Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Р . Г . из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. aприла 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Р . Г . изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 675/15 од 15. маја 2015. године и пресуде Вишег суда у Зрењанину П1. 14/14 од 10. марта 2015. године због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Р . Г . из Зрењанина је , 15. јуна 2015. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Зрењанина, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 675/15 од 15. маја 2015. године и пресуде Вишег суда у Зрењанину П1. 14/14 од 10. марта 2015. године због повреде начела забране дискриминације из члана 21. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на рад из члана 60. став 3. Устава.
Подноситељка уставне жалбе је навела: да је 1. јула 2011. године Одлуком Скупштине Града Зрењанина изабрана за Заштитника грађана Града Зрењанина на мандат од шест година , и то на основу тада важеће Одлуке Скупштине Града Зрењанина о заштитнику грађана Града Зрењанина ; да је Скупштина Града Зрењанина током трајања њеног мандата донела нову Одлуку о заштитнику грађана Града Зрењанина, тако што је у члану 49. нове Одлуке наведено да ће Скупштина Града Зрењанина у року од 60 дана од дана ступања на снагу те одлуке изабрати Заштитника грађана; да је на основу наведеног члана нове Одлуке донето решење којим је подноситељка разрешена са места Заштитника грађана Града Зрењанина, а да није утврђен ниједан разлог за њено разрешење.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених уставних права и уставног начела, и поништи оспорене пресуд е. Захтевала је накнаду штете за рад адвоката за састав уставне жалбе.
Подноситељка је 25. јануара 2016. године само обавестила Уставни суд да је решењем Врховног касационог суда Рев2. 1543/15 од 4. новембра 2015. године одбачена као недозвољена ревизија коју је изјавила против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 675/15 од 15. маја 2015. године, доставила је ревизијско решење али против њега није изјавила уставну жалбу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставн у жалб у и приложен у документациј у, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 26. јуна 2014. године поднела тужбу против Скупштине Града Зрењанина, ради поништ аја као незаконит их решења Скупштин е Г рада Зрењанина број 06-94-66/14- I od 16. маја 2014. године, којим је тужиља разрешена дужности Заштитника грађана за територију Града Зрењанина и бр ој 06-97-70/14- I од 16. маја 2014. године којим је А. К . изабрана за Заштитника грађана за територију Града Зрењанина, као и ради враћања на дужност Заштитника грађана за територију Града Зрењанина.
Оспореном пресудом Вишег суда у Зрењанину П1. 14/14 од 10. марта 2015. године, у ставу првом изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се пониште као незаконита решења Скупштине Града Зрењанина бр ој 06-94-66/14- I од 16. маја 2014. године којим је тужиља разрешена дужности Заштитника грађана за територију Града Зрењанина и бр ој 06-97-70/14- I од 16. маја 2014. године којим је А. К . изабрана за Заштитника грађана за територију Града Зрењанина, и којим је траж ено да се обавеже тужени да врати тужиљу на дужност Заштитника грађана за територију Града Зрењанина; у ставу другом изреке обавезана је тужиља да на име парничних трошкова исплати туженом износ од 72.000,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 675/15 од 15. маја 2015. године жалба тужиље је одбијена као неоснована и потврђена је ожалбена пресуда Вишег суда у Зрењанину П1. 14/14 од 10. марта 2015. године.
У образложењу ове пресуде је наведено: да је Скупштина Града Зрењанина на седници од 16. маја 2014. године донела решење о разрешењу тужиље дужности Заштитника грађана за територију Града Зрењанина бр. 06-94-66/14-I од 16. маја 2014. године; да је решењ е дон ето на основу чл ана 31 Статута Града Зрењанина и члана 7. Одлуке о Заштитнику грађана Града Зрењанина („Службени лист Града Зрењанина“, број 11/14), а на основу предлога Комисије за персонална питања утврђеног на седници од 8. маја 2014. године; да је чланом 7. Одлуке о заштитнику грађана Града Зрењанина („Службени лист Града Зрењанина“, број 11/14) одређено да Заштитника грађана бира и разрешава Скупштина града, већином гласова присутних одборника, а на предлог председника Скупштине града, Комисије за персонална питања или најмање једне трећине одборника Скупштине града; да је чланом 49. наведене Одлуке о Заштитнику грађана Града Зрењанина прописано да ће Скупштина Града Зрењанина у року од 60 дана од дана ступања на снагу наведене Одлуке изабрати Заштитника грађана и заменика Заштитника грађана, у складу са одредбама ове одлуке; да је имајући у виду наведено, неопходно разрешити Заштитника грађана и заменика Заштитника грађана, који је изабран на основу раније важеће Одлуке о заштитнику грађана Града Зрењанина („Службени гласник Општине Зрењанин“, број 10/03 и „Службени лист града Зрењанина“, бр. 24/08 и 9/13), а која је престала да важи даном ступања на снагу Одлуке о заштитнику грађана Града Зрењанина („Службени лист Града Зрењанина“, број 11/14); да је Скупштина града Зрењанина, на седници одржаној 16. маја 2014. године, донела решење о избору А. К . за Заштитника грађана за територију Града Зрењанина; да из садржине одредбе члана 49. нове Одлуке о Заштитнику грађана Града Зрењанина произлази да је Скупштина Града Зрењанина имала право и обавезу да у року од 60 дана изврши нови избор заштитника грађана, при чему се по извршеном избору, у ситуацији ако није изабрано исто лице као што је овде случај, иста одредбе може сматрати као самостални основ за престанак функције дотадашњем заштитнику грађана, мимо предвиђених разлога за разрешење; да је у прилог наведеном и став 3. наведене одредбе, где је прописано да ће послове Заштитника грађана и Заменика заштитника грађана до њиховог избора обављати Заштитник грађана и Заменик заштитника грађана, који су изабрани на основу Одлуке о заштитнику грађана („Службени лист Општине Зрењанин“, број 10/03 и „Службени лист Града Зрењанина“, бр. 24/08 и 9/13), из чега произлази да није утврђено да већ изабрани Заштитник грађана и његови заменици настављају да обављају дужност до истека њиховог мандата; да полазећи од наведеног, тај суд прихвата став првостепеног суда да је тужени имао овлашћење и могућност да изврши избор заштитника грађана у складу са важећом одлуком чија уставност , односно законитост није доведена у питање пред Уставним судом, те се иста има примењивати у свему како гласи, па и у делу овлашћења Скупштине града Зрењанина да у року од 60 дана изврши нови избор заштитника грађана у складу са наведеном одлуком, а следствено томе, досадашњег вршиоца ове функције разреши, што је тужени и учинио, због чега се побијана решења имају сматрати законитим, а захтев за њихов поништај неоснованим.
Решењем Врховног касационог суда Рев2. 1543/15 од 4. новембра 2015. године одбачена је као недозвољена ревизија подноситељке изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 675/15 од 15. маја 2015. године. У образложењу ревизијског решења је наведено да се у конкретном случају не ради о спору о заснивању, постојању или престанку радног односа, већ о спору ради оцене законитости решења туженог којим је тужиља разрешена дужности заштитника грађана и којим је друго лице бирано на ту функцију.
4. За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Чланом 60. ст. 1. и 3. Устава утврђено је да се јемчи право на рад и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места. Чланом 21. Устава утврђено је начело за забране дискриминације.
Законом о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, бр. 129/07 и 83/14) прописано је да се надлежност и овлашћења, начин поступања и избора и престанак дужности заштитника грађана уређује статутом и другим општим актом (члан 97. став 3. ).
Одлуком о заштитнику грађана Града Зрењанина („Службени лист Града Зрењанина“, број 11/14) прописано је да даном ступања на снагу ове Одлуке престаје да важи Одлука о заштитнику грађана („Службени лист Општине Зрењанин“, број 10/03 и „Службени лист Града Зрењанина, бр. 24/08 и 9/13), и да ће Скупштина Града Зрењанина у року од 60 дана од дана ступања на снагу ове Одлуке изабрати заштитника грађана у складу са одредбама ове одлуке (члан 49. ст. 1. и 2.):
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 1. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подноситељке уставне жалбе одлучивали законом установљени судови, који су у поступку спроведеном у складу са Законом о парничном поступку утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучивали о праву подноситељке уставне жалбе применом прописа којима су та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става судова у овој ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Из наведених разлога, оспореним пресудама, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и право на рад , те су стога наводи подноситељке уставне жалбе израз њене субјективне оцене о погрешној примени процесног и материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права.
По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става поступајућих судова у овој ствари, представљају уставноправо утемељен основ за доношење оспорених пресуда.
По оцени Уставног суда, потпуно је уставноправно прихватљиво дато образложење из оспорених пресуда које се односи на разрешење подно ситељке дужности Заштитника грађана на основу Одлуке о заштитнику грађана Града Зрењанина („Службени лист Града Зрењанина“, број 11/14), чијим је ступањем на снагу престала да важи ранија Одлука о заштитнику грађана Града Зрењанина („Службени лист Општина Зрењанин“, број 10/03 и „Службени лист Града Зрењанина“, бр. 24/08 и 9/13) , на основу ко је је подноситељка изабрана за Заштитника грађана. Уставни суд налази да је уставноправно прихватљиво образложење из оспорених пресуда да је полазећи од одредбе члана 97. Закона о локалној самоуправи, према којој је у надлежности јединице локалне самоуправе одлучивање о установљавању заштитника грађана као независном и самосталном органу локалне самоуправе, као и начин и поступак избора и престанка његове дужности, Град Зрењанин донео Одлуку о заштитнику грађана Града Зрењанина грађана („Службени лист Града Зрењанина“, број 11/14), те је на основу те одлуке ставио ван снаге претходну Одлуку о заштитнику грађана Града Зрењанина на основу које је подноситељка изабрана на ту функцију, и у члану 49. нове Одлуке установио обавезу Скупштине Града Зрењанина да у року од 60 дана од дана ступања на снагу те одлуке изабере заштитника грађана и његове заменике, у складу са одредбама те одлуке. По оцени Суда, уставноправно прихватљиво је становиште из оспорених пресуда, које у потпуности прихвата и овај суд, да је Скупштина Града Зрењанина имала право и обавезу да у року од 60 дана изврши нови избор заштитника грађана, при чему се по извршеном избору, у ситуацији ако није изабрано исто лице као што је овде случај, иста одредба може сматрати као самостални основ за престанак функције дотадашњем заштитнику грађана, мимо предвиђених разлога за разрешење. У прилог наведеном је и став 3. наведене одредбе, где је прописано да ће послове Заштитника грађана и Заменика заштитника грађана до њиховог избора обављати Заштитник грађана и Заменик заштитника грађана, који су изабрани на основу Одлуке о заштитнику грађана („Службени лист Општина Зрењанин“, број 10/03 и „Службени лист Града Зрењанина“, бр. 24/08 и 9/13), из чега произлази да није утврђено да већ изабрани Заштитник грађана и његови заменици настављају да обављају дужност до истека њиховог мандата.
По оцени Уставног суда, у оспореним пресудама су првостепени и другостепени суд за свој став дали јасне, прецизне и логичне разлоге, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд није нашао било шта што би указало на то да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подноситељке уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
На основу изнетог, по оцени Суда, правни став првостепеног и другостепеног суда не представља произвољну и арбитрерну примену материјалног права те оспореним пресудама подноситељки није повређен о прав о на правично суђење .
Имајући у виду садржину образложења оспорених пресуда, Уставни суд је оценио да су првостепени и другостепени суд одговорили на одлучна питања и да ли јасне и довољне разло ге за заузет став и оцену у погледу тужбеног захтева подноситељке. Уставни суд је становишта да је другостепени суд довољно јасно и детаљно образложио своју одлуку, а такво образложење Суд не сматра произвољним ни арбитрерним, те се наводи подноситељке да јој је оспореним пресудама пов ређено право на правично суђење не мо гу сматрати аргументованим уставноправним разлозима за тврдњу о повреди означен ог уставног права.
Оцењујући наводе о повреди права на рад из члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка своју тврдњу о повреди овог права ближе не образлаже, већ је, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да право подноситељке на правично суђење није повређено, то нема основу ни за тврдњу о повреди права на рад.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је на основу члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорених пресуд а.
6. У вези навода подноситељке којима се позива на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да се овим уставним одредбама не јемчи ниједно посебно (самостално) људско право, већ је реч о основном начелу на коме, сагласно Уставу, почива остваривање свих Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода. Стога је повреда овог уставног начела увек акцесорне природе, јер мора бити везана за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. У том смислу, да би Уставни суд у поступку по уставној жалби ценио да ли је оспореним појединачним актима или радњом дошло до дискриминације подносиоца, наводи о учињеној дискриминацији морају бити у вези са повредом или ускраћивањем означеног људског или мањинског права или слободе на основу неког личног својства, о чему у конкретном случају није реч.
Стога је у другом делу изреке уставна жалба у том делу одбачена на основу члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због непостојања претпоставки утврђених Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање.
7. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред других, у Одлуци Уж-633/11 од 18. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
8. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.