло до тога да тужена доказује да услед одређеног акта који је починила није дошло до повреде начела једнакости јесте да тужилац прво учини верова тним да је акт дискриминације према њему учињен. Дакле, када се позове на заштиту од дискриминације тужилац је тај на коме лежи терет доказивања, будући да он мора да докаже да је био третиран неповољније него неко други у упоредивим околностима, као и да је та разлика у третману заснована на једном од забрањених основа. Такође, и према пракси ЕСЉП, када подносилац докаже да је био дискриминисан, терет доказивања се пребацује на државу која треба да докаже да постоји “објективно и разумно оправдање” таквог дискриминаторског поступања. Држава , пре свега, мора да покаже како то различито поступање има “легитимни циљ” и како постоји “разуман однос сразмерности између примењених средстава и циља чијем се остварењу тежи” (видети пресуду ЕСЉП Darby против Краљевине Шведске, од 23. октобра 1990. године).
Што се пак тиче тврдње о повреди права из члана 36. Устава, Суд подсећа да услов који мора постојати да би се могла ценити повреда права на једнаку заштиту права , јесте различито поступање судова последње инстанце у истој правној и чињеничној ситуацији на шта се уставном жалбом не указује, док се правом на правно средство, пре свега, гарантује двостепеност у одлучивању, али не и повољан исход поступка по правним лековима.
Како нема основа за тврдњу о почињеној дискриминацији, то нема основа ни за наводе о повреди чл. 21. и 76. Устава.
С обзиром на све претходно наведено, Уставни суд је закључио да подносиоцу нису повређена права зајемчена Уставом, Конвенциојм и припадајућим јој Протоколима на која се позвао, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ( „Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 , 18/13-Одлука УС, 40/15- др. закон и 103/15), у целини одбио као неосновану уставну жалбу.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић