Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Н . из Лесковца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба З. Н . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 321/14 од 12. маја 2014. године, пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 508/13 од 10. децембра 2013. године и пресуде Основног суда у Лесковцу П1. 1157/12 од 11. јануара 2013. године.
2. Одбацује се уставна жалба З. Н . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , зај eмченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П1. 1798/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Н . из Лесковца је , 22. августа 2014. године, преко пуномоћника Б . Ц, адвоката из Лесковца, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 321/14 од 12. маја 2014. године, пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 508/13 од 10. децембра 2013. године и дела пресуде Основног суда у Лесковцу П1. 1157/12 од 11. јануара 2013. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року , зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П1. 1798/10.
Подносилац уставне жалбе је веома детаљно образложио чињенично стање, ток предметног поступка и садржину судских одлука донетих током поступка, наводећи: да је 25. марта 2010. године поднео тужбу Основном суду у Лесковцу против туженог послодавца Града Лесковца – Градске управе за јавне набавке, ради поништаја решења којим је остао нераспоређен, решења о исплати отпремнине и решења о престанку радног односа, као и ради враћања на рад; да је Основни суд у Лесковцу донео пресуду П1. 1157/12 од 11. јануара 2013. године којим је усвојио тужбени захтев и поништио као незаконито решење о утврђењу да је подносилац остао нераспоређен, одбио као неоснован тужбени захтев за враћање на рад и одбацио тужбу за поништај осталих решења; да су пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 508/13 од 10. децембра 2013. године одбијене као неосноване жалбе парничних странака с тим што жалбе нису биле изјављене против дела првостепене пресуде којом је усвојен тужбени захтев за поништај решења о нераспоређивању, те је тај део пресуде постао правноснажан; да је пресудом Врховног касационог суда Рев2. 321/14 од 22. маја 2014. године одбијена као неоснована ревизија који је подносилац изјавио против другостепене пресуде; да је Врховни касациони суд у ревизијској пресуди изразио погрешан став да , чињеница што је поништено решење туженог којим је тужилац остао нераспоређен није од утицаја на радноправни статус тужиоца као незапосленог лица, коме је овај статус утврђен коначном одлуком туженог о престанку радног односа, те стога нема основа за реинтеграцију тужиоца ; да је решење о нераспоређивању обавезан услов за доношење решења о престанку радног односа запослених у државним органима, те ништавост решења о нераспоређивању, као иницијалног акта који представља услов за доношење решења о престанку радног односа , води ништавости и незаконитости свих решења донетих након решења о утврђењу нераспоређености, па и решења о престанку радног односа ; да се поништавањем тог иницијалног решења, поништавају и све последице које је то решење произвело, па самим тим решење о престанку радног односа не може производити правно дејство тј. сматра се као и да није донето, те је погрешно одлучио првостепени суд када је одбио захтев тужиоца за враћање на рад, Апелациони суд када је потврдио ту одлуку, а Врховни касациони суд када је одбио ревизију подносиоца као неосновану; да су у идентичној чињеничној и правној ситуацији судови различитих инстанци донели супротне одлуке и у прилог тих тврдњи подносилац је приложио пресуду Основног суда у Лесковцу П1. 1791/10 од13. маја 2011. године, пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 1730/11 од 22. септембра 2011. године, решење Врховног касационог суда Рев2. 1024/11 од 18. јануара 2012. године и пресуду Врховног касационог суда Рев2. 1055/12 од 12. децембра 2012. године, те му је из тих разлога повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава ; да је оспореним пресудама подносиоцу ускраћено право на рад, те му је тиме повређено и право на рад из члана 60. Устава; да му је у предметном поступку повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава јер је поступак окончан након четири године док се према Закону о раду радни спор мора окончати за шест месеци. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене пресуде.
Захтевао је накнаду материјалне и нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 26. марта 2010. године поднео тужбу Основном суду у Лесковцу против туженог послодавца Града Лесковца – Градске управе за јавне набавке, ради поништаја првостепених решења о нераспоређивању, о исплати отпремнине и о престанку радног односа, као и ради враћања на рад.
Преиначеном тужбом од 5. априла 2011. године подносилац је тражио поништај и другостепених решења којима су одбијени приговори подносиоца против првостепених решења о исплати отпремнине и о престанку радног односа .
Оспореном пресудом Основног суда у Лесковцу П1. 1157/12 од 11. јануара 2013. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев и поништено је као незаконито решење туженог од 16. фебруара 2010. године о утврђивању да је тужилац остао нераспоређен; у ставу другом изреке одбачена је као недозвољена тужба у делу којим је тражен поништај решења туженог о исплати отпремнине, од 26. фебруара 2010. године и решењ а о престанку радног односа , од 1. марта 2010. године; у ставу трећем изреке одбачена је као неблаговремена тужба у делу којим је тражен поништ ај другостепен их решења туженог , од 19. марта 2010. године, којим је одбијен приговор подносиоца против првостепених решења о исплати отпремнине и о престанку радног односа; у ставу четвртом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је траж ено да тужени врати тужиоца на радно место на које је био распоређен или да га распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми у истој или другој управи или државном органу Града Лесковца; у ставу петом изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка . Против наведене првостепене пресуде тужилац је изјавио жалбу, побијајући је у ставу другом, трећем, четвртом и петом изреке , а тужени је изјавио жалбу побијајући првостепену пресуду у делу одлуке о трошковима поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 508/13 од 10. децембра 2013. године одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и туженог и потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Лесковцу П1. 1157/12 од 11. јануара 2013. године у ставовима другом, трећем, четвртом и петом изреке.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 321/14 од 12. маја 2014. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 508/13 од 10. децембра 2013. године.
У образложењу пресуде је наведено: да је према утврђеном чињеничном стању, тужилац 25. марта 2010. године поднео тужбу којом је тражио поништај првостепеног решења о утврђењу да је тужилац остао нераспоређен, од 16. фебруара 2010. године, првостепеног решења о исплати отпремнине, од 26. фебруара 2010. године и првостепеног решења о престанку радног односа, од 1. марта 2010. године, са захтевом да се тужени обавеже да тужиоца врати на рад; да је тужба преиначена 5. априла 2011. године, са захтевом за поништај другостепених решења од 19. марта 2010. године, којима су одбијени приговори тужиоца против првостепених решења о исплати отпремнине и престанку радног односа, а оба другостепена решења су достављена тужиоцу 22. марта 2010. године, дакле пре подношења тужбе; да су нижестепени судови правилно одлучили када су одбацили тужбу као недозвољену у делу захтева за поништај првостепених решења, одбацили тужбу као неблаговремену у делу захтева за поништај другостепених решења о исплати отпремнине и престанку радног односа, а одбили тужбени захтев у делу којим је тужилац тражио враћање на рад; да по оцени Врховног касационог суда, предмет спора у циљу заштите права запосленог може бити само коначна одлука туженог, а у конкретном случају, то су другостепене одлуке туженог од 19. марта 2010. године којима је одбијен приговор тужиоца против првостепеног решења од 26. фебруара 2010. године о висини отпремнине и првостепеног решења од 1. марта 2010. године о престанку радног односа; да је тужилац поднео 25. марта 2010. године тужбу којом је тражио поништај првостепених решења, а преиначеном тужбом од 5. априла 2011. године истакао је захтев за поништај другостепених, односно коначних решења на основу кој их је одлучено о праву на отпремнину и престанку радног односа; да се тужба ради остваривања и заштите права запослених у државним органима, у конкретном случају у органу локалне самоуправе, може остварити у судском поступку само против коначног решења функционера који руководи органом, а то су решења туженог од 19. марта 2010. године, које је тужилац примио 22. марта 2010. године; да је правилан закључак нижестепених судова да је тужба поднета 25.марта 2010. године са захтевом за поништај само првостепених решења недозвољена, а да је захтев тужиоца од 5. априла 2011. године за поништај другостепених решења неблаговремен, с обзиром на то да су другостепена решења достављена тужиоцу 22. марта 2010. године, те како је протекао преклузивни рок за судску заштиту од 15 дана у смислу члана 71. став 5. Закона о радним односима у државним органима , тужба је у делу захтева за поништај другостепеног решења о престанку радног односа одбачена као неблаговремена; да се у делу тужбеног захтева за враћање на рад, примењују одредбе Закона о раду који у члану 191. став 1. прописује да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева; да имајући у виду да је тужба којом је тужилац тражио поништај решења о престанку радног односа одбачена као неблаговремена, то значи да нема правноснажне одлуке којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, те како је тужиоцу радни однос престао, више не постоји основ да се тужилац врати на рад, те је правилан закључак нижестепених судова да је тужбени захтев у овом делу неоснован; да чињеница што је поништено решење туженог од 16. фебруара 2010. године о утврђивању да је тужилац остао нераспоређен, није од утицаја на радно-правни статус тужиоца као незапосленог лица, коме је овај статус утврђен коначном одлуком туженог о престанку радног односа, те стога нема основа за реинтеграцију тужиоца.
4. За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Одредбама члана 60. Устава утврђено је : да се јемчи право на рад у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима под једнаким условима доступна радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи.
Одредбама члана 71. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91 … 79/05) прописано је : да се ради остваривања својих права, запослени у државном органу, односно постављена лица, писмено обраћају функционеру који руководи органом; да против сваког решења или другог акта којим је одлучено о његовим правима и обавезама запослени, односно постављено лице, има право да поднесе приговор; да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од осам дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана од дана подношења приговора; да разматрајући поднети приговор, функционер преиспитује своју одлуку и може је изменити или допунити; да запослени, односно постављено лице, има право да поднесе приговор и у случају кад функционер у року од 15 дана од дана подношења захтева не одлучи о праву на које се захтев односи; да ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору или ако запослени, односно постављено лице није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може се обратити надлежном суду у року од 15 дана.
Одредбом члана 199. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) прописано је да тужилац може до закључења главне расправе да преиначи тужбу, а према члан у 200. став 1 . истог закона преиначење тужбе представља промену истоветности захтева, повећање постојећег или истицање другог захтева уз постојећи.
5. Уставни суд је, оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да су му оспореним пресудама Врховног касационог суда Рев2. 321/14 од 12. маја 2014. године, Апелационог суда у Нишу Гж1. 508/13 од 10. децембра 2013. године и Основног суда у Лесковцу П1. 1157/12 од 11. јануара 2013. године повређена права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на рад из члана 60. Устава, а полазећи од уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подносилац кроз тврдње о повреди ових уставн их права указује на то да су првостепени, другостепени и ревизијски суд произвољно применили материјално право из разлога што ништавост решења о нераспоређивању представља услов за ништавост решења о престанку радног односа, а што у конкретном случају није утврђено.
Уставни суд, и у овој одлуци, указује да није надлежан да у поступку по уставној жалби преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у предметном поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода и да ли је примена процесног и материјалног права била произвољна или дискиминациона, што би указало на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Уставни суд је пошао од чињенице да је у конкретном случају подносилац преиначењем тужбе од 5. априла 2011. године, поред постојећих захтева из тужбе од 26. маја 2010. године, проширио тужбени захтев тражећи поништај и другостепених , односно коначних решења, донетих по приговорима тужиоца против решења о исплати отпремнине и решењ а о престанку радног односа, а које је тужилац примио пре подношења тужбе. Како је подносиоцу почео да тече рок за подношења тужбе од дана пријема наведених другостепених, односно коначних решења, односно од 23. марта 2010. године, то је тужбу против тих решења могао поднети у року од 15 дана , у смислу члана 71. Закона о радним односима у државним органима, односно најкасније до 6. априла 2010. године, што није учинио, већ је поднео захтев тек после годину дана, те је у том делу тужба одбачена као неблаговремен а, и за одбацивање тужбе по том основу суд је дао потпуно прихватљиве уставноправне разлоге које у свему прихвата и овај суд.
По оцени Суда, како је тужба за поништај првостепеног решења о престанку радног односа одбачена као недозвољена, имајући у виду да предмет спора у циљу заштите права запослених може бити само коначна одлука, а да је тужба за поништај другостепеног решења о престанку радног односа одбачена као неблаговремена, то је за одбијање тужбеног захтев а за враћање на рад суд дао потпуно уставноправно прихватљиве разлоге полазећи од тога да с обзиром на то да није поништено као незаконито решење тужен ог о престанку радног , имајући у виду да је реинтеграција везана за правноснажност одлуке којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, те такође следи и да поништај решења о нераспоређивању није од утицаја на радно-правни статус подносиоца, коме је овај статус утврђен коначном одлуком туженог о престанку радног односа.
6. Уставни суд налази да је неприхватљива тврдња подносиоца о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Наиме, услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права је постојање различитих одлука код исте чињеничне и правне ситуације пред судовима последње инстанце, а из оспорених ак ата, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу, није се могао извести закључак да тај услов постоји.
Уставни суд је извршио увид у достављену пресуду Врховног касационог суда Рев2. 1055/12 од 12. децембра 2012. године, као суда последње инстанце у другом поступку, и утврдио да иако се ради о истом туженом, чињенично стање је различито јер у том спору тужба није била недозвољена или неблаговремена као што је у конкретном случају, имајући у виду да је тужба у том спору благовремено поднета против коначних одлука туженог које само и могу бити предмет спора у циљу заштите права запосленог.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама Врховног касационог суда Рев2. 321/14 од 12. маја 2014. године, Апелационог суда у Нишу Гж1. 508/13 од 10. децембра 2013. године и Основног суда у Лесковцу П1. 1157/12 од 11. јануара 2013. године нису повређен а прав а подносиоца ус тавне жалбе на правичино суђење, на рад и на једнаку заштиту права, зајемчена одредб ама члана 32. став 1 , члана 36. став 1. и члана 60. Устава, те је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), у тачки 1. изреке уставну жалбу одбио као неосновану.
6. У погледу навода подносиоца о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П1. 1798/10 , Уставни суд је утврдио да је подносилац поднео тужбу 26. марта 2010. године, а да је поступак окончан пресудом Врховног касационог суда Рев2. 321/04 од 12. маја 2014. године, дакле поступак је пред првостепеним, другостепеним и ревизијским судом укупно трајао четири године и два месеца, што се не може сматрати неразумно дугим трајањем поступка пред три судске инстанце , како по пракси овог суда тако и по критеријумима и мерилима међународних организација за заштиту људских права. Стога се ни наводи уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Основним судом у Лозници у предмету П1. 1798/10, не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди овог Уставом зајемченог права.
При томе, Уставни суд указује да је одредба члана 195. став 3. Закона о раду на коју се позива подносилац наводећи да је радни спор хитног карактера и да се мора окончати у року од шест месеци, само инструкционог карактера и не одређује императивни рок за окончање поступка, нити се његовим прекорачењем ствара необорива претпоставка да је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одбацио уставну жалбу у делу изјављеном због повреде права на суђење у разумном року , зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П1. 1798/10, због непостојања претпоставки утврђених Уставом за вођење поступка.
7. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.