Преглед документа Уж-832/2009

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љиљане Обрадовић из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јула 2009. године, донео је

1. Одбија се као неоснована уставна жалба Љиљане Обрадовић изјављена против решења Окружног суда у Нишу Гж. 1629/09 од 13. априла 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Љиљане Обрадовић изјављена против решења Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу УП-1-482/08 од 18. априла 2008. године.

1. Љиљана Обрадовић из Ниша поднела је Уставном суду 29. маја 2009. године благовремену уставну жалбу против решења Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу УП-1-482/08 од 18. априла 2008. године и решења Окружног суда у Нишу Гж. 1629/09 од 13. априла 2009. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, права на судску заштиту и права на уклањање последица насталих ускраћивањем Уставом зајемчених права из члана 22. Устава, права на живот из члана 24. Устава и права на здравствену заштиту из члана 68. Устава.
Подноситељка уставне жалбе је навела да је оспореним решењем Републичког завода за здравствено осигурање одбијен њен захтев да јој се одобри право на лечење у Клиници за грудну хирургију Војно медицинске академије (у даљем тексту: ВМА) у Београду. Подноситељка је навела да против наведеног решења није искористила право жалбе другостепеном органу у управном поступку, већ је поднела тужбу Општинском суду у Нишу, који је одбацио тужбу као недозвољену, да би затим Окружни суд у Нишу одбио жалбу подноситељке као неосновану. Сматрајући да joj је решењем Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу УП-1-482/08 од 18. априла 2008. године повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, право на живот из члана 24. Устава и право на здравствену заштиту из члана 68. Устава, а одлуком Окружног суда у Нишу право на судску заштиту из члана 22. Устава, подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд поништи решење Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала Ниш УП-1-482/08 од 18. априла 2008. године, да јој призна право на лечење на Војно медицинској академији у Београду, односно да обавеже Републички завод за здравствено осигурање – филијала Ниш да јој рефундира трошкове лечења на ВМА, да поништи решења Општинског и Окружног суда у Нишу, као и да јавно објави судску одлуку.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском спору:
Велимир Обрадовић је 28. новембра 2007. године, у име супруге Љиљане Обрадовић, поднео Републичком заводу за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу захтев за одобрење права на лечење које је обављено у Клиници за грудну хирургију ВМА у Београду.
Подноситељка уставне жалбе је 24. марта 2008. године поднела тужбу Општинском суду у Нишу ради признавања права на лечење и накнаде трошкова лечења на ВМА у Београду.
Републички завод за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу је 18. априла 2008. године донео решење УП-1-482/08, којим је одбијен као неоснован захтев Велимира Обрадовића. У упутству о правном леку наведено је да је против овог решења допуштена жалба и да се иста може изјавити Републичком заводу за здравствено осигурање у Београду, у року од 15 дана од дана пријема отправка решења.
Општински суд у Нишу је 3. децембра 2008. године донео решење П. 1970/08, којим је у ставу 1. изреке одбацио као недозвољену тужбу тужиље Љиљане Обрадовић из Ниша поднету против туженика Републичког завода за здравствено осигурање – Филајала за Нишавски округ у Нишу, ради накнаде трошкова лечења, а у ставу 2. изреке је навео да свака странка сноси своје трошкове поступка. У образложењу решења, првостепени суд је истакао да је процесна претпоставка за покретање парничног поступка пред надлежним судом ради заштите права из здравственог осигурања да је Републички завод за здравствено осигурање у Београду, као другостепени орган, донео коначни акт по жалби на акт матичне филијале као првостепеног органа. Имајући у виду да тужиља није изјавила жалбу против првостепеног решења Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу, Општински суд у Нишу је одбацио тужбу као недозвољену и одлучио као у ставу 1. изреке.
По жалби тужиље, Окружни суд у Нишу је 13. априла 2009. године донео решење Гж. 1629/09, којим је одбијена као неоснована жалба тужиље Љиљане Обрадовић из Ниша, па је потврђено решење Општинског суда у Нишу П. 1970/08 од 3. децембра 2008. године. У образложењу решења, другостепени суд је навео да је првостепени суд у свему правилно применио материјално право када је тужбу одбацио као недозвољену, имајући у виду да пре покретања парничног поступка пред надлежним судом ради заштите права из здравственог осигурања, тужиља није изјавила жалбу против решења матичне филијале Републичком заводу за здравствено осигурање, будући да је претпоставка за покретање наведеног парничног поступка да је претходно донет коначни акт Републичког завода за здравствено осигурање у Београду.
4. За оцену основаности уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на судску заштиту, на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе.
Одредбом члана 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Законом о здравственом осигурању („Службени гласник РС“, број 107/05) прописано је: да право на здравствену заштиту које се обезбеђује обавезним здравственим осигурањем из члана 33. овог закона обухвата прегледе и лечење у случају болести и повреде (члан 34. став 1. тачка 3)); да осигурано лице које сматра да је о његовом праву из обавезног здравственог осигурања донета одлука у супротности са овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона, има право да покрене поступак заштите права пред надлежним органом, а да о правима утврђеним овим законом у првом степену решава матична филијала, а у другом степену Републички завод за здравствено осигурање, односно Покрајински завод за подручје аутономне покрајине, ако овим законом није друкчије одређено (члан 174. ст. 1. и 3.). Одредбама члана 175. Закона утврђено је да против коначног акта Републичког завода за здравствено осигурање, којим је одлучено о праву из здравственог осигурања може да се покрене управни спор (став 1.), да изузетно од става 1. овог члана, против коначног акта Републичког завода за остваривање права на здравствену заштиту из чл. 34 – 46. овог закона не може да се покрене управни спор (став 2.), а да против одлуке из става 2. овог члана може да се тражи заштита тог права у парничном поступку пред надлежним судом у року од 30 дана од дана пријема те одлуке, уз напомену да је поступак пред судом хитан (став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права на судску заштиту, зајемченог чланом 22. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Окружног суда у Нишу није повређено Уставом зајемчено право подноситељке уставне жалбе, на чију повреду се она позвала.
По оцени Уставног суда, Окружни суд у Нишу je у образложењу оспореног решења дао уставноправно прихватљиве разлоге за своју одлуку. Наиме, према члану 175. став 3. Закона о здравственом осигурању, против коначног акта Републичког завода за здравствено осигурање, којим је одлучено о праву на лечење у случају болести, може да се тражи заштита тог права у парничном поступку пред надлежним судом у року од 30 дана од дана пријема те одлуке. Дакле, претпоставка за покретање парничног поступка пред надлежним судом је да је претходно окончан другостепени управни поступак. Имајући у виду да против првостепеног решења Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу УП-1-482/08 од 18. априла 2008. године, подноситељка није изјавила жалбу Републичком заводу за здравствено осигурање у Београду, као другостепеном органу, иако јој је на могућност изјављивања жалбе првостепени орган указао у упутству о правном средству, Уставни суд је оценио да је Окружни суд у Нишу правилно применио материјално право када је одбио као неосновану жалбу на решење Општинског суда у Нишу, којим је одбачена тужба тужиље Љиљане Обрадовић, будући да нису биле испуњене Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
Уставни суд је оценио да је о жалби подноситељке уставне жалбе одлучивао законом установљени орган судске влaсти, који је након законито спроведеног поступка и у границама своје надлежности донео ваљано образложену одлуку. Подноситељки уставне жалбе је било омогућено учествовање у поступку, предузимање законом допуштених радњи и изјављивање правних лекова. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да није повређено право подноситељке уставне жалбе на судску заштиту, зајемчено одредбом члана 22. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у тачки 1. изреке.
6. У погледу дела уставне жалбе у коме је оспорено решење Републичког завода за здравствено осигурање – Филијала за Нишавски округ у Нишу УП - 1 - 482/08 од 18. априла 2008. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, права на живот из члана 24. Устава и права на здравствену заштиту из члана 68. Устава, Уставни суд је оценио да је у односу на наведено решење уставна жалба недозвољена. Наиме, против оспореног решења подноситељка није изјавила жалбу, иако је у упутству о правном средству било наведено да је против овог решења допуштена жалба и да се иста може изјавити Републичком заводу за здравствено осигурање у Београду, у року од 15 дана од дана пријема отправка решења. Имајући у виду да подноситељка пре подношења уставне жалбе није исцрпла сва правна средства која су јој стајала на располагању, Уставни суд је оценио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду (члан 82. став 1.) утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, те je уставу жалбу у овом делу одбациo, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду. 7. На основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.