Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник В ећа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж . В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. маја 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Ж. В . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 8289/13 од 30. априла 2014. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 3 6. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. В . из Београда изјавио је Уставном суду, 7. јула 2015. године, преко пуномоћника О. Д , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 8289/13 од 30. априла 2014. године, због повреде начела забране дискриминације, права на накнаду штете и права на једнаку заштиту права, утврђених одредбама члана 21, члана 35. став 2. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом преиначена првостепена пресуда, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете. Подносилац уставне жалбе сматра да је неправилно правно становиште Апелационог суда да је предметни тужбени захтев застарео. Према мишљењу подносиоца, почетак рока застарелости тече од дана када је болест добила свој коначан облик, како је то и утврдио првостепени суд. Подносилац сматра да је примена материјалног права, у конкретном случају, била произвољна, што указује на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању суда, а на штету подносиоца уставне жалбе. Такође је истакао и да су друг и суд ови у идентичним случајевима доносили другачије одлуке, те је у прилог својим тв рдњама доставио пресуд е Окружног суда у Београду, Апелационог суда у Београду, Врховног суда Србија и Врховног касационог суда. Имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је нашао да је подноси лац, указујући на погрешну примену меродавног материјалног права, у суштини, истакао повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду (у даљем тексту: Основни суд) П. 73852/2010 од 24. априла 2013. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев, па је обавезана тужена Република Србија - Министарство одбране да на име накнаде нематеријалне штете исплати тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе: износ од 1.200.000 динара на име умањења опште животне активности, износ од 350.000 динара на име претрпљених физичких болова, износ од 420.000 динара на име претрпљеног страха и износ од 100.000 динара на име душевних болова због наружености, све са припадајућом законском затезном каматом; ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу у ком је тражено да суд обавеже тужену да исплати тужиоцу износе преко досуђеног износа, са припадајућом каматом; ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) Гж. 8289/13 од 30. априла 2014. године преиначена је ожалбена првостепена пресуда у ставу првом њене изреке, тако што је у целини одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца, као и у делу којим је одлучено о трошковима парничног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог , наведено је да је оценом доказа поново изведених на расправи пред другостепеним судом утврђено: да је тужилац 23. септембра 2003. године поднео тужбу; да је тужилац мобилисан 27. јануара 1993. године и после краће обуке упућен у Бенковац као помоћ Војсци Српске Крајине, где је боравио све до 14. јануара 1994. године; да је тужилац рањен 6. фебруара 1993. године и том приликом је задобио опекотину леве стране главе и тешку телесну повреду левог ока када је страно тело извршило перфорацију рожњаче; да је према налазу и мишљењу судског вештака офталмолога повреда левог ока директна последица експлозије мине у непосредној близини, квалификована као тешк а телесн а повред а; да постојећа медицинска документација указује да је услед штетног догађаја дошло до перфорације рожњаче; да је последица те повреде трауматска катаракта констатована 1995. године; да је наведена катаракта специфична, јер се јавља само на повређеном оку и може настати одмах по повређивању или две-три године касније ; да је по повређивању тужилац имао болове јаког интензитета у трајању од 24 сата на који су се надовезали и болови средњег интензитета у трајању од седам дана, болови слабијег интензитета били су присутна у наредна три месеца, а њихова појава је присутна и код накнадних хируршких интервенција; да је последица повређивања потпуни губитак вида на левом оку што се огледа у отежаној оријентацији у простору, нарочито од стране повређеног ока имајући у виду да је друго десно око слабовидо; да је то још једна о тежавајућа околност за евентуално обављање послова који се иначе могу обављати без вида на једном оку; да како је видна функција јединог видног способног десног ока 50%, а вид на повређеном левом оку више не постоји, из тога произлази да је умањење опште животне активности са офталмолошке стране 40%; да је са естетске стране присутна наруженост блажег степена која се огледа у одступању повређеног ока од правца погледа; да је тужиоцу први пут констатована трауматска катаракта 1995. године када је први пут о перисан; да је тужилац потом оперисан још два пута током 2000. године; да је судски вештак нашао, с обзиром на то да није поседовао медицинску документацију из периода повређивања, да је могуће да је услед рањавања дошло до перфорације рожњаче, али да то не може поуздано да тврди; да је, у међувремену, све време док је тужилац био на ратишту (вратио се 14. јануара 1994. године) могло доћи до зарастања те перфорације; да с обзиром на то да је према медицинској документацији тужилац оперисан од перфорације рожњаче 24. октобра 1995. године, п отом је током 2000. године још три пута оперисан и то - од замућења левог ока и катаракте, од одвајања мрежњаче и стављања вештачког сочива, као и ради вађења силиконског уља из левог ока (након што је стављено сочиво), судски вештак је навео да су те операције последице промена на оку, које су очекиване у каснијем периоду; да су све наведене операције обављале услед погоршања здравственог стања тужиоца везаног за спорну повреду; да је код тужиоца услед настале повреде дошло до наружености лаког степена, која је настала у моменту повређивања 6. фебруара 1993. године; да је према налазу и мишљењу судског вештака неуропсихијатра, приликом рањавања тужилац трпео страх који је трајао десетак минута високог интензитета, тужилац је слабије видео и имао јаке болове, потом је настао секундарни страх високог интензитета у трајању од четири дана, тужилац је оперисан четири пута, и тада је трпео болове; да је секундарни страх средњег интензитета трајао око осам недеља; да се тужилац бојао инвалидитета, да је трпео болове и губио вид; да је секундарни страх ниског интензитета трајао око 24 месеца; да су га изазивале тегобе у виђању и мучнина проживљавања рањавања и догађаја са ратишта; да се на тај страх надовезала слика посттрауматског стресног поремећаја (у даљем тексту: ПТСП) и депресије, психичких болести од којих је тужилац оболео и због којих је и даље под терапијом; да је услед овог обољења тужиоцу смањена општа животна активност 40%; да је судск и вештак навео да страх код лица која су би ла на ратишту престаје када се лице врати са ратишта; да је од последица тог страха настао акутн и облик ПТСП психичког обољења чији хронични облик – коначни облик настаје шест месеци по престанку акутног облика; да је коначни облик , по мишљењу вештака, код тужиоца настао утврђивањем дијагнозе хроничног ПТСП, 11. априла 2007. године, када је тужилац добио отпусну листу из које је сазнао да болује од те психичке болести; да је усаглашавањем мишљења судских вештака утврђено да код тужиоца укупно умањење општих животних активности износи 60% са неуропсихијатријског и офталмолошког аспекта; да је тужилац оглашен ратним војним инвалидом VI групе са 60% инвалидитета и прима инвалиднину од 7.000 динара месечно; да с обзиром на тако утврђено чињенично стање, другостепени суд сматра, а супротно закључку првостепеног суда, да je у конкретном случају потраживање тужиоца застарело; да према члану 376 . Закона о облигационим односима , потраживање накнаде штете застарева за три године од када је оштећени дознао за штету и за лице које је штету учинило, a у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од дана када је штета настала; да имајући у виду да се тужилац са ратишта вратио 14. јануара 1994. године, да је настала повреда ока на ратишту рањавањем, која се састоји у перфорацији рожњаче отклоњена оперативним захватом, као и катаракта која је представљала последицу наведене повреде у току 1995. године, те да је тужиоцу остало између 20% и 30% вида на левом оку, а да je касније настало обољење левог ока у виду одвајања мрежњаче услед чега је тужилац оперисан у току 2000. године, стављено му је вештачко сочиво на оку и потом извађено силиконско уље, представља обољење левог ока које се може карактерисати као погоршање њ еговог здравственог стања, с обзиром на то да је повреда о ка настала рањавањем санирана 1995. године; да је страх који је код тужиоца настао у време боравка на ратишту, престао 24 месеца након повратка са ратишта - 14. јануара 1996. године, психичка болест ПТСП која се надовезала на страх попримила је коначни облик шест месеци по престанку страха - у августу 1996. године; да из наведеног произлази да ј е тужбени захтев по траженим видовима нематеријалне штете застарео, јер је постављен по протеку објективног рока из члана 376. став 2 . Закона о облигационим односима ; да се сазнање оштећеног за штету, као и почетак субјективног рока из члана 376. став 1 . Закона о облигационим односима не везује за моменат сазнања оштећеног за дијагнозу болести, већ за њен настанак и последице; да је тужилац, по сопственом исказу, након повређивања остао на ратишту и обављао своје ратне задатке, а за последицу повређивања перфорацију рожњаче сазнао тек у току 1995. године када је заједно са одстрањивањем катаракте оперисан; да је за сопствено наружење стекао сазнање одмах по повређивању, јер се радило о прострелној рани код левог ока и опекотинама лица; да је по повратку са ратишта код тужиоца након 24 месеца престао страх, док је шест мес еци након престанка страха настало хронично обољење - ПТСП ; да од настанка телесне повреде, естетског наружења, престанка страха и насталог коначног стања психичке болести ПТСП почиње да тече објективни рок од пет година , унутар кога се једино може рачунати субјективни рок везан за сазнање оштећеног и за штету, као и за одговорно лице; да истеком објективног рока, потраживање накнаде штете застарева у сваком случају.
Пресудама Врховног суда Србије Рев. 4148/98 од 23. септембра 1998. године и Рев. 608/2000 од 16. маја 2000. године и Врховног касационог суда Рев . 545 /10 од 10. марта 201 0. године, које су, поред осталих, достављене као доказ различитог поступања судова последње инстанце у сличним чињеничним и правним ситуацијама, правноснажно је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима (ратним ветеранима) на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, исплати одређене новчане износе. Из образложења наведених пресуда произлази да потраживања тужилаца који су обављајући војну дужност били рањени, нису застарела сагласно одредбама Закона о облигационим односима будући да је утврђено да лечење тужилаца још увек траје, односно да је за почетак тока застарелости меродаван моменат завршетка лечења.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. и 3.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); д а свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права из члана 36. став 1. Устава, а које подносилац заснива на томе да су судови последње инстанце у истоветним случајевима доносили различите одлуке, Уставни суд подсећа да је оспореном пресудом Апелационог суда Гж. 8289/13 од 30. априла 2014. године правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужена Република Србија на име накнаде нематеријалне штете исплати одређени новчани износ, са образложењем да је, у конкретном случају, предметно потраживање накнаде штете застарело због протека рок ова из члана 376. ЗОО. Другостепени суд је у оспореној пресуди посебно разматрао чињенице када је психичка болест добила коначан облик. То је у конкретном случају тренутак када је та болест из акутне фазе прешла у хроничну фазу и тако попримила облик коначног стања. С друге стране, ревизијски судови су у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, у коначној инстанци усвојили тужбен е захтев е тужилаца и обавеза ли тужену Републику Србију да им накнади нематеријалну штету, налазећи да није наступила застарелост потраживања, јер је утврђено да лечење тужилаца још увек траје, односно да је за почетак тока застарелости меродаван моменат завршетка лечења.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Врховни суд Србије и Врховни касациони суд, са једне стране, а Апелациони суд, са друге стране, као судови последње инстанце, у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама заузе ли супротне ставове по питању застарелости накнаде штете, што је у крајњем исходу имало за последицу доношење различитих судских одлука о основаности тужбених захтева. Таквим поступањем је подносилац уставне жалбе, коме је правноснажно одбијен као неоснован тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, доведен у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у другим парничним поступцима окончаним пред ревизијским судовима. Уставни суд је оценио да је различитим поступањем судова, поводом сличне чињеничне ситуације и готово идентичног правног питања, повређено право подносиоца на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава (видети пресуду Европског суда за људска права Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36. до 39, као и Одлуку Уставног суда Уж-5761/2014 од 19. маја 2016. године).
Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући остале наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је констатовао да подносилац такве своје тврдње о повреди означеног права, у суштини, заснива на томе да је Апелациони суд произвољно применио материјално право у конкретном случају.
Имајући у виду садржину права на правично суђење и разлоге уставне жалбе на којима се тврдње о повреди тог права заснивају, Уставни суд указује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили процесно и материјално право, осим уколико из разлога наведених у уставној жалби произлази да је закључивање судова у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено у члану 32. став 1. Устава.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца, који изражавају његово незадовољство донетом судском одлуком и правноснажним исходом спора, не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд преиспита и оцени законитост оспореног акта. Наиме, подносилац је оспорио правни став другостепеног суда о неоснованости предметног тужбеног захтева, износећи своје тумачење одговарајућих одредаба ЗОО које регулишу застарелост потраживања накнаде штете. У вези са тим, Уставни суд указује да је, са становишта заштите права на правично суђење , прихватљив став другостепеног суда да се, у конкретном случају, рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности рачуна од тренутка када је подносиочева болест из акутне фазе прешла у хроничну фазу (август 199 6. године) и тако попримила облик коначног стања ( такав став је изражен у више одлука Уставног суда, видети међу многима и Одлуку Уж-154/2013 од 28. маја 2015. године, Одлуку Уж-5779/2014 од 19. маја 2016. године и Одлуку Уж-5761/2014 од 19. маја 2016. године). Што се тиче почетка тока застарелости потраживања накнаде штете, по основу преосталих видова штете и за њих је Апелациони суд дао уставноправно прихватљиво образложење. Имајући у виду наведено, као и тренутак када је подносилац уставне жалбе поднео тужбу - 23. септембра 200 3. године, став Апелационог суда да је подносиочево потраживање накнаде штете у целини застарело на основу одредаба члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО, исказује се као уставноправно прихватљив. Уставни суд је овакав став изразио у више својих Одлука и Решења ( такође, видети и нпр. Решење Уж-3373/2013 од 9. децембра 2014. године и одлуке Уж-5384/2010 од13. јуна 2013. године, Уж-5487/2010 од 8. маја 2013. године и Уж-8462/2010 од 10. децембра 2015. године итд).
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, решавајући као у другом делу изреке.
7. Што се тиче истакнуте повреде права на накнаду штете, Уставни суд указује да у ситуацији када је утврђено да није дошло до повреде права на правично суђење, то није могло доћи ни до повреде означеног права зајемченог одредбом члана 35. став 2. Устава.
У вези са наводима о повреди начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слободе, што у конкретном случају Уставни суд није нашао да је учињено.
8. Полазећи од наведеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.