Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Мар ковића из Баточине, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије , на седници Већа одржаној 27. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Драгана Марковића изјављена против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Марковић из Баточине поднео је Уставном суду, 8. јула 2014. године, преко пуномоћника Весне Новковић, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године, због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије и права на рад из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос у ТП " СРБИЈА" а.д. као технолошком вишку 8. јуна 2010. године; да је са послодавцем закључио споразум којим се, између осталог, одрекао новчаних потраживања по основу других примања из радног односа; да је подносилац поднео тужбу ради накнаде износа на име топлог оброка и трошкова превоза и да је првостепени суд усвојио тужбени захтев у целини, док је Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду трошкова превоза; да је исти другостепени суд заузео другачији правни став у односу на раније донете пресуде поводом трошкова превоза; да је Апелациони суд у Крагујевцу у другим пресудама Гж1. 1058/12 и Гж1. 1657/12 заузео правно становиште да трошкови превоза јесу примања из радног односа и тог права се нико не може одрећи, у смислу члана 60. став 4. Устава, док је у оспореној пресуди Апелациони суд у Крагујевцу заузео правно становиште да се накнада трошкова за долазак и одлазак са рада не сматра зарадом, те, стога, такво примање не ужива уставну заштиту.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену другостепену парничну пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац Драган Марковић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу против туженог ТП "СРБИЈА" а.д. из Крагујевца, ради накнаде износа на име исхране и трошкова превоза.
Основни суд у Крагујевцу је пресудом П1. 2721/10 од 13. септембра 2013. године усвојио тужбени захтев у целини. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужилац био у радном односу код туженог до 8. јуна 2010. године, када му је престао радни однос као технолошком вишку; да је чланом 39. појединачног колективном уговора туженог од 3. септембра 2003. године утврђено право запосленог на месечну исхрану у току рада у висини од 20 % просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике према последњем објављеном податку Републичког органа надлежног за послове статистике; да тужени није доставио доказе да је накнада тужиоцу за топли оброк исплаћена у спорном периоду; да је чланом 51. појединачног колективног уговора туженог предвиђено право на накнаду трошкова превоза, а изменама и допуна појединачаног колективног уговора предвиђено је да се послодовац обавезује да радницима који користе јавни прево з за долазак и одлазак са посла обезбеди карте, а радници учествују са 50% , што им се обуставља од зараде; да околност што се тужилац споразумом од 7. јуна 2010. године одрекао преосталог дела потраживања према туженом, није од утицаја у овој правној ствари, управо из разлога што право на накнаду за исхрану и трошкове превоза потиче из радног односа, а којих се права запослени не може одрећи сходно члану 60. став 4. Устава; да су одредбе наведеног споразума ништаве и не производе правно дејство, о чем у суд води рачуна по службеној дужности; да је увидом у појединачни колективни уговор туженог утврђено да тужиоцу припада право на накнаду штете због неисплаћених трошкова превоза, a у складу са чланом 51. појединачног колективног уговора, којим је утврђено да се тужени – послодавац обавезује да радницима који користе јавни превоз за долазак и одлазак на посао обезбеди месечне карте преко превозника који се баве јавним превозом и да радници учествују у трошковима са 50 %, што им се обуставља од остварене зараде код послодавца; да су наведене измене на снази од 3. маја 2007. године, али суд налази да су исте супротне чланом 118. 3акона о раду, јер се дају мања права и неповољнији услови за запосленог од законом утврђених, па је нашао да су исте без правног дејства, сходно члану 8. Закона о раду; да је чланом 118. став 1. тачка 1) Закона о раду одређена висина тих трошкова, а послодавцима је остављено да ближе уређују својим актима начин остваривања овог права, које је тужилац остварио, кроз коришћење месечне карте; да тужиоцу припада право на накнаду штете на име неисплаћених трошкова превоза, с обзиром на то да је трошкова превоза сам сносио.
Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године у, ставу првом изреке, потврдио првостепену пресуду у делу који се односи на накнаду трошкова за исхрану, док је у, ставу другом изреке, преиначио ожалбену првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду трошкова превоза. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је право тужиоца на накнаду трошкова за исхрану, као саставни део зараде, заштићено одредбом члана 60. став 4. Устава, према којој одредби свако има право на правичну накнаду за рад и да се нико не може тог права одрећи; да се трошкови превоза, сагласно одредби члана 105. Закона о раду, не сматрају зарадом и такво примање из радног односа не ужива уставну заштиту из члана 60. Устава Републике Србије; да ово право може бити предмет споразума између запосленог и послодавца, због чега је тужилац могао слободно да располаже овим имовинским правом; да споразум између тужиоца и туженог у делу којим се тужилац одриче права на накнаду трошкова превоза није противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима; да, стога, тужилац нема право на исплату ових трошкова.
Уз уставну жалбу су достављене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 1657/12 од 6. јуна 2012. године и Гж1. 1058/12 од 2. октобра 2012. године које су донете у парничним поступцима у којима су правноснажно усвојени тужбени захтеви у целости туж иља, колегеница подносиоца уставне жалбе, против истог туженог ТП "СРБИЈА" а.д, ради накнаде трошкова исхране и трошкова превоза. У образложењу достављених другостепених пресуда заузето је правно становиште да права запосленог на трошкове превоза и трошкове исхране произлазе из радног односа, а којих права се запослено лице, у смислу одредбе члана 60. став 4. Устава, не може одрећи , због чега је споразум који су закључиле тужиље са туженим, а којима се одрићу потраживања на име наведених трошкова, ништав.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан. 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.)
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду ЕСЉП Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39.). Поред тога, ЕСЉП је истакао да државе потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука (видети пресуду Vrioni и други против Албаније, од 24. марта 2009. године, став 58.). С друге стране, Уставни суд је имао у виду и да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (видети пресуду ЕСЉП Unedic против Француске, од 18. децембра 2008. године, став 74.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд указује да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос код туженог ТП "СРБИЈА" а.д , као технолошком вишку, и након тога подносилац je поднео тужбу редовном суду , ради накнаде износа на име трошкова превоза и трошкова исхране . Првостепени суд је усвојио тужбени захтев у целости, али је Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године делимично преиначио првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду трошкова превоза, са образложењем да се трошкови превоза не сматрају зарадом и такво примање из радног односа не ужива уставну заштиту из члана 60. Устава Републике Србије и да ово право може бити предмет споразума између запосленог и послодавца. С друге стране, тај исти другостепени суд је, у поступцима окончаним пресудама које је подносилац доставио као доказ различитог поступања, правноснажно усвојио захтеве тужиља, колегеница подносиоца уставне жалбе, против истог туженог ТП "СРБИЈА" а.д, ради накнаде трошкова исхране и трошкова превоза. У образложењу достављених другостепених пресуда заузето је правно становиште да права запосленог на трошкове превоза и трошкове исхране произлазе из радног односа, а којих права се запослено лице, у смислу одредбе члана 60. став 4. Устава, не може одрећи, због чега је споразум који су закључиле тужиље са туженим, а којима се одрићу потраживања на име наведених трошкова, ништав. Дакле, Апелациони суд у Крагујевцу је, у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, у поступцима у којима је процесни положај туженог имало исто лице, доносио различите одлуке, и то тако што је пре доношења оспорене пресуде Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године, донео више пресуда којима је правноснажно усвојио тужбене захтеве и за накнаду трошкова превоза . Уставни суд напомиње да не доводи у питање право редовних судова да промене своју установљену праксу, али су, у том случају, дужни да у образложењима својих одлука наведу разлоге који су довели до одступања, посебно у ситуацији када се ради о суду последње инстанце, како не би дошло до повреде права на једнаку заштиту права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу, доношењем различитих одлука којима је правноснажно одлучено о тужбеним захтевима за накнаду трошкова превоза у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији су тужбени захтеви усвојени. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
6. Разаматрајући уставну жалбу у делу у којем је оспорен став први изреке пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године са аспекта права на рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд указује да је сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означеног уставног права, јер право на трошкове превоза није зајемчено чланом 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос у ТП " СРБИЈА" а.д. као технолошком вишку 8. јуна 2010. године; да је са послодавцем закључио споразум којим се, између осталог, одрекао новчаних потраживања по основу других примања из радног односа; да је подносилац поднео тужбу ради накнаде износа на име топлог оброка и трошкова превоза и да је првостепени суд усвојио тужбени захтев у целини, док је Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду трошкова превоза; да је исти другостепени суд заузео другачији правни став у односу на раније донете пресуде поводом трошкова превоза; да је Апелациони суд у Крагујевцу у другим пресудама Гж1. 1058/12 и Гж1. 1657/12 заузео правно становиште да трошкови превоза јесу примања из радног односа и тог права се нико не може одрећи, у смислу члана 60. став 4. Устава, док је у оспореној пресуди Апелациони суд у Крагујевцу заузео правно становиште да се накнада трошкова за долазак и одлазак са рада не сматра зарадом, те, стога, такво примање не ужива уставну заштиту.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену другостепену парничну пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац Драган Марковић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу против туженог ТП "СРБИЈА" а.д. из Крагујевца, ради накнаде износа на име исхране и трошкова превоза.
Основни суд у Крагујевцу је пресудом П1. 2721/10 од 13. септембра 2013. године усвојио тужбени захтев у целини. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је тужилац био у радном односу код туженог до 8. јуна 2010. године, када му је престао радни однос као технолошком вишку; да је чланом 39. појединачног колективном уговора туженог од 3. септембра 2003. године утврђено право запосленог на месечну исхрану у току рада у висини од 20 % просечне месечне зараде по запосленом у привреди Републике према последњем објављеном податку Републичког органа надлежног за послове статистике; да тужени није доставио доказе да је накнада тужиоцу за топли оброк исплаћена у спорном периоду; да је чланом 51. појединачног колективног уговора туженог предвиђено право на накнаду трошкова превоза, а изменама и допуна појединачаног колективног уговора предвиђено је да се послодовац обавезује да радницима који користе јавни прево з за долазак и одлазак са посла обезбеди карте, а радници учествују са 50% , што им се обуставља од зараде; да околност што се тужилац споразумом од 7. јуна 2010. године одрекао преосталог дела потраживања према туженом, није од утицаја у овој правној ствари, управо из разлога што право на накнаду за исхрану и трошкове превоза потиче из радног односа, а којих се права запослени не може одрећи сходно члану 60. став 4. Устава; да су одредбе наведеног споразума ништаве и не производе правно дејство, о чем у суд води рачуна по службеној дужности; да је увидом у појединачни колективни уговор туженог утврђено да тужиоцу припада право на накнаду штете због неисплаћених трошкова превоза, a у складу са чланом 51. појединачног колективног уговора, којим је утврђено да се тужени – послодавац обавезује да радницима који користе јавни превоз за долазак и одлазак на посао обезбеди месечне карте преко превозника који се баве јавним превозом и да радници учествују у трошковима са 50 %, што им се обуставља од остварене зараде код послодавца; да су наведене измене на снази од 3. маја 2007. године, али суд налази да су исте супротне чланом 118. 3акона о раду, јер се дају мања права и неповољнији услови за запосленог од законом утврђених, па је нашао да су исте без правног дејства, сходно члану 8. Закона о раду; да је чланом 118. став 1. тачка 1) Закона о раду одређена висина тих трошкова, а послодавцима је остављено да ближе уређују својим актима начин остваривања овог права, које је тужилац остварио, кроз коришћење месечне карте; да тужиоцу припада право на накнаду штете на име неисплаћених трошкова превоза, с обзиром на то да је трошкова превоза сам сносио.
Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године у, ставу првом изреке, потврдио првостепену пресуду у делу који се односи на накнаду трошкова за исхрану, док је у, ставу другом изреке, преиначио ожалбену првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду трошкова превоза. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је право тужиоца на накнаду трошкова за исхрану, као саставни део зараде, заштићено одредбом члана 60. став 4. Устава, према којој одредби свако има право на правичну накнаду за рад и да се нико не може тог права одрећи; да се трошкови превоза, сагласно одредби члана 105. Закона о раду, не сматрају зарадом и такво примање из радног односа не ужива уставну заштиту из члана 60. Устава Републике Србије; да ово право може бити предмет споразума између запосленог и послодавца, због чега је тужилац могао слободно да располаже овим имовинским правом; да споразум између тужиоца и туженог у делу којим се тужилац одриче права на накнаду трошкова превоза није противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима; да, стога, тужилац нема право на исплату ових трошкова.
Уз уставну жалбу су достављене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 1657/12 од 6. јуна 2012. године и Гж1. 1058/12 од 2. октобра 2012. године које су донете у парничним поступцима у којима су правноснажно усвојени тужбени захтеви у целости туж иља, колегеница подносиоца уставне жалбе, против истог туженог ТП "СРБИЈА" а.д, ради накнаде трошкова исхране и трошкова превоза. У образложењу достављених другостепених пресуда заузето је правно становиште да права запосленог на трошкове превоза и трошкове исхране произлазе из радног односа, а којих права се запослено лице, у смислу одредбе члана 60. став 4. Устава, не може одрећи , због чега је споразум који су закључиле тужиље са туженим, а којима се одрићу потраживања на име наведених трошкова, ништав.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује , је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан. 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.)
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду ЕСЉП Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39.). Поред тога, ЕСЉП је истакао да државе потписнице Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука (видети пресуду Vrioni и други против Албаније, од 24. марта 2009. године, став 58.). С друге стране, Уставни суд је имао у виду и да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (видети пресуду ЕСЉП Unedic против Француске, од 18. децембра 2008. године, став 74.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд указује да је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос код туженог ТП "СРБИЈА" а.д , као технолошком вишку, и након тога подносилац je поднео тужбу редовном суду , ради накнаде износа на име трошкова превоза и трошкова исхране . Првостепени суд је усвојио тужбени захтев у целости, али је Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године делимично преиначио првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев за накнаду трошкова превоза, са образложењем да се трошкови превоза не сматрају зарадом и такво примање из радног односа не ужива уставну заштиту из члана 60. Устава Републике Србије и да ово право може бити предмет споразума између запосленог и послодавца. С друге стране, тај исти другостепени суд је, у поступцима окончаним пресудама које је подносилац доставио као доказ различитог поступања, правноснажно усвојио захтеве тужиља, колегеница подносиоца уставне жалбе, против истог туженог ТП "СРБИЈА" а.д, ради накнаде трошкова исхране и трошкова превоза. У образложењу достављених другостепених пресуда заузето је правно становиште да права запосленог на трошкове превоза и трошкове исхране произлазе из радног односа, а којих права се запослено лице, у смислу одредбе члана 60. став 4. Устава, не може одрећи, због чега је споразум који су закључиле тужиље са туженим, а којима се одрићу потраживања на име наведених трошкова, ништав. Дакле, Апелациони суд у Крагујевцу је, у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, у поступцима у којима је процесни положај туженог имало исто лице, доносио различите одлуке, и то тако што је пре доношења оспорене пресуде Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године, донео више пресуда којима је правноснажно усвојио тужбене захтеве и за накнаду трошкова превоза . Уставни суд напомиње да не доводи у питање право редовних судова да промене своју установљену праксу, али су, у том случају, дужни да у образложењима својих одлука наведу разлоге који су довели до одступања, посебно у ситуацији када се ради о суду последње инстанце, како не би дошло до повреде права на једнаку заштиту права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу, доношењем различитих одлука којима је правноснажно одлучено о тужбеним захтевима за накнаду трошкова превоза у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији су тужбени захтеви усвојени. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
6. Разаматрајући уставну жалбу у делу у којем је оспорен став први изреке пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 12/14 од 13. маја 2014. године са аспекта права на рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд указује да је сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означеног уставног права, јер право на трошкове превоза није зајемчено чланом 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић