Преглед документа Уж-757/2015 Word документ

  • Уж-757/2015
  • 20.04.2017.
  • Решење Кж2.111/15 од 20.01.2015.
  • Одлука о одбијању
  • Кривично право
  • Члан 31.Став 2
  • З. П.
  • -нема повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. П . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. априла 2017. године, донео је 



О Д Л У К У 



Одбија се као неоснована уставна жалба З. П . изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж2. 115/15 од 20. јануара 201 5. године. 



О б р а з л о ж е њ е 



1. З. П . из Београда је , 30. јануара 201 5. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж2. 115/15 од 20. јануара 201 5. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење, из члана 32. став 1. и 31. став 2. Устава Републике Србије. 
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је оспореним решењем притвор правноснажно продужен ; да се у притвору налази више од две године, а да кривични поступ ак „практично стоји у месту“; да је из наведених разлога потребно меру притвора заменити неком другом, блажом мером. 
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права. 
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду Су. VIII-43 10/2017 од 8. марта 2017. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету: 
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак 
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 234/13 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе . 
Кривични поступак је покренут 23. децембра 201 2. године, доношењем решења истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 1056/12 да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због постојања основане сумње да је извршио четири кривична дела силовање и једно кривично дело недозвољене полне радње. 
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Београду је 21. марта 201 3. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужницу за пет кривичних дела силовања. 
Оптужница је ступила на правну снагу 16. маја 2013. године, доношењем решења Вишег суда у Београду Кв. 2303/13, којим је одбијен као неоснован приговор браниоца подносиоца уставне жалбе и главни претрес је заказан. 
Кривични поступак је против подносиоца уставне жалбе правноснажно окончан 21. априла 2015. године, доношењем пресуде Вишег суда у Београду Спк. 123/15, којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела закључен између подносиоца и Вишег јавног тужилаштва у Београду, те је подносилац оглашен кривим за четири кривична дела силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика и једно кривично дело недозвољене полне радње из члана 182. став 1. истог Законика и изречена му је јединствена казна затвора у трајању од девет година. 
До доношења наведене пресуде, главни претрес је заказан укупно 15 пута од чега је одржан четири пута. Главни претрес није одржан 11 пута и то: по једанпут због евакуације зграде суда услед дојаве о постављеној бомби, због штрајка адвоката, због недоласка сведока и због поднетог предлога за закључење споразума о признању кривичног дела (те је уместо главног претреса одржано рочиште поводом поднетог предлога) ; два пута због промене председника судећег већа; пет пута на захтев браниоца (два пута ради припреме одбране и по једанпут због започетих преговора са тужилаштвом ради закључења споразума о признању кривице, због смртног случаја у породици браниоца и због неприступања браниоца). 
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор 
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе (30. јануар 2015. године) налазио у притвору две године и један месец, рачунајући од 21. децембра 201 2. године када је лишен слободе. 
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 1056/12 од 23. децембра 201 2. године на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) тада важећег Законика о кривичном поступку и који му је током трајања истражаног и кривичног поступка продужаван. 
Последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор је подносиоцу продужен решењем Вишег суда у Београду Кв. 4256/14 од 29. децембра 201 4. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, за најдуже 60 дана. У образложењу решења је, поред осталог наведено: да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оправдано сумњив да је извршио четири кривична дела силовање и једно кривично дело недозвољене полне радње, односно већи број кривичних дела уперених против полне слободе; да је у дужем временском периоду, и то од 2006. до 2012. године, предузимао инкриминисане радње кривичних дела која му се стављају на терет оптужним актом према више оштећених; да је подносилац , према налазу и мишљењу судског вештака , особа са нестабилном структуром личности; да све напред наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да ће подносилац, уколико би био пуштен на слободу, у кратком временском периоду поновити, односно наставити са вршењем кривичних дела. 
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 111/15 од 20. јануара 201 5. године су одбијене као неосноване жалбе окривљеног и његовог браниоца изјављене против решења Вишег суда у Београду Кв. 4256/14 од 29. децембра 201 4. године. Другостепени суд је, поред осталог, оценио да је „првостепени суд дао довољне и јасне разлоге у свом образложењу“ и да се околности које су оправдавале одређивање и продужење мере притвора нису промениле и нису изгубиле на интензитету протеком времена, те да „нема места одређивању блаже мере обезбеђења присуства окривљеног“. 
Подносиоцу уставне жалбе је притвор продужен након доношења пресуде којом је прихваћен споразум о признању кривице решењем Вишег суда у Београду К в. 1495/15 и то до упућивања у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања затворске казне. 
4. Одредбама Устава, које су од значаја за доношење одлуке у овој уставноправној ствари, је утврђено: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.). 
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.). 
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети. 
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.). 
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, пре свега, констатује да се наводи подносиоца заснивају на тврдњама да се у притвору налази више од две године, а да кривични поступак „практично стоји у месту“, те да истиче повреде права из члана 31. став 2. и члана 32. став 1 . Устава. 
Уставни суд даље констаује да из саме уставне жалбе произлази да подносилац искључиво указује на постојање повреде права из члана 31. став 2. Устава, односно да суд трајање притвора није свео на најкраће неопходно време. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права ценио у односу на означену одредбу Устава. 
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. 
Против подносиоца се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак пред Вишим судом у Београду због оправдане сумње да је извршио четири кривична дела силовање и једно кривично дело недозвољене полне радње. 
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем правноснажно продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. 
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу првостепеног решења, које је у свему прихватио Апелациони суд у Београду у оспореном другостепеном решењу је, поред осталог, наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио четири кривична дела силовање и једно кривично дело недозвољене полне радње, односно већи број кривичних дела уперених против полне слободе, те да је оправдано сумњив да је у дужем временском периоду (од 2006. до 2012. године) предузимао инкриминисане радње кривичних дела која му се стављају на терет према више оштећених . Даље је наведено да је подносилац, према налазу и мишљењу судског вештака, особа са нестабилном структуром личности. Имајући у виду изнето, надлежни судови су закључили да све те околности, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће подносилац у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити односно наставити са вршењем кривичн их дел а, те да се околности које су оправдавале одређивање и продужење мере притвора нису промениле и нису изгубиле на интензитету протеком времена и да „нема места одређивању блаже мере обезбеђења присуства окривљеног “. 
По оцени Уставног суда, Виши и Апелациони суд у Београду су своја решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступили су у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни судови су аргументовано образложи ли конкретне особите околности које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду подносилац уставне жалбе поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, те стога Уставни суд не налази да је оспорен о решењ е Апелационог суда у Београду последица арбитрерног и произвољног поступања. 
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио пред Вишим судом у Београду против подносиоца уставне жалбе, због четири кривична дела силовање и једног кривичног дела недозвољене полне радње сложен . Кривични поступак је трајао укупно две године и четири месеца (рачунајући од 21. децембра 2012. године, када је донето решење о спровођењу истраге до 21. априла 2015. године, када је донета пресуда којом је прихваћен споразум о признању кривичног дела закључен између подносиоца и Вишег јавног тужилаштва у Београду), за које време је спроведена истрага, подигнут а оптужница, одлучено о приговору против оптужнице и заказан је главни претрес током којег је спровођен доказни поступак. Уставни суд посебно указује да главни претрес више пута није одржан на захтев одбране подносиоца уставне жалбе. 
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана. 
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу. 
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци. 
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 
Весна Илић Прелић, с.р.