Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић, и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Весне Цветановић из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. маја 2017. године, донео је
O Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Весне Цветановић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5959/14 од 20. маја 2015. године.
2. Одбацује се уставна жалба Весне Цветановић изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 13861/10 .
О б р а з л о ж е њ е
1. Весна Цветановић из Новог Сада поднела je Уставном суду, 2. октобра 2015. године, преко пуномоћника Горданe Катанић, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење , утврђених одредбама члана 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку из тачке 2. изреке.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је Апелациони суд прекорачио своја овлашћења тиме што јој је на име накнаде материјалне штете настале услед сахране њеног убијеног супруга досудио износ мањи од оно г који је захтевала, будући да тужена страна у парничном поступку није оспорила њено потраживање накнаде трошкова сахране, при чему подноситељка сматра да је као солидарни поверилац могла да тражи и наплати целокупни износ трошкова сахране од одговорног лица. Такође, подноситељка тврди да иако тужена њој није оспорил а право на изгубљено издражавање, другостепени суд је одбио такав њен захтев. Поред тога, у уставној жалби се указује да поступајући судови нису предузимали све неопходне мере како би се оспорени поступак у делу у којем је правноснажно одлучено окончао у што је могуће краћем року и без одуговлачења. Полазећи од свега наведеног, подноситељка предлаже да се поништи оспорена другостепена пресуда, као и да јој се одреди накнаде штете због повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П. 13861/10 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Весна Цветановић, овде подноситељка уставне жалбе, Сава Цветановић, Горан Цветановић, Нађа Цветановић и Катарина Цветановић поднели су 18. децембра 2008. године , Другом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије, ради накнаде материјалне штете.
У одговору на тужбу, Републичко јавно правобранилаштво је предложило да првостепени суд одбије тужбени захтев у целини као неоснован, нарочито оспоравајући тужбени захтев који се односио на исплату трошкова сахране.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 13861/10 од 17. јуна 2014. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца, па је обавезана тужена Република Србија да тужиљи Весни Цветановић, за трошкове сахране, црнине, послужења после сахране, давања помена и подизања надгробног споменика исплати износ од 197.013,00 динара, да тужиоцима Сави Цветановићу и Горану Цветановићу за трошкове црнине исплати износ е од по 30.000,00 динара, св е са законском затезном каматом; ставом другим изреке одбијен је део тужбеног захтева првотужиље Весне Цветановић за накнаду материјалне штете за трошкове сахране, послужења после сахране, давања помена и подизања надгробног споменика, преко досуђе ног износа од 197.013,00 динара до износа од 531.040,00 динара, са законско м затезном каматом; ставом трећим изреке делимично је усвојен тужбени захтев друготужиље Нађе Цветановић , па је обавезана тужена да јој на име накнаде материјалне штете због изгубљеног издржавања за период од 9. јуна 2007. године до 31. децембра 2013. године исплати износ од 494.295,59 динара, са законском затезном каматом ; ставом четвртим изреке обавезана је тужена да друготужиљи на име будуће месечне ренте плаћа износ од по 11.326,85 динара почев од 1. јануара 2014. године, са доспећем сваког 20- ог у месецу, за претходни месец, све док за то буду постојали законски услови, с тим да неисилаћене износе ренте, почев од 1. јануара 2014. године, исплати одједном, у року од 15 дана; ставом петим изреке одбијен је део тужбеног захтева друготужиље за накнаду материјалне штете због изгубљеног издржавања за период од 9. јуна 2007. године до 31. децембра 2013. године, преко досуђеног износа од 494.295,59 динара до износа од 1.792.413,58 динара, са припадајућом законском затезном каматом, од доспелости сваког појединачног месечног износа до коначне исплате као у том ставу ; ставом шестим изреке одбијен је део тужбеног захтева друготужиље Нађе Цветановић, на име будуће месечне ренте. преко досуђеног износа од по 11.326,85 динара месечно до износа од по 29.731,85 динара, почев од 1. јануара 2014. године, па убудуће, као и у делу за исплату законске затезне камате на сваки појединачни месечни износ будуће ренте од 1. јануара 2014. године, почев од доспелости, па до исплате; ставом седмим изреке делимично је усвојен тужбени захтев трећетужиље Катарине Цветановић, па је обавезана тужена да јој на име накнаде материјалне штете због изгубљеног издржавања за период од 9. јуна 2007. до 31. децембра 2013. године, исплати једнократни износ од 494.295,59 динара, са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа, као у том ставу изреке; ставом седмим изреке оба везана је тужена да трећетужиљи на име будуће месечне ренте плаћа износ од по 11.326,85 динара, почев од 1. јануара 2014. године, са доспећем сваког 20- ог у месецу, за претходни месец, све док за то буду постојали законски услови, с тим да је неисплаћене износе ретне почев од 1. јануара 2014. године дужна да исплати одједном, у року од 15 дана; ставом деветим изреке одбијен је део тужбеног захтева трећетужиље за накнаду материјалне шт ете, због изгубљеног издржавања за период од 9. јуна 2007. до 31. децембра 2013. године преко досуђеног износа од 494.295,59 динара, до износа од 1.792.413,58 динара, са припадајућом законском затезном каматом ; ставом десетим изреке одбијен је део тужбеног захтева друготужиље Нађе Цветановић на име будуће месечне ренте преко досуђеног износа од по 11.326,85 динара месечно до износа од по 29.737,85 динара почев од 1. октобра 2014. године па убудуће, као и у делу за исплату законске затезне камате на сваки појединачни месечни износ будуће ренте, у месечном износу од 11.326,85 динара, од 1. јануара 2014. године, почев од доспелости, па до исплате; ставом једанаестим изреке одбијен је део тужбеног захтева првотужиље Весне Цветановић за накнаду материјалне штете због изгубљеног издржавања за период од 9. јуна 2007. до 31. децембра 2013. године у износу од 792,000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења, па до исплате, као и од 1. јануара 2014. године, па док не наступи неки од разлога за измену, износе од по 10.000,00 динара месечно, све доспеле рате одједном, а будуће рате сваког 20-ог у месецу, за протекли месец, у случају доцње сваке рате, са законском затезном каматом од доспелости сваке рате, па до исплате; ставом дванаестим изреке одбијен је део тужбеног захтева четвртотужиље Саве Цветановић а, за накнаду материјалне штете због изгубљеног издржавања и помоћи за период од 9. јуна 2007. до 31. децембра 2013. године, у износу од 446.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења, па до исплате, као и од 1. јануара 2014. године, па док не наступи неки од разлога за измену, износе од 5.000,00 динара месечно, исплати све доспеле рате одједном, а будуће рате сваког 20- ог у месецу за протекли месец, у случају доцње , са законском затезном каматом од доспелости сваке рате, па до исплате ; ставом тринаестим изреке одбијен је део тужбеног захтева петотужиоца Горана Цветановића за накнаду материјалне штете због изгубљеног издржавања и помоћи за период од 9. јуна 2007. до 31. децембра 2013. године, у износу од 446.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења, па до исплате, као и од 1. јануара 2014. године, па док не наступи неки од разлога за измену износе од 5.000,00 динара месечно, све доспеле рате одједном, а будуће рате сваког 20-ог у месецу за протекли месец, у случају доцње са законском затезном каматом од доспелости сваке рате, па до исплате ; ставом четрнаестим изреке обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 622.500,00 динара, са законском затезном каматом почев од 17. јуна 2014. године до исплате, све у року од 15 дана.
Против наведене првостепене пресуде тужиоци су изјавили жалбу побијајући је у ставовима другом, петом, шестом, деветом, десетом, једанаестом, дванаестом и тринае стом изреке, а тужени против ставoва првог, трећег, четвртог, седмог, осмог и четрнаестог изреке из свих законских разлога прописаних одредбом члана 360. Закона о парничном поступку .
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 5959/14 од 20. маја 2015. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе парничних странака и потврђена је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 13861/10 од 17. јуна 2014. године у ставовима првом, другом, петом, шестом, деветом, десетом, једанаестом, дванаестом и тринаестом њене изреке. Ставом другим изреке другостепене пресуде укинута је на наведена првостепена пресуда у ставовима трећем, четвртом, седмом, осмом и четрнаестом њене изреке и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу ове пресуде ја, поред осталог, наведено да је правилно првостепени суд нашао да тужиља Весна Цветановић има право на накнаду материјалне штете у висини од 1/3 трошкова сахране, послужења после сахране, давање помена и подизања надгробног споменика, с обзиром на то да су тужиоци Весна Цветановић, Сава Цветановић и Горан Цветановић равномерно учествовали у овим трошковима, који укупно износе 501.040,00 динара (по одбијању трошкова сахране који су тужиоцима исплаћени у износу од 107.010,00 динара, и по одбијању трошкова црнине за сваког од тужиоца у износу од 90.000,00 динара) и правилно тужиљи Весни Цветановић, на име ових трошкова, досудио износ од 197.013,00 динара (који чини 1/3 трошкова сахране, послужења после сахране, давање помена и подизање надгробног споменика у износу од 167.013,00 динара и трошкови црнине у износу од 30.000,00 динара), а тужиоцима Сави Цветановић и Горану Цветановићу који су тражили накнаду материјалне штете само на име трошкова црнине поступајући, у границама постављеног тужбеног захтева, правилно на име ових трошкова досудио износ е од по 30.000,00 динара и одлучио као у ставу првом и другом изреке. При томе, другостепени суд налази да је неоснован навод жалбе тужилаца да тужена није оспорила право Весни Цветановић да у целини потражује накнаду материјалне штете за трошкове сахране, послужења после сахране, давања помена и под изања надгробног споменика, као и да је првостепени суд прекорачио границе свог поступања јер је неосновано одбио део тужбеног захтева супротно одредбама Закона о парничном поступку . С тим у вези, Апелациони суд указује да је првостепени суд ради правилне примене материјалног права у обавези да оцени по службеној дужности, у оквиру утврђеног чињеничног стања да ли су странке у материјално-правном односу поводом конкретног животног догађаја који је предмет тужбеног захтева, односно да ли је тужилац активно легитимисан да од туженог захтева одређену чинидбу, а с друге стране да ли је тужени у обавези да ту чинидбу испу ни према тужиоцу. У том контексту, првостепени суд је правилно закључио да тужиља Весна Цветановић није активно легитимисана да потражује и преостали износ трошкова сахране, послужења после сахране, давања помена и подизањ а надгробног споменика које она није непосредно сносила, већ њени свекрва и девер и у том делу је одбијен њен тужбени захтев, као неоснован. Надаље, другостепени суд сматра да је првостепени суд правилно применио одредбу члана 194. став 1. Закона о облигационим односима, када је оценио да је неоснован тужбени захтев првотужиље Весне Цветановић којим је тражила накнаду материјалне штете због изгубљеног издржавања, за период од 9. јуна 2007. до 31. децембра 2013. године у износу од 792.000,00 динара утврђујући да сада покојни супруг првотужиље Зоран Цветановић н ије имао обавезу да је издржава за време живота, у смислу одредбе члана 151. став 1. Породичног закона, јер је имала довољно средстава за живот и није била у таквом положају да јој је било неопходно издржавање од стране супруга, с обзиром на то да је у време закључења брака, у време штетног догађаја и три године након тога била у радном односу све до 1. новембра 2010. године и остваривала је просечну зараду од 45.000,00 динара, затим да је примала накнаду за незапосленост у периоду од 1. децембра 2010. до 30. септембра 2011. године, а потом породичну пензију у износу од 24.111,60 динара, а да током поступка није доказала да ју је сада покојни супруг редовно помагао. Неосновани су наводи жалбе тужилаца да је првостепени суд погрешно применио одредбе Породичног закона и на основу ових одредби одбио захтев тужилаца, а чиме је ограничио дејство одредбе члана 194. Закона о облигационим односима, иако одредба члана 194. Закона о облигационим односима, за разлику од одредби Породичног закона, предвиђа да право на накнаду имају и она лица која је погинули фактички издржавао и материјално помагао, на шта није био по закону обавезан, а да су сви тужиоци доказали да им је покојни блиски сродник, редовно давао издржавање и редовно их помагао, будући да је покојни као суди ја живео скромно готово ништа не трошећи на себе, водећи бригу о својој деци, доприносећи потребама своје супруге и помажући својој мајци и брату. У том смислу, тужиоци Весна Цветановић, Сава Цветановић и Горан Цветановић, на околности својих тврдњи да их је пок. Зоран Цветановић помагао до закључења главне расправе, нису пружили релевантне доказе, због чега је првостепени суд правилно применио правило о терету доказивања и одбио њихов тужбени захтев за накнаду штете, због изгубљеног издржавања и помоћи, као неоснован.
4. Уставом је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега (чла н 32. став 1.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко проузрокује нечију смрт дужан је накнадити уобичајене трошкове његове сахране, да он је дужан накнадити и трошкове његовог лечења од задобијених повреда и друге потребне трошкове у вези са лечењем, као и зараду изгубљену због неспособности за рад (члан 193.); да кад на поверилачкој страни има више лица, она су солидарна само кад је солидарност уговорена или законом одређена (члан 425.); да сваки солидарни поверилац има право захтевати од дужника испуњење целе обавезе, али кад један од њих буде намирен, обавеза престаје и према осталим повериоцима, да дужник може испунити обавезу повериоцу кога сам изабере, све док неки поверилац не затражи испуњење (члан 426.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди уставног права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Уставни суд налази да је Апелациони суд у оспореној пресуди , у делу којим је потврђена првостепена пресуда у ставу другом изреке којом је одбијен део тужбеног захтева подноситељке уставне жалб е да јој се накнади материјални штета у висини целокупних трошкова сахране њеног покојног мужа Зорана Цветановића дао правно логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење. Ово стога што , у конкретном случају, подноситељка уставне жалбе на којој је био терет доказивања, није доказала да је сама сносила целокупне трошкове сахране, већ је у оспореном парничном поступку утврђено да су у наведеним трошковима, поред подноситељке, равномерно учествовали и Сава Цветановић, као и Горан Цветановић. У том контексту, уставноправно је прихватљив став другостепеног суда да подноситељка уставне жалбе има право на накнаду материјалне штете у висини од 1/3 трошкова сахране, те да није активно легитимисана да потражује и преостали износ трошкова сахране, послужења после сахране, давањ а помена и подизања надгробног споменика које она није непосредно сноси ла. При томе, Уставни суд указује да су без утицаја наводи уставне жалбе да је подноситељка као солидарни поверилац могла да тражи и наплати целокупни износ трошкова сахране од одговорног лица , имајући у виду да се солидарност на страни поверилаца не претпоставља, већ она мора, у смислу члана 425. Закона о облигационим односма, бити уговорена или одређена законом, а што не произлази из предметног парничног поступка. Поред тога, Уставни суд констатује да је неаргументована тврдња подноситељке да тужена Република Србије у конкретном парничном поступку није оспорила тужбени захтев који м је подноситељка тражила накнаду материјалне штете на име трошкова сахране пок. Зорана Цветановића и на име изгубљеног издржавања , имајући у виду да из одговора на тужбу произлази да је тужена оспорила тужбени захтев у целини, као и да је тужена изјавила жалбу против првостепене пресуде у усвајајућем делу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом подноситељки уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по поднетој уставној жалби у делу којим се исиче повреда права на суђење у разумном року у поступку који се водио у предмету Првог основног суда у Београду П. 13861/10, Уставни суд најпре констатује да је ставом другим пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5959/14 од 20. маја 2015. године укинута пресуда Првог основног суда у Београду П. 13861/10 од 17. јуна 2014. године, у ставовима трећем, четвртом, седмом, осмом и четрнаестом изреке и у том делу предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење и да у том делу поступак још није окончан, односно још није донета ни првостепена пресуда.
Уставни суд указује да је после измена Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/13), у правни систем Републике Србије уведено ново правно средство - захтев за заштиту права на суђење у разумном року, те да је од 1. јануара 2016. године почео да се примењује и нови Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15).
Имајући у виду наведено, а узимајући у обзир да је парнични поступак поводом кога је поднета уставна жалба и даље у току и да, поред осталог, још није одлучено о трошковима поступка који се, између осталих, односе и на подноситељку уставне жалбе , као и да се према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) одлучивање о трошковима поступка сматра саставним делом суђења, односно "делом утврђења грађанских права и обавеза" у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуде ЕСЉП Robins против Уједињеног Краљевства , од 23. септембра 1997. године, број представке 22410/93, став 29. и Rotaru против Румуније , од 4. маја 2000. године, број представке 28341/95, став 78 .), Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе није искористила правно средство предвиђено наведеном одредбом члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова. При томе, Уставни суд налази да, у конкретном случају, није од утицаја чињеница да је у једном делу оспорени парнични поступак правноснажно ок ончан, будући да парнични поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак правноснажно окончава у целини .
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 2. изреке.
7. У односу на одредбе члана 21. Устава чија је повреда истакнута у уставној жалби, Уставни суд констатује да нема основа за тврдњу да је оспореном судском одлуком подноси тељка уставне жалбе на било који начин дискриминисана, јер у уставној жалби нису пружени докази да је подноси тељка због припадности националној мањини или неког ње ног другог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могл о приступити утврђивању повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46 тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић