Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа , у поступку по уставној жалби Н . К . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већa одржаној 6. априла 2017 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н . К . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3706/14 од 21. јануара 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. К . из Београда поднела је Уставном суду, 9. априла 2015. године, преко пуномоћника Т . Р. Д, адво ката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3706/14 од 21. јануара 2015. године, због повреде слободе изражавања , зајемчен е одредбом члана 46. став 1. Устава Републике Србије .
У уставној жалби је наведено: да је у децембру 2007. године Ф. х . п . из Београда објавио извештај о суђењима за ратне злочине у Србији, на основу праћења и анализе судских поступака који су вођени пред Већем за ратне злочине Окружног суда у Београду, као и сличних поступака пред судовима у Нишу, Пожаревцу и Новом Саду; да се део извештаја односио и на праћење и анализу судског поступка који се водио пред Већем за ратне злочине Окружног суда у Београду против припадника јединице „Шкорпиони", због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва, у коме је као председник већа поступала тужиља - судија Г . Б . П; да је поводом представљања поменутог извештаја, подноситељка уставне жалбе, као извршни директор Ф . х . п, која је у поменутом кривичном поступку учествовала и као пуномоћник оштећених лица, дала изјаву која је објављена у дневном листу „Д ." у којој је, између осталог, поводом предметног поступка навела: „у случају суђења петорици припадника јединице „Шкорпиони" доказни поступак је текао добро све до испитивања сведока бившег министра полиције Републике Српске Т . К. Дотад су суђење и доказни поступак текли без примедаба и професионално. Међутим, после тога председавајућа Г . Б . П престаје да утврђује чињенице о статусу јединице Шкорпиони, престаје да изводи нове доказе и закључује овај предмет по неким политичким упутствима"; да је судија Г. Б . П, поводом предметне изјаве, поднела тужбу против подноситељке уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа и части; да је Виши суд у Београду донео пресуду П. 33/12 од 25. марта 2014. године којом делимично усвојио тужбени захтев тужиље, а која пресуда је потврђена оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж.3706/14 од 21. јануара 2015. године; да је пресуда Апелационог суда образложена разлозима да је подноситељка изјавом, којом се имплицира политички утицај на рад суда и тужиље као председника већа, угрозила ауторитет и независност суд ова, као и независност тужиље као судије, тe њену част и углед; да изјава да је поступак окончан по политичком упутствима, по становишту суда, не представља вредносни суд већ чињенични исказ подобан да наруши углед тужиље; да улога штампе , односно медија укључује стварање расправа и јавних дебата о питањима која су од значаја за јавност, али да остваривање ове улоге није ограничено само на медије или новинарску професију, већ подразумева и појединце или невладине организације; да уколико се ради о организацији која се бави људским правима и питањима од интереса за јавност, положај те организације, или појединца, може се посматрати као положај медија, кроз улогу „Јавног чувара"; да су границе прихватљивог критицизма шире за лица која врше јавне функције, него у односу на приватна лица, па ова лица морај у имати већи степен толеранције и морају бити свесни да њихово поступање и рад може бити изложен критици јавности; да питања која се тичу фукционисања судског система представљају питања од општег интереса; да су одговорност и суочавања са ратним злочинима и евентуална повезаност јединице „Шкорпиони" са Министарством унутрашњих послова, представљали питања са којим је јавно ст имала право да буде упозната; да је предметну изјаву која је објављена у дневној штампи, подноситељка изнела након доношења првостепене пресуде, као вредносни суд о поступању суда у конкретном поступку; да је критика коју је подноситељка изнела о вођењу првостепеног поступка била ограничена искључиво на поступање у одређеном предмету и није била усмерена генерално на целокупни професионални рад одређене судије; да се изјава односила на одлучивање поступајуће судије о извођењу доказа, у погледу ког је подноситељка изнела свој вредносни суд да нису изведени сви докази који би се тицали статуса јединице „Шкорпиони", односно да се са извођењем доказа на ту околност у одређеном тренутку престало ; да је подноситељка изнела критику у погледу евентуалног политичког утицаја на суђења за ратне злочине; да подноситељка приликом изношења вредносног суда није имала забрањен мотив, нити је изнела став без икакве чињеничне подлоге , јер је имала основа да верује у то што је изнела, вођена интересом жртава које је заступала у поступку, као и интересом јавности да буде упозната са битним темама за демократско друштво; да се други део њене изјаве који се односи на „окончање поступка по политичким упутствима“ не може никако сматрати чињеничним исказом, јер он по себи такође представља критику , односно вредносни суд подноситељке као учесника у поступку и представника организација цивилног друштва у погледу процесуирања ратних злочина; да спорна изјава подноситељке, супротно налажењу суда, није представљала безразложан лични напад на поступајућу судију, већ је дата у јавно-политичком контексту који није повезан са крајњим језгром достојанства особе; да се гледано у ширем контексту, изјава не може тумачити као произвољна лична увреда одређеног лица већ пре као генерална критика независности судства посебно у поступцима за ратне злочине, која је изнета у циљу формирања јавног мишљења и упознавања јавности са важним питањима о којима јавност има оправдан интерес да зна; да одлуке првостепеног и другостепеног суда не садрже разлоге који би били релевантни и довољни да оправдају мешање у слободе изражавања подноситељке; да се судија која поступа у таквој врсти предмета мора суочити са критикама и вредносним судовима учесника у поступку или организација цивилног друштва; да, такође, вредносни суд у погледу конкретног поступка подноситељка није могла изразити без помињања имена поступајућег судије а чак и да оно није било поменуто, опет би било доступно јавности због интересовања за конкретан судски поступак.
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означене уставне слободе . Тражилана је накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у списе предмета Вишег суда у Београду П. 33/12 , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Тужиља Г. Б . – П. поднела је тужбу Вишем суду у Београду против тужене Наташе Кандић, ради новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде части и угледа, а која повреда је проузрокована изјавом подноситељке која је објављена у дневном листу „Д .“, и то у чланку под насловом: „Н. К .: Политика утиче на суђења" и наднасловом: „Ф. х . п . поднео извештај о процесима за ратне злочине у Србији."
Виши суд у Београду је пресудом П. 33/12 од 25. марта 2014. године делимично усвојио тужбени захтев тужиље, те је обавезао тужену да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете плати новчани износ од 350.000,00 динара.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 3706/14 од 21. јануара 2015. године преиначио ожалбену првостепену пресуду, тако што је само снизио досуђени новчани износ на 200.000,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је тужиља била председник судског већа у кривичном поступку вођеном пред Oдељењем за ратне злочине Окружног суда у Београду против припадника јединице под називом „Шкорпиони" и да је у истом поступку тужена учествовала као пуномоћник оштећених лица; да је дневни лист „Д. " објавио 22. јануара 2008. године чланак под насловом: „Н. К: Политика утиче на суђења" и наднасловом: „Ф . за х . п . поднео извештај о процесима за ратне злочине у Србији"; да означени новински чланак, између осталог, садржи изјаву тужене да је „у случају суђења петорици припадника јединице Шкорпиони доказни поступак текао добро све до испитивања сведока, бившег министра полиције Републике Српске Т. К, да су до тада суђење и доказни поступак текли без примедаба и професионално, али да после тога председавајућа Г. Б . – П . престаје да утврђује чињенице о статусу јединице Шкорпиони, престаје да изводи нове доказе и закључује овај предмет по неким политичким упутствима"; да је новински чланак са оваквом изјавом тужене објављен пре правноснажности пресуде дон ете у том кривичном иоступку; да Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (члан 10. став 2.) и Устав Републике Србије (члан 46. став 2.) предвиђају ауторитет и независност судства као основ којим се може оправдати ограничење слободе мишљења и изражавања; да су ауторитет и независност судства јавни интереси од великог значаја и зато, ако заиста постоји претња да би се могли нарушити, ограничење слободе изражавања може бити легитимно; да су судови јемци правде чија је улога кључна у држави заснованој на владавини закона и морају уживати по верење јавности; да сходно томе, они морају бити заштићени од неоснованих напада, посебно и због тога што судије подлежу обавези дискреције која их спречава да одговоре на критике; да је у том контексту, ограничење допуштено када је ауторитет и непристрасност судства потребно очувати; да је тужена у конкретном случају изразила своје мишљење о кривичном поступку у којем је и сама учествовала пуномоћник оштећених лица; да поред мишљења о доказном поступку, тужена је изнела и мишљење да је тужиља, председник судског већа у том поступку закључила главни претрес „по неким политичким упутствима"; да се оваком изјавом, којом се имплицира политички утицај на рад суда и тужиље као председника судског већа, угрожава ауторитет и независност судова који су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и других општих аката; да ово нарочито ако се има у виду да се изјава тужене односи на кривични поступак у којем је окривљенима стављено на терет извршење кривичног дела ратног злочина, у ком поступку је било од нарочитог значаја очувати ауторитет и способност суда да самостално, независно и без уплива са стране (политичког утицаја) одлучи о постојању тог кривичног дела и кривичној одговорности учинилаца - припадника оружане формације познате под називом „Шкорпиони"; да политички утицај на ток кривичног поступка тужена поименично доводи у везу са тужиљом - председником судског већа, повређујући на тај начин и њену независност јер је судија у вршењу судијске функције независтан и потчињен само Уставу и закону, а сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен; да je таква изјава, како је то правилно закључио и првостепени суд, подобна да повреди тужиљину част као субјективну категорију – мишљење које она има о себи као судији који одговорно, савесно, независно и непристрасно врши судијску функцију, али и њен углед као објективну категорију – мишљење које средина и јавно мњење имају о судијама уопште, па и тужиљи којој је поверено вршење судијске функције у конкретном кривичном поступку; да околности под којима је дата изјава тужене о политичком утицају на тужиљу у означеном кривичном поступку оправдава ју досуђивање правичне новчане накнаде, у смислу одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, јер је произвела штетне последице на психичку равнотежу тужиље која је у јавности приказана као судија која допушта да се на њу врши политички утицај у вршењу судијске функције и која крши постулате судијске самосталности и независности; да критика правосуђа није забрањена, али изјава тужене која је пренета у средству јавног информисања није се ограничила само на кр итику радњи у поступку, већ је изнела и тврдњу да је тужиља окончала поступак (закључила предмет) по неким политичким упутствима; да таква тврдња тужене није вредносни суд већ чињенични исказ који није дат у смислу критике независности правосуђа уопште, а посебно у конкретном кривичном поступку, док поименично навођење тужиље као судије која је одлуку о закључењу главног претреса донела под политичким утицајем има увредљив и омаловажавајући карактер; да изостанак реакције суда на изјаву тужене, сам по себи не значи да иста није повредила углед и част тужиље као судије који суди по Уставу, закону и својој савести.
4. Одредбама члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода утврђено је: да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа (став 1.); да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства (став 2.).
Одредбама члана 46. Устава утврђено је да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.).
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.); да приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу истакнуте повре де слободe изражавања подноситељке уставне жалбе Н . К , Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје.
Уставни суд указује на свој став да слобода изражавања у демократском друштву представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, са научном, уметничком или неком другом вредношћу), при чему слобода изражавања може обухватати и одређен степен претеривања или чак провоцирања. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема "демократског друштва" (видети, inter alia, пресуде Европског суда за људска права у предметима Handysid против Уједињеног краљества, представка број 5493/72 од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке, представка број 23118/93 од 25. новембра 1999. године, став 43). Поред тога, Уставни суд указује да слобода изражавања важи не само за „информације“ или „идеје“ које су повољне или се сматрају неувредљивим, већ и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Castells против Шпаније, представка број 11798/85, од 23. априла 1992. године, став 42.).
Међутим, Уставом се не јемчи потпуно неограничена слобода изражавања, већ се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, заштита права и угледа других и чувања ауторитета и непристрасности суда (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву („неопходно у демократском друштву“).
Уставни суд најпре констатује да је oспоренoм пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 3706/14 од 21. јануара 2015. године правноснажно утврђено да је подноситељка уставне жалбе повредила част и углед тужиље , због изјаве подноситељке која је објављена у дневеном лист у „Д .“ У вези наведеног, Уставни суд оцењује да је овом парничном пресудом ограничена слобода изражавања подноситељке уставне жалбе. Међутим, питање је да ли таква врста ограничења представља повреду права на слободу изражавања. Стога је било потребно испитати да ли су у конкретном случају испуњени напред наведени уставни услови за ограничење слободе изражавања.
Оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 3706/14 од 21. јануара 2015. године донета је применом члана 200. Закона о облигационим односима. Уставни суд оцењује да је наведена законска норма довољно одређена и јасна, што представља основ правне сигурности. Ограничење слободе изражавања које настаје применом наведене законске норме не може се сматрати неразумн им, неочекиваним и непредвидивим. Задирање у слободу изражавања у конкретном случају је било легално, односно прописано наведеном јасном и одређеном законском нормом.
Уставни суд оцењује да је оспорена другостепена парнична пресуда донета ради остваривања легитимног циља који се састојао у заштити права на углед тужиље . О во право подразумева могућност за располагање и представљање сопствене личности, социјално признање, као и личну част. У битна јемства овог права спада заштита пред исказима који се могу неповољно одразити на углед особа, посебн о на њихову слику у јавности. Ово право штити особе од фалсификованих или понижавајућих представљања која нису сасвим безначајна за развој личности. Дакле, у конкретном случају, постоје два међусобна супростављена легитимна права – право на заштиту угледа тужиље , с једне стране, и право на слободу изражавања подноситељке уставне жалбе, са друге стране. Које од наведених легитимних права стављених у пропорционални однос треба да превагне у конкретном случају зависи пре свега од следећег критеријума – да ли је ограничење слободе изражавања било „неопходно у демократском друштву“.
Према томе, основни задатак Уставног суда, у конкретном случају, јесте да утврди да ли је то ограничење било „неопходно у демократском друштву“. С тим у вези, Уставни суд посебно мора да утврди да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење, били релевантни и довољни. У вези са наведеним, Уставни суд указује да слобода изражавања обухвата, поред осталог, право на непристрасне, добронамерне информације од јавног интереса, чак и када предметна публикација подразумева штетне изјаве о појединцима (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, представка број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 74.). Такође, границе допуштене критике су према пракси Европског суда знатно шире у односу на политичаре, носиоце јавне функције и друге јавне личности, него у односу на друга лица (вид ети пресуду Европског суда за људска права у предмету Бодрожић против Србије, представка број 32550/05, од 2. јуна 2009. године, став 54.). Затим, Уставни суд указује да треба разликовати изјаве о чињеницама од вредносних судова, из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Lingens против Аустрије, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Pedersen и Baadsgaard против Данске, представка број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
Уставни суд указује да је Дневни лист „Д." објавио 22. јануара 2008. године чланак под насловом: „Н. К: Политика утиче на суђења" и наднасловом: „Ф . за х . п . поднео извештај о процесима за ратне злочине у Србији" и да означени новински чланак, између осталог, садржи изјаву подноситељке да је „у случају суђења петорици припадника јединице Шкорпиони доказни поступак текао добро све до испитивања сведока, бившег министра полиције Ре публике Српске Т. К, да су до тада суђење и доказни поступак текли без примедаба и професионално, али да после тога председавајућа Г. Б . – П . престаје да утврђује чињенице о статусу јединице Шкорпиони, престаје да изводи нове доказе и закључује овај предмет по неким политичким упутствима .“ Предметни новински чланак je несумњиво садржao информације од јавног значаја, с обзиром на то да се односио на кривични поступ ак који је сам по себи изазивао велику медијску пажњу .
Када је реч о тужиљи Г. Б . – П , Уставни суд указује да је она била председник судског већа у кривичном поступку који је вођен пред Одељењем за ратне злочине Окружног суда у Београду против припадника јединице под називом „Шкорпиони“. Дакле, тужиља је била носилац једне јавне функције, а границе допуштене критике су према пракси Европског суда знатно шире у односу носиоце јавне функције, него у односу на друга лица. Међутим, тужиља се не може у потпуности ставити у исти ранг као политичари и друге јавне личности, јер судија односно суд као заштитник правде и правичности у једном систему мора уживати ауторитет и поверење јавности да би правосуђе успешно функционисало (видети Одлуку Уставног суда Уж -3715/2011 од 3. јула 2014. године).Стога се ауторитет суда мора заштити од озбиљно штетних напада који су у суштини неосновани, а посебно имајући у виду да судије које су критиковане имају обавезу да поштују обавезу дискреције која их спречава да одговоре на негативне коментаре на њихов рад (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима Prager and Oberschlick против Аустрије, број Серија A no. 313, од 26 април 1995, став 34 и Karpetas против Грчке, број 6086/10, од 30. октобра 2012. године, став 68.). Ratio legis oвe обавезe дискреције огледа се у томе да говор судије обавезује не самог конкретног судију, већ и цео правосудни систем. Израз "ауторитет суда" обухвата, посебно, схватање да су судови прихваћени од стране јавности као одговарајући орган за решавање правних спорова и за утврђивање кривице особе због учињеног кривичног дела, као и то да јавност има поверење у способност судова да испуни ту функцију (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Worm против Аустрије , број 83/1996/702/894, од 29. августа 1997, став 40.).
Ипак, иако се може показати неопходним да се суд заштити од озбиљно штетних напада који су у суштини неосновани, а имајући у виду и то да су судије спречене да реагују због своје дужности дискреције, то не може имати за последицу забрану појединаца да изражавају своја вредносна гледишта са довољним чињеничним основом, о питањима од јавног интереса која су у вези са фукционисањем једног правосудског система (вид ети пресуду Европског суда за људска права у предмету Morice против Француске, број 29369/10, од 23. априла 2015. године, став 168.).
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је изнела своја гледишта у вези са кривичним поступком који се водио против петорица припадника јединице „Шкорпиони“, због кривичног дела ратни злочин. Међутим, парнични судови су утврдили одговорност подноситељке уставне жалбе за повреду угледа тужиље, конкретно због изјаве подноситељке да је тужиља окончала поступак (закључила предмет) по неким политичким упутствима. Имајући у виду конте кст текста и околности у којима је дата наведена изјава, Уставни суд оце њује да је наведена изјава више вредносни суд, него чињенични закључак. Независно од тога што је другостепени суд утврдио да предметна изјава представља чињенични закључ ак, такво правно становиште суда није довело у сумњу правичност парничног поступка у целини. Наиме, в редносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи, а сама подноситељка уставне жалбе у току парничног поступка, али ни у уставној жалби, није указала на довољан чињенични основ да је тужиља, као поступајући судија у предметном кривичном поступку , окончала поступак (закључила предмет) по неким политичким упутствима. Сумње у независност конкретног судије морају бити до одређене мере објективно оправдане. Непостојање независности поклапа се недостатком објективне непристрасности. Кроз тест објективне непристрасности мора се утврдити да ли постоје чињенице које могу довести у сумњу непристрасност суда, при чему мишљење подносиоца јесте важно, али не и одлучујуће. Оно што је битно јесте да ли се сумња подносиоца може сматрати објективно оправданом (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Wettstein против Швајцарске, број 33958/96, од 21. децембра 2000. године, став 44.). На такве чињенице подноситељка није указала. Сама чињеница да је питање независности судства и политичког утицаја на дошење одлука , тема која је стално присутна у јавности и медијама, не представља довољан чињенични основ за закључак да је и у конкретном случају тужиља закључила предмет по неким политичким упутствима. Са друге стране, Уставни суд оцењује да се наведена вредносна тврдња подноситељке може третирати као увредљива изјава са аспекта професионалног и моралног интег ритета тужиље, као и са аспекта независности тужиље као судије.
Уставни суд даље оцењује да се вредносна изјава подноситељке да је тужиља закључила предмет по неким политичким упутствима, не може сматрати генералном критиком независности судства у поступцима за ратне злочине, а посебно имајући у виду да је у новинском чланку подноситељка навела име и презиме тужиље, која је била поступајући судија у предметном кривичном поступку, чиме је конкретизовала субјект своје критике, а то је конкретни судија (тужиља), а не суд.
Имајући у виду то да се предметна изјава подноситељке уставне жалбе не заснива на довољном чињеничном основу да се не може третирати као увредљива изјава, као и то да наведена изјава не представља генералну критику независности судства у поступцима за ратне злочине, то Уставни суд оцењује да предметна изјава подноситељке представља озбиљно штетни напад на професионални и морални улед тужиље.
Поред наведеног, Уставни суд указује да је подноситељка уставне жалбе имала својство пуномоћника оштећених лица у кривичном поступку који је вођен пред Одељењем за ратне злочине Окружног суда у Београду против припадника јединице под називом „Шкорпиони“. У вези са наведеним, Уставни суд указује да је у већ поменутом предмету Morice против Француске, Европски суд за људска права истакао да се адвокати не могу изједначити са новинарима, јер они нису екстерни сведоци за задатком обавештавања јавности, већ су директно укључени у функционисање правосудног система и у одбрану странке (став 148.). Уставни суд оцењује да се овакво правно становиште може односити и на л ица који нису адвокати, али која у одређеном судском поступку учествују као пуномоћници странака, јер тада имају исту улогу као и адвокати – ревносна заштита права и интреса странака.
Приликом оцене сразмерности, природа и тежина изречених казни представљају факторе које треба узети у обзир приликом оцене да ли је дошло до ограничења слободе изражавања. Према ставовима Европског суда за људска права, које прихвата и Уставни суд, досуђена накнаде штете мора да буде сразмерна са нематеријалном (моралном) штетом коју је претрпео конкретни тужилац (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима Копривица против Црне Горе, број 41158/09, од 22. новембра 2011. године, став 65; Tolstoy Miloslavsky против Уједињеног Краљевства, број 18139/91, од 13. јула 1995. године, став 49; Steel i Morris против Уједињеног Краљевства, број 68416/01, од 15. фебруара 2005. године став 96.). У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да је новчани износ од 200.000,00 динара који треба да плати подноситељкa уставне жалбе на име накнаде нематеријалне штете , сразмеран са нематеријалном (моралном) штетом коју је претрпела тужиља.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су разлози које су наведени у пресуди Апелационог суда у Београду Гж. 3706/14 од 21. јануара 2015. године , како би се оправдало ограничење слободе изражавања, били релевантни и довољни , те да је такво ограничење било „неопходно у демократском друштву“. Стога је Уставни суд утврдио да наведеном другостепеном пресудом подноситељки уставне жалбе није повређена слобода изражавања зајемчена чланом 46. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.