Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Татјана Бабић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Марковић, Снежана Марковић, Мирослав Николић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Д. Ш . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. априла 201 7. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. Ш . и утврђује да je решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1901/13 од 25. новембра 201 3. године и решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3757/13 од 16. децембра 201 3. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредб ама члана 31. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Ш . из Новог Сада је , 22. јануара 201 4. године, преко пуномоћника Б . В, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1901/13 од 25. новембра 2013. године и решењ а Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3757/13 од 16. децембра 2013. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора, права на правично суђење и посебног права окривљеног да му се суди без одуговлачења, зајмечених одредбама члана 27. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да му је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 365/11 од 2. децембра 2011. године на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) тада важећег Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 1. децембра 2011. године када је лишен слободе;
- да је 29. маја 2012. године против њега подигнута оптужница због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, која је решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 846/12 од 27. јуна 2012. године враћена Вишем јавном тужилаштву у Новом саду на допуну истраге;
- да је до дана подношења уставне жалбе промењено „чак четири председника већа и одржано свега два главна претреса, и то дана 24. маја 2013. и 16. октобра 2013. године“;
- да му је оспореним решењима притвор продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку са образложењем да је „више пута осуђиван због разних кривичних дела“ и да је основано сумњив да је у дужем временском периоду од скоро годину дана, заједно са другим окривљенима, у више наврата неовлашћено стављао у промет опојне дроге и ангажовао друга лица“;
- да се у притвору непрекидно налази од 1. децембра 2011. године и да је „период од две године и скоро два месеца потпуно изгубио смисао и постао казна“ и да је временска одредница - да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело – сада већ потпуно превазиђена“ ;
- да су „надлежни судови пропустили да за своје одлуке дају јасне, довољне и индивидуализоване разлоге, већ притвор продужавају по аутоматизму, понављањем истих стереотипних разлога који су били почетни основ за његово одређивање и уобичајених законских формулација“;
- да надлежни судови у својим решењима нису образложили како ће у кратком временском периоду поновити кривично дело „што представља императивни део законске одредбе за продужење притвора по основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, посебно имајући у виду да је од евентуалног извршења кривичних дела које му је стављено на терет (од 11. децембра 2010. до 15. децембра 2011. године) до доношења оспорених решења протекло преко пуне две године“;
- да су „разлози и првостепеног и другостепеног суда, сада већ годинама, идентични и стереотипни, те ни један од њих није нов због кога би продужење притвора било неопходно“;
- да „наведени разлози, иако некада релевантни, протеком времена су били све мање и мање довољни, а сада су већ потпуно недовољни“;
- да су „судови пропустили да приликом одлучивања о основаности притвора посматрају и динамику кретања предмета током поступка, ажурност поступања суда у извођењу доказа, као и постојање доказа који поткрепљују основану сумњу“;
- да је након подигнуте оптужнице у предмету поступало четири председника судећег већа, те да је „само пред једним од њих одржано свега два главна претреса“;
- да се „пуштање на слободу може условити неким другим, блажим мерама којима се иста сврха постиже“, те да је „лице које се налази у притвору има право на приоритет и на вођење поступка са посебном експедитивношћу“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Новом Саду Су-VIII-43-2/14 од 7. априла 2014. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других лица у предмету К. 168 /12, због, поред осталих, кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Кривични поступак је отпочео доношењем решења о спровођењу истраге истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 365 /11 од 2. децембра 2011. године.
Након спроведене истраге која је трајала скоро шест месеци, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 29. маја 201 2. године против подносиоца уставне жалбе и других лица подигло оптужницу Кт. 588/11, која је 27. јуна 2012. године решењем Вишег суда у Новом Саду враћена наведеном тужилаштву на допуну истраге.
У периоду од 29. маја 2012. године (када је оптужница подигнута) до 7. априла 2014. године (када је Виши суд у Новом Саду одговорио на наводе уставне жалбе), главни претрес у предмету Вишег суда у Новом Саду К. 168/12 је четири пута почео изнова, јер је промењено четири председника судећег већа, а главни претрес је заказан укупно десет пута.
Припремно рочиште је пред четвртим председником судећег већа заказано и одржано 16. јануара 2014. године, а главни претрес је отпочео 24. фебруара 2014. године када је подносилац уставне жалбе заједно са осталим окривљенима изнео своју одбрану.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Виши суд у Новом Саду је, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 10. априла 2015. године донео пресуду К. 168/12 којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим и осудио.
Поступак у предмету Вишег суда у Новом Саду К. 168/12 је правноснажно окончан 2. септембра 2015. године.
Б) Чињенице које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (22. јануар 201 4. године) налазио у притвору две године и скоро два месеца, рачунајући од 1. децембра 2011. године, када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 365/11 од 2. децембра 2011. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тачка 3) тада важећег Законика о кривичном поступку, који му је током истражног поступка и након подизања оптужнице више пута продужаван.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1901 /13 од 25. новембра 201 3. године према подносиоцу уставне жалбе (и другим лицима) је притвор продужен за највише 60 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) важећег Законика о кривичном поступку.
Виши суд у Новом саду је у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео: да је „окривљени Д. Ш . према изводу из казнене евиденције више пута осуђиван због раних кривичних дела “, и то на казну затвора у трајању од 12 година и десет месеци пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 257/94 од 10. новембра 1995. године због извршења кривичног дела тешки случајеви разбојништва и разбојничке крађе и на казну затвора у трајању од пет година пресудом Окружног суда у Новом Саду К. 360/05 од 16. фебруара 2006. године због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога; да је „осуђиван због истоврсних кривичних дела због којег је оправдано сумњив и у овом кривичном поступку, те да постоји континуитет у његовом противправном понашању обзиром да му се оптужницом ставља на терет да је основано сумњив да је у дужем временском периоду од око годину дана, заједно са другим окривљенима у више наврата неовлашћено стављао у промет опојне дроге, те да је и сам ангажовао друга лица ради неовлашћеног стављања у промет опојних дрога у дужем временском периоду“; да све наведене околности „указују да би окривљени у случају да се нађе на слободи, могао у кратком временском периоду поновити кривично дело за које је оправдано сумњив“.
Апелациони суд у Новом саду је оспореним решењем Кж2. 3757/13 од 16. децембра 201 3. године одбио као неоснован у, поред осталих, жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе изјављену против решења Вишег суда у Новом саду Кв. 1901/13 од 25. новембра 2013. године, налазећи да је првостепени суд „за своју одлуку дао јасне, разумњиве и на закону засноване разлоге, а да је притварање окривљених неопходно ради вођења кривичног поступка и да се иста сврха не може остварити другом мером“. Такође, Апелациони суд у Новом Саду је нагласио да је „чињеница да у овом кривичном поступку притвор у односу на окривљене траје нешто више од две године“, али да ова чињеница „не утиче на правилност утврђења првостепеног суда да је притварање и даље нужно“.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), према подносиоцу уставне жалбе је 2. децембра 2014. године укинут притвор.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повред е права из члана 27. став 1, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да се подноси лац уставне жалбе до подношења уставне жалбе 22. јануара 201 4. године налази о у притвору две године и скоро два месеца, рачунајући од 1. децембра 201 2. године, када је лишен слободе.
Притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), Виши и Апелациони суд у Новом Саду су у оспореним решењима о продужењу притвора утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења Вишег и Апелационог суда у Новом Саду је, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му се ставља на терет, односно да је оправдано сумњив да је у дужем временском периоду од око годину дана, заједно са другим окривљенима у више наврата неовлашћено стављао у промет опојне дроге, те да је и сам ангажовао друга лица ради неовлашћеног стављања у промет опојних дрога. Даље је наведено да је подносилац два пута осуђиван због истоврсних кривичних дела, тачније због извршења кривичног дела тешки случајеви разбојништва на казну затвора у трајању од 12 година и десет месеци и због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога на казну затвора у трајању од пет година. Имајући у виду да је у предметном поступку оправдано сумњив да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, као и све претходно истакнуто, редовни судови су закључили да све те околности, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће подносилац у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, па је „притв арање и даље нужно“.
Узимајући у обзир да је подносилац уставне жалбе оптужен да је са више других окривљених лица изврши о кривичн о дел о неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у више наврата и у дужем временском периоду, те да је раније осуђиван због извршења истог кривичног дела које му је и у овом кривичном поступку стављено на терет, као и због извршења кривичног дела тешки случајеви разбојништва, за која дела су му изречене вишегодишње затворске казне, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да постоје конкретне особите околности које, у овом случају, указују да подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити дело и да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора, те да, првобитно, а и касније, могу бити оправдан разлог за продужење притвора.
Међутим, имајући у виду да се подносилац до дана подношења уставне жалбе непрекидно налазио у притвору две године и скоро два месеца, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности трајања мере притвора од значаја и то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд указује да из одговора Вишег суда у Новом Саду од 7. априла 2014. године произлази да је у кривичном поступку који се против подносиоца уставне жалбе и других лица водио у предмету К. 168/12 промењено четири председника судећег већа, што значи да је због промене у саставу већа главни претрес четири пута почињао изнова. Поред наведеног, Уставни суд, такође констатује да из одговора Вишег суда у Новом Саду произлази да је припремно рочиште у наведеном предмету пред четвртим по реду судећим већем било заказано и одржано 14. јануара 2014. године и да је главни претрес отпочео тек 24. фебруара исте године, дакле након скоро две године од како је оптужница подигнута. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору већ две године и скоро два месеца, Уставни суд налази да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није осигурано посебно ажурно вођење кривичног поступка. Како је сагласно важећим одредбама ЗКП притвор према подносиоцу уставне жалбе могао трајати све до правноснажности пресуде, то су надлежни суд ови који одлучуј у о продужењу притвора били дужни да оцен е и разумност трајања притвора у односу на укупну дужину трајања кривичног поступка, односно на радње које су до тада у поступку спроведене. Стога се наводи из оспореног другостепеног решења да се „разлози због којих је притвор одређен и више пута продужаван нису изменили нити су изгубили на интензитету“, не могу прихватити као уставноправни, будући да у околностима конкретног случаја, кривични поступак није вођен са нарочитом хитношћу.
У том смислу, Уставни суд указује да је сврха притвора несметано вођење кривичног поступка, а да је несметано вођење кривичног поступка условљено ефикасним спровођењем доказног поступка. Такође, Уставни суд указује да када је у принципу притвор оправдан, кривични поступак се у случају када се окривљени налази у притвору мора водити са нарочитом хитношћу (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Punzelt против Републике Чешке, број 31315/96, од 25. априла 200 0. године, став 81.).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбама члана 31. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају оствар ује самим утврђивањем повреде права, а имајући у виду да подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд није поништио оспорена решења, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15- др. закон и 103/15) , уставну жалбу усвојио, као у изреци.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.