О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Микана Василијевића и утврђује да је решењем Основног суда у Пожеги ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
О б р а з л о ж е њ е
1. Микан Василијевић из Лучана поднео је Уставном суду, 23. септембра 2015. године, уставну жалбу против решења наведеног у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Уставном жалбом оспорава се решење Основн ог суд а у Пожеги ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године којим је одбачен као недозвољен приговор подносиоца изјављен против решења истог суда И. 466/14 од 2. јуна 2015. године, којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, као најповољнијем понуђачу – купцу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Пожеги И. 466/14 и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Пожеги је решењем И. 466/14 од 2. јуна 2015. године ставио ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности најповољнијем понуђачу – купцу Микану Василијевићу, овде подносиоцу уставне жалбе, са образложењем да је пред тим судом у току извршни поступак по предлогу извршног повериоца М .М. против извршног дужника М .Ћ, да је закључком тог суда И. 466/14 од 17. марта 2015. године одређена друга продаја непокретности у власништву извршног дужника са уделом од ½ идеалног дела ; да је на рочишту за продају наведене непокретности суд донео решење да ће бити доне т закључак о додељивању продате непокретности најповољнијем понуђачу – купцу Микану Василијевићу; да је учесник у поступку С.Ћ. поднела захтев за отклањање неправилности у поступку јавне продаје, из разлога што је она сувласник на преосталој ½ продате непокретности и има право прече куповине, а није јој било познато да се врши јавна продаја. У образложењу решења је даље наведено да је суд ставио ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности купцу Микану Василијевићу, јер учесник у поступку С.Ћ. има законско право прече куповине, с обзиром на то да је сувласник на предметној непокретности, да није позвана на рочиште за продају непокретности , те да се подношењем захтева за отклањање неправилности изјаснила да прихвата понуђену цену по којој је непокретност продата и исту одмах уплатила. У поуци о правном леку је констатовано да је против решења дозвољен приговор већу тог суда, у року од пет радних дана од дана пријема решења .
Веће Основног суда у Пожеги је оспореним решењем ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године одбацило као недозвољен приговор понуђача – купца Микана Василијевића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен против решења истог суда И. 466/14 од 2. јуна 2015. године. У образложењу решења судског већа наведено је да оспорено решење судије појединца представља одлуку која се тиче управљања поступком спровођења извршења и да против ове процесне одлуке није дозвољена посебна жалба, те да је без утицаја на одлуку судског већа то што оспорено решење судије појединца садржи поуку да се против истог може изјавити приговор.
Основни суд у Пожеги је 2. јуна 2015. године донео закључке И. 466/14 о додељивању и предаји ½ предметне непокретности учеснику у поступку С.Ћ.
Основни суд у Пожеги је 8. септембра 2015. године закључио извршни поступак.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указуј е, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл ужбени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36. став 3.); да странка и учесник могу поднеском захтевати од суда, односно извршитеља да отклоне неправилности учињене у току и поводом спровођења извршења (став 1.); да ће се странка или учесник у поступку обратити надлежном суду ако извршитељ не поступи по захтеву из става 1. овог члана у року од пет радних дана, и да захтев за отклањање неправилности не задр жава спровођење извршења (став 2.); да ће, када је поднет захтев из с тава 2. овог члана, извршитељ надлежном суду доставити оригинал списа предмета и спровођење извршења наставити на основу копије тих списа (став 3 .); да ће суд, ако нађе да је захтев из става 1. овог члана основан, решењем утврдити, а ако је то могуће отклонити, односно наложити отклањање неправилности насталих одлукама и радњама судског извршитеља или извршитеља (став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је извршни поступак двостраначки поступак – води се између извршног повериоца и извршног дужника. Стога је опште правило да се актима који се доносе у тој врсти судског поступка првенствено одлучује о правима и обавезама извршног повериоца, а изузетно и о правима и обавезама извршног дужника. Стога извршни поверилац, а изузетно и извршни дужник, као странке у извршном поступку, имају правни интерес да уставном жалбом оспоравају акте донете у овој врсти судског поступка, односно они су активно легимисани за подношење предметног правног средства. Остали учесници у извршном пос тупку имају активну легитимацију да уставном жалбом оспоравају акте донете у извршном поступку само ако се тим актима одлучује о њиховима правима и правним интересима. Примењујући наведено на конкретни случај, решење већа извршног суда којим је одбачен као недозвољен подносиочев приговор који је поднет против решења судије појединца којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, као најповољнијем понуђачу – купцу, очигледно представља акт којим је одлучено о правима подносиоца .
6. Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права , према којем г решка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, број представке 22251/08, од 5. фебруара 2015. године, став 62.).
Уставни суд најпре констатује да се уставном жалбом оспорава решење већа извршног суда којим је одбачен као недозвољен подносиочев приговор изјављен против решења судије појединца којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, као најповољнијем понуђачу – купцу, а које је донето пово дом поднетог захтева за отклањање неправилности учесника у поступку С .Ћ. У образложењу оспореног решења већа извршног суда наведено је да се против оспореног решењ а судије појединца , које представља одлуку која се тиче управљања поступком , не може изјавити приговор и да је без утицаја то што исто садржи поуку о дозвољености приговора . С тим у вези , Уставни суд указује да је основни захтев сваког правног поретка утемељеног на начелу владавине права да судови познају прописе које примењују у конкретним случајевима и да дају закониту и п равилну поуку о правном средству. Не може се дозволити да суд, за који странка апсолутно полази од уверења да зна прописе и да даје правилну и закониту поуку, погрешно обавештава странке и да оне због тога трпе штету (види Одлуку Уставног суда Уж-8709/2014 од 9. јуна 2016. године).
У вези са делом образложења оспореног решења у којем је изнет став да решењ е којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, представља одлуку која се тиче управљања поступком, Уставни суд најпре указује на одредбу члана 36. став 3. ЗИО , према којој се закључком суда управља поступком, док је наведена одлука судије појединца донета у форми решења и, п о оцени Уставног суда, у правој законској форми , с обзиром на то да је донет а поводом поднетог захтева за отклањање неправилности учесника у поступку, из члана 74. ЗИО из 2011. године. Стога решење донето по наведеном правном средству представља акт којим се одлучује о правима и обавезама учесника у поступку.
Уставни суд указује да је захтев за отклањање неправилности, као специфично правно средство у извршном поступку, постао универзални супститут жалбе. Замишљен као могућност да се оспори (побија) фактичка радња суда или извршитеља, постао је једини законом дозвољени начин на који извршни дужник и извршни поверилац , али и други учесници у поступку, могу да изразе своје противљење, односно незадовољство начином на који се одвија извршни поступак . Њиме се у судској пракси побијају и решења и закључци суда, као и закључци извршитеља и фактичке извршне радње које предузимају како суд тако и извршитељ. Суд у форми ре шења од лучује о захтеву за отклањање неправилности, сходно члану 74. став 5. ЗИО. У наведеном члану ЗИО ни је предвиђена могућност изјављивања приговора против донетог решења. Међутим, донетим решењем мо же бити незадовољан како подносилац захтева, тако и супротна страна, због чега је неопходно обезбедити контролу законитости таквог решења, тако што ће се дозволити приговор. У супрот ном, поступак би се спроводио уз повреду права на правично суђење и права на правни лек која су гарантована чланом 32. и чланом 36. став 2. Устава (види и Одлуку Уставног суда Уж-1777/2013 од 17. децембра 2015. године).
Такође, решењем Уставног суда Уж – 8869/2013 од 21. децембра 2015. године одбачена је уставна жалба изјављена против решења донетог по захтеву за отклањање неправилности, јер подноситељка уставне жабе није искористила правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подноситељка није поучен а о могућнос ти изјављивања овог правног средства, те да због тога не сме да трпи штетне последице и да, сагласно члану 39. ЗИО, у рок у од пет радних дана од дана пријема тог решења, може изјавити приговор против оспореног решења за отклањање неправилности .
Полазећи од свега наведеног, решење извршног суда којим се одлучује о захтеву за отклањање неправилности не може се подвести под категорију ак та којим се управља поступком. Напротив, то је акт суда којим се одлучује о правима и обавезама учесника у извршном поступку. Све ове правне карактеристике решења о захтеву за отклањање неправилности представљају основ везивања за одредбу члана 36. ста в 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Ова уставна норма се непосредно примењује и на акте извршног суда којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку, у смислу члана 18. став 1. Устава , којим је утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују.
Имајући у виду да је решење судије појединца, којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, донето поводом захтева за отклањање неправилности из члана 74. ЗИО, то је подносилац уставне жалбе имао право на приговор против таквог решења, а на које право му је указано и у поуци о правном леку, па је Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Пожеги ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Међутим, Уставни суд констатује да се штетне последице у конкретном случају не могу отклонити поништајем оспореног решења Основног суда у Пожеги ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године , у смислу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, јер је ½ предметне непокретности додељна и предата учеснику у поступку С.Ћ, те да је извршни поступак закључен (на овај начин је Суд поступио и у раниј е донетој Одлуци Уж–2944/2014 од 29. септембра 2016. године, затим када је током извршног поступка отворен стечај над извршним дужником – видети Одлуку Уж -503/2009 од 2. новембра 2011. године, или кад из неког другог разлога није било могуће поништити решење извршног суда – видети Одлуку Уж-1947/2013 од 14. априла 2016. године).
7. С обзиром на то да је утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се Уставни суд није упуштао у разматрање повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Уставном жалбом оспорава се решење Основн ог суд а у Пожеги ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године којим је одбачен као недозвољен приговор подносиоца изјављен против решења истог суда И. 466/14 од 2. јуна 2015. године, којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, као најповољнијем понуђачу – купцу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Пожеги И. 466/14 и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Пожеги је решењем И. 466/14 од 2. јуна 2015. године ставио ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности најповољнијем понуђачу – купцу Микану Василијевићу, овде подносиоцу уставне жалбе, са образложењем да је пред тим судом у току извршни поступак по предлогу извршног повериоца М .М. против извршног дужника М .Ћ, да је закључком тог суда И. 466/14 од 17. марта 2015. године одређена друга продаја непокретности у власништву извршног дужника са уделом од ½ идеалног дела ; да је на рочишту за продају наведене непокретности суд донео решење да ће бити доне т закључак о додељивању продате непокретности најповољнијем понуђачу – купцу Микану Василијевићу; да је учесник у поступку С.Ћ. поднела захтев за отклањање неправилности у поступку јавне продаје, из разлога што је она сувласник на преосталој ½ продате непокретности и има право прече куповине, а није јој било познато да се врши јавна продаја. У образложењу решења је даље наведено да је суд ставио ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности купцу Микану Василијевићу, јер учесник у поступку С.Ћ. има законско право прече куповине, с обзиром на то да је сувласник на предметној непокретности, да није позвана на рочиште за продају непокретности , те да се подношењем захтева за отклањање неправилности изјаснила да прихвата понуђену цену по којој је непокретност продата и исту одмах уплатила. У поуци о правном леку је констатовано да је против решења дозвољен приговор већу тог суда, у року од пет радних дана од дана пријема решења .
Веће Основног суда у Пожеги је оспореним решењем ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године одбацило као недозвољен приговор понуђача – купца Микана Василијевића, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен против решења истог суда И. 466/14 од 2. јуна 2015. године. У образложењу решења судског већа наведено је да оспорено решење судије појединца представља одлуку која се тиче управљања поступком спровођења извршења и да против ове процесне одлуке није дозвољена посебна жалба, те да је без утицаја на одлуку судског већа то што оспорено решење судије појединца садржи поуку да се против истог може изјавити приговор.
Основни суд у Пожеги је 2. јуна 2015. године донео закључке И. 466/14 о додељивању и предаји ½ предметне непокретности учеснику у поступку С.Ћ.
Основни суд у Пожеги је 8. септембра 2015. године закључио извршни поступак.
4. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указуј е, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбама члана 74. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл ужбени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36. став 3.); да странка и учесник могу поднеском захтевати од суда, односно извршитеља да отклоне неправилности учињене у току и поводом спровођења извршења (став 1.); да ће се странка или учесник у поступку обратити надлежном суду ако извршитељ не поступи по захтеву из става 1. овог члана у року од пет радних дана, и да захтев за отклањање неправилности не задр жава спровођење извршења (став 2.); да ће, када је поднет захтев из с тава 2. овог члана, извршитељ надлежном суду доставити оригинал списа предмета и спровођење извршења наставити на основу копије тих списа (став 3 .); да ће суд, ако нађе да је захтев из става 1. овог члана основан, решењем утврдити, а ако је то могуће отклонити, односно наложити отклањање неправилности насталих одлукама и радњама судског извршитеља или извршитеља (став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је извршни поступак двостраначки поступак – води се између извршног повериоца и извршног дужника. Стога је опште правило да се актима који се доносе у тој врсти судског поступка првенствено одлучује о правима и обавезама извршног повериоца, а изузетно и о правима и обавезама извршног дужника. Стога извршни поверилац, а изузетно и извршни дужник, као странке у извршном поступку, имају правни интерес да уставном жалбом оспоравају акте донете у овој врсти судског поступка, односно они су активно легимисани за подношење предметног правног средства. Остали учесници у извршном пос тупку имају активну легитимацију да уставном жалбом оспоравају акте донете у извршном поступку само ако се тим актима одлучује о њиховима правима и правним интересима. Примењујући наведено на конкретни случај, решење већа извршног суда којим је одбачен као недозвољен подносиочев приговор који је поднет против решења судије појединца којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, као најповољнијем понуђачу – купцу, очигледно представља акт којим је одлучено о правима подносиоца .
6. Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права , према којем г решка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, број представке 22251/08, од 5. фебруара 2015. године, став 62.).
Уставни суд најпре констатује да се уставном жалбом оспорава решење већа извршног суда којим је одбачен као недозвољен подносиочев приговор изјављен против решења судије појединца којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, као најповољнијем понуђачу – купцу, а које је донето пово дом поднетог захтева за отклањање неправилности учесника у поступку С .Ћ. У образложењу оспореног решења већа извршног суда наведено је да се против оспореног решењ а судије појединца , које представља одлуку која се тиче управљања поступком , не може изјавити приговор и да је без утицаја то што исто садржи поуку о дозвољености приговора . С тим у вези , Уставни суд указује да је основни захтев сваког правног поретка утемељеног на начелу владавине права да судови познају прописе које примењују у конкретним случајевима и да дају закониту и п равилну поуку о правном средству. Не може се дозволити да суд, за који странка апсолутно полази од уверења да зна прописе и да даје правилну и закониту поуку, погрешно обавештава странке и да оне због тога трпе штету (види Одлуку Уставног суда Уж-8709/2014 од 9. јуна 2016. године).
У вези са делом образложења оспореног решења у којем је изнет став да решењ е којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, представља одлуку која се тиче управљања поступком, Уставни суд најпре указује на одредбу члана 36. став 3. ЗИО , према којој се закључком суда управља поступком, док је наведена одлука судије појединца донета у форми решења и, п о оцени Уставног суда, у правој законској форми , с обзиром на то да је донет а поводом поднетог захтева за отклањање неправилности учесника у поступку, из члана 74. ЗИО из 2011. године. Стога решење донето по наведеном правном средству представља акт којим се одлучује о правима и обавезама учесника у поступку.
Уставни суд указује да је захтев за отклањање неправилности, као специфично правно средство у извршном поступку, постао универзални супститут жалбе. Замишљен као могућност да се оспори (побија) фактичка радња суда или извршитеља, постао је једини законом дозвољени начин на који извршни дужник и извршни поверилац , али и други учесници у поступку, могу да изразе своје противљење, односно незадовољство начином на који се одвија извршни поступак . Њиме се у судској пракси побијају и решења и закључци суда, као и закључци извршитеља и фактичке извршне радње које предузимају како суд тако и извршитељ. Суд у форми ре шења од лучује о захтеву за отклањање неправилности, сходно члану 74. став 5. ЗИО. У наведеном члану ЗИО ни је предвиђена могућност изјављивања приговора против донетог решења. Међутим, донетим решењем мо же бити незадовољан како подносилац захтева, тако и супротна страна, због чега је неопходно обезбедити контролу законитости таквог решења, тако што ће се дозволити приговор. У супрот ном, поступак би се спроводио уз повреду права на правично суђење и права на правни лек која су гарантована чланом 32. и чланом 36. став 2. Устава (види и Одлуку Уставног суда Уж-1777/2013 од 17. децембра 2015. године).
Такође, решењем Уставног суда Уж – 8869/2013 од 21. децембра 2015. године одбачена је уставна жалба изјављена против решења донетог по захтеву за отклањање неправилности, јер подноситељка уставне жабе није искористила правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подноситељка није поучен а о могућнос ти изјављивања овог правног средства, те да због тога не сме да трпи штетне последице и да, сагласно члану 39. ЗИО, у рок у од пет радних дана од дана пријема тог решења, може изјавити приговор против оспореног решења за отклањање неправилности .
Полазећи од свега наведеног, решење извршног суда којим се одлучује о захтеву за отклањање неправилности не може се подвести под категорију ак та којим се управља поступком. Напротив, то је акт суда којим се одлучује о правима и обавезама учесника у извршном поступку. Све ове правне карактеристике решења о захтеву за отклањање неправилности представљају основ везивања за одредбу члана 36. ста в 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Ова уставна норма се непосредно примењује и на акте извршног суда којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку, у смислу члана 18. став 1. Устава , којим је утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују.
Имајући у виду да је решење судије појединца, којим је стављено ван снаге решење да се донесе закључак о додељивању продате непокретности подносиоцу, донето поводом захтева за отклањање неправилности из члана 74. ЗИО, то је подносилац уставне жалбе имао право на приговор против таквог решења, а на које право му је указано и у поуци о правном леку, па је Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Пожеги ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Међутим, Уставни суд констатује да се штетне последице у конкретном случају не могу отклонити поништајем оспореног решења Основног суда у Пожеги ИПВ(И). 98/15 од 10. августа 2015. године , у смислу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, јер је ½ предметне непокретности додељна и предата учеснику у поступку С.Ћ, те да је извршни поступак закључен (на овај начин је Суд поступио и у раниј е донетој Одлуци Уж–2944/2014 од 29. септембра 2016. године, затим када је током извршног поступка отворен стечај над извршним дужником – видети Одлуку Уж -503/2009 од 2. новембра 2011. године, или кад из неког другог разлога није било могуће поништити решење извршног суда – видети Одлуку Уж-1947/2013 од 14. априла 2016. године).
7. С обзиром на то да је утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се Уставни суд није упуштао у разматрање повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић