О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Д, М. В. и Б. А. изјављена против решења Апелационог суда у Н.С. Кж.2. 1058/14 од 25. јуна 2014. године и решења Вишег суда у С. Кв. 164/14 од 11. јуна 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Д, М. В. и Б. А, сви из С., преко пуномоћника В. Ј. Ђ, адвоката из С., изјавили су Уставном суду, 4. јула 2014. године, уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права на слободу и безбедност и права на претпоставку невиности у кривичном поступку, зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореним решењима повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку који се против њих води, тиме што је у образложењу оспорених решења наведено: "Континуитет радњи за које се ови окривљени сумњиче, временски период њиховог предузимања, и ранија осуђиваност за истоврсна кривична дела, јасно указује на опасност да би исти, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело, што оправдава њихово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП". У уставној жалби се тврди да се оспореним решењима судови нису ограничили само на „постојање основане сумње, по једне правоснажне осуђујуће пресуде за сваког подносиоца и тога што немају приходе (а једино то је смело бити узето у обзир у контексту одлучивања о притвору), него поврх свега тога као разлог за постојање опасности од "понављања" извршења кривичних дела, наводи чињеницу што је у току поступак за четири кривична дела (једно убиства и три разбојништва) извршена у кратком временском периоду“. Овим последњим је, по мишљењу подносилаца, без обзира на то што прво пише да су они основано сумњиви за та дела, веће М. В, А. Д. и Б. А. већ имплицитно сматрало кривим и за та четири кривична дела. Да није тако та четири дела не би била узета у обзир у горе описаном контексту, поготово не би код већа створила наведену бојазан тј. став о "опасности". „Ово важи без обзира на то што се у ранијем делу решења наводи да се окривљени сумњиче за четири кривична дела, јер, касније наведеним цитираним делом решења је суд престао да се креће у границама сумње, и изразио став о кривици подносилаца представке за четири кривична дела за које је предметни поступак тек у току. Изразио га је тиме што наводи да и чињеница што је поступак у току за четири кривична дела извршена у кратком временском периоду, представља "опасност" да би они "поновили" кривична дела ако би били пуштени на слободу. Реч "поновити" садржи становиште да су већ раније починили четири кривична дела, јер, нешто није могуће "поновити" ако већ претходно није учињено. Тиме је повређено право на претпоставку невиности које јемчи члан 34. став 3. Устава – да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда".
У уставној жалби се, такође, наводи да су судови погрешно утврдили (и на томе засновали одлуку о продужењу притвора) да је подносилац А. Д. раније осуђиван правоснажном пресудом Окружног суда у С. К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године, јер је наведена пресуда укинута пресудом Врховног суда Србије Кж.1. 842/08 од 17. децембра 2008. године, па тиме није постала правоснажна, нити се може сматрати да је подносилац раније осуђиван, што је констатовано и у Одлуци Уставног суда Уж-1327/10 од 20. октобра 2011. године.
Подносиоци сматрају да су ранија осуђиваност М. В. и Б. А, као и чињеница да је В. М. раније побегао из казнено-поправног дома за малолетнике, у почетку (18. јула 2013. године) били валидни аргументи за одређивање притвора, али да су сада, због протека времена од скоро годину дана, изгубили на значају, па се не могу користити као основ за продужење притвора због наводне опасности од понављања кривичног дела, поготову што никада раније нису осуђивани за кривична дела ни приближне тежине као што су дела за које се води оспорени кривични поступак.
Из свега наведеног, подносиоци изводе закључак да им је притвор неосновано продужен, те да судови у оспореним решењима нису дали довољне и релевантне разлоге за његово продужење.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, досуди накнаду нематеријалне штете, као и трошкове редовног и уставносудског поступка.
3. У спроведеном претходном поступку утврђено је: да је истражни судија Вишег суда у С. решењем Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године против подносилаца одредио притвор, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. КЗ и три кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, а окривљеном М. В. и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП; да је оптужницом Вишег јавног тужиоца у С. Кт. 2/14 од 17. јануара 2014. године окривљенима Б. А, А. Д. и М. В. стављено на терет извршење претходно наведених кривичних дела; да је подносиоцима последњи пут, пре доношења решења оспорених уставном жалбом, притвор продужен решењем Вишег суда у С. Кв. 98/14 од 11. априла 2014. године, и то Б. А. и А. Д. по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а М. В. по основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
Оспореним решењем Вишег суда у С. Кв. 164/14 од 11. јуна 2014. године подносиоцима је притвор продужен за 60 дана – Б. А. и А. Д. по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а М. В. по основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„Веће сматра да постоје особите околности које указују да би сви окривљени могли у кратком временском периоду поновити кривично дело. Увидом у списе предмета утврђено је да постоји основана сумња да су окривљени Б. А, А. Д. и М. В. у кратком временском периоду од око два месеца извршили кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) КЗ и три кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. КЗ. Надаље, увидом у извод из КЕ је утврђено да је Б. А. осуђиван пресудама Општинског суда у С. К. 831/07 од 19. фебруара 2008. године због кривичног дела из члана 122. став 2. КЗ, истог суда пресудом К. 31/08 од 30. јануара 2008. године због кривичног дела из члана 354. став 1. КЗ и Окружног суда у С. Кж. 131/09 од 27. октобра 2009. године, због кривичног дела из члана 121. став 1. и кривичног дела из члана 122. став 2. КЗ, дакле и због кривичних дела против живота и тела. Окривљени А. Д. је осуђиван пресудом Основног суда у С. К. 552/11 од 17. маја 2011. године због кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ, дакле истоврсног кривичног дела као она за која се у овом поступку основано сумњичи, док је М. В, према сопственом казивању, као малолетнику изречена васпитна мера због кривичног дела против живота и тела. Овоме треба додати да се ради о лицима без запослења, имовине и редовних прихода, којима је стицање новчаних средстава био главни мотив извршења кривичних дела за која се сумњиче. Континуитет радњи за које се ови окривљени сумњиче, временски период њиховог предузимања и ранија осуђиваност за истоврсна кривична дела, указује на опасност да би исти, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело, што оправдава њихово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
У односу на М. В. стоји и притворски основ из члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП, будући да је за њим била расписана централна потерница од стране ПУ К., због бекства из ВПД К., што указује да би се у случају пуштања на слободу поново могао дати у бекство, као што је већ чинио, због чега је неопходно његово задржавање у протвору и по овом законском основу, јер постоји реална опасност од бекства“.
Одлучујући о жалбама које су браниоци подносилаца као окривљених изјавили против наведеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Н.С. је 25. јуна 2014. године донео оспорено решење Кж.2. 1058/14, којим је изјављене жалбе одбио као неосноване. Према образложењу оспореног другостепеног решења, другостепени суд је у потпуности прихватио разлоге које је првостепени суд изнео у оспореном решењу о продужењу притвора, оцењујући да наведене околности у својој свеукупности представљају особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривична дела, због чега је њихово даље задржавање у притвору неопходно, а М. В. би се могао поново дати у бекство, на који начин би могао ометати кривични поступак, због чега стоје разлози за продужење притвора, предвиђени одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
4. Одредбом члана 27. Устава утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, док одредба члана 34. став 3. Устава утврђје да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода такође предвиђа да ће се свако ко је оптужен за кривично дело сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона (члан 6. став 2.).
Одредбом члана 3. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) је, поред осталог, прописано да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда, док је одредбом члана 211. став 1. тачка 3) овог законика предвиђено да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
5. Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцима уставне жалбе продужен након подизања оптужнице, у фази главног претреса, због постојања оправдане сумње да су извршили једно кривично дело тешког убиства и три кривична дела разбојништва. Притвор је према Б. А. и А. Д. оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, а оптуженом М. В. на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер постоји реална опасност од његовог бекства.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцима уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основама. Наиме, надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне особите околности које у овом случају указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према њима (да постоји оправдана сумња да су у кратком временском периоду од два месеца извршили једно кривично дело тешко убиство и три кривична дела разбојништво, што у међусобној повезаности са чињеницом да су већ правноснажно осуђивани због истоврсних кривичних дела, односно кривичних дела против живота и тела, оправдава њихово даље задржавање у притвору). Без обзира што из образложења оспорених решења произлази да понављање кривичног дела стоји као основ за продужење притвора и М. В, њему је притвор продужен само на основу реалне опасности од бекства, јер је овај оптужени већ био у бекству са издржавање васпитне мере у КПД К., због чега је за њим била расписана централна потерница. Уставни суд сматра да оцена кривичних судова у погледу постојања наведених притворских разлога, те да да је ради несметаног вођења кривичног поступка нужно било продужити притвор према подносиоцима, није произвољна и арбитрерна, односно да су дати разлози релевантни и довољни.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносилаца да оспорена решења не садрже довољне и релевантне разлоге за продужење притвора.
6. Уставни суд истиче да је у низу донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке овог суда Уж-227/2008 од 9. јула 2009. године, Уж-265/2008 од 22. децембра 2009. године, Уж-746/2008 од 17. јуна 2009. године, Уж-1036/2008 од 19. марта 2009. године и Уж-1600/2009 од 22. јуна 2010. године) дао тумачење права зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава, указао на праксу Европског суда за људска права у заштити права на претпоставку невиности гарантованог одредбом члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуде у предметима: Deweer против Белгије, од 27. фебруара 1980. године, Minelli против Швајцарске, од 25. марта 1983. године, Allenet de Ribemont против Француске, од 10. фебруара 1995. године, Karakas and Yesilirmark против Турске, од 28. јуна 2005. године и Матијашевић против Србије, од 19. септембра 2006. године) и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведеног права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене основаности уставне жалбе, примењени већ заузети правни ставови.
7. Уставни суд је, оцењујући садржину оспорених решења Апелационог суда у Н.С. Кж.2. 1058/14 од 25. јуна 2014. године и Вишег суда у С. Кв. 164/14 од 11. јуна 2014. године, утврдио да из образложења тих решења не произлази да се као утврђена узима чињеница да су подносиоци уставне жалбе, као окривљени против којих се води кривични поступак пред Вишим судом у С., извршили кривична дела која им се оптужницом стављају на терет.
Начело претпоставке невиности се односи на поступање током кривичног поступка, од његовог покретања, све док осуђујућа пресуда не буде потврђена у жалбеном поступку, односно док не постане правноснажна. Поштовање овог начела захтева од суда да током поступка не полази од унапред створене идеје да је окривљени извршио кривично дело за које се терети, јер је терет доказивања на оптужби, а свака сумња треба да иде у прилог окривљеном.
Уставни суд је оценио да формулацијама из оспорених решења Вишег суда у С. Кв. 164/14 од 11. јуна 2014. године и Апелационог суда у Н.С. Кж.2. 1058/14 од 25. јуна 2014. године није повређено право подносилаца уставне жалбе на претпоставку невиности, које подносиоци истичу.
По оцени Уставног суда, поступајући судови су врло прецизно водили рачуна да не употребе било какву формулацију која би унапред представљала закључак о кривици окривљених за кривична дела за која су оптужени, већ су се кретали у границама основане, односно оправдане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати. Употребљене формулације из оспореног првостепеног решења „...да постоји основана сумња... континуитет радњи за које се ови окривљени сумњиче...“, као и формулација из оспореног другостепеног решења „...да су окривљени оправдано сумњиви...“, посебно имајући у виду контекст у коме су употребљене, обезбедиле су да судови не прекораче границу која би представљала извођење закључака о одлучној чињеници у погледу извршења кривичних дела пре него што је о њима расправљано на главном претресу, чиме би била повређена претпоставка невиности окривљених. Формулације коју подносиоци посебно истичу „...указује на опасност да би исти, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело“ и „...значај особитих околности које указују да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду наставити са вршењем кривичних дела...“, по оцени Уставног суда, представљају дословно навођење другог дела текста одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који се ни на који други начин не може навести, али истргнутог из садржине и контекста одредбе наведеног члана ЗКП, коме почетни текст „...притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња...“ даје прави и комплетан смисао онога што је законодавац прописао.
У односу на наводе уставне жалбе да су судови „погрешно утврдили (и на томе засновали одлуку о продужењу притвора) да је подносилац А. Д. раније осуђиван правоснажном пресудом Окружног суда у С. К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године, јер је наведена пресуда укинута пресудом Врховног суда Србије Кж.1. 842/08 од 17. децембра 2008. године, па тиме није постала правоснажна, те се не може сматрати да је подносилац раније осуђиван“, Уставни суд констатује да је у оспореном првостепеном решењу наведено да је „окривљени А. Д. осуђиван пресудом Основног суда у С. К. 552/11 од 17. маја 2011. године због кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ“, док је у оспореном другостепеном решењу наведено да је „окривљени А. Д. правоснажно осуђиван пресудом Окружног суда у С. К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године због кривичног дела из члана 206. став 3. у вези става 1. КЗ“. Према оцени Уставног суда, очито је да је другостепени суд у оспореном решењу навео нетачан податак да је пресуда Окружног суда у С. К. 80/07 од 1. фебруара 2008. године правоснажна. Међутим, како је Виши суд у С., као првостепени, навео тачан податак (који ни подносилац није оспорио), да је А. Д. осуђиван због кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ, из чега је извео закључак да је А. Д. раније осуђиван за истоврсно кривично дело као кривична дела за која се у оспореном поступку оправдано сумњичи, Уставни суд у конкретном случају сматра да погрешним навођењем пресуде, када се ради о истом кривичном делу, није повређено подносиочево право на претпоставку невиности, јер је суд, суштински, навео тачан податак – да је подносилац осуђиван за кривично дело разбојништво из члана 206. КЗ.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да формулацијама из оспорених решења, које подносиоци уставне жалбе истичу, нису прекорачене границе оправдане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати. Такође, Уставни суд у оспореним решењима није нашао ни једну другу формулацију којом би била повређена претпоставка невиности на коју подносиоци уставне жалбе указује.
Сагласно наведеном, Уставни суд оцењује да су Виши суд у С. и Апелациони суд у Н.С. у оспореним решењима дали уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге за продужење притвора, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносилаца за кривична дела која су предмет оптужења.
8. Подносиоци сматрају да су ранија осуђиваност М. В. и Б. А, као и чињеница да је М. В. раније побегао из казнено-поправног дома за малолетнике, у почетку (18. јула 2013. године) били валидни аргументи за одређивање притвора, али да су сада, због протека времена од скоро годину дана, изгубили на значају, па се не могу користити као основ за продужење притвора због наводне опасности од понављања кривичног дела, погоготово што никада раније нису осуђивани за кривична дела ни приближне тежине као што су дела за које се води оспорени кривични поступак.
Уставни суд посебно наглашава да само у свести подносилаца као оптужених, а никако и у свести оштећених – жртава, интензитет разлога за одређивање, односно продужење притвора, а који се код оштећених манифестује као страх, односно бол услед губитка најближих, може протеком времена да изгуби на значају, односно да „валидност аргумената за одређивање притвора, због протека времена од скоро годину дана, може изгубити на значају“. С друге стране, постојане основане сумње да су подносиоци у кратком временском периоду од два месеца извршили кривично дело тешко убиство и три кривична дела разбојништва (четири тешка кривична дела са елементима насиља), односно кривично дело против живота и тела и три кривична дела са елеметнима насиља уз претњу по живот и тело, више је него довољан разлог за оправдану бојазан да би оптужени пуштањем на слободу наставили са вршењем кривичних дела, при чему ранија неосуђиваност нема значаја, али ранија осуђиваност додатно оправдава бојазан од понављања кривичног дела.
9. С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
10. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.