Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Златка Шимића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. марта 20 17. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Златка Шимића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 7196/13 од 1 2. фебруара 201 4. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права , зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 7196/13 од 1 2. фебруара 201 4. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П. 5115/10 од 23. децембра 2010. године.
3. Усваја се уставна жалба Златка Шимића и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 6664/08, касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 5115/10, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра , у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Златко Шимић из Београда изјавио је Уставном суду, 27. априла 201 4. године, преко пуномоћника Александра Вујасиновића, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 7196/13 од 1 2. фебруара 201 4. године због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчених чланом 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је Апелациони суд у Београду арбитрерно применио материјално право када је потврдио првостепену пресуду у делу којим је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе који се односио на исплату законске затезне камате за период пре 1. јула 2001. године; да такав закључак суда нема утемељења ни у једном закону, већ је заснован на одлуци управног одбора туженог од 24. јула 2000. године којом је рок за исплату заосталих зарада продужен до 30. јуна 2001. године; да се, по мишљењу подносиоца, одлуком туженог може само признати дуг према запосленима, и да тужени не може својом вољом мењати закон и Појединачни колективни уговор; да су судови у идентичним ситуацијама доносили дијаметрално различите одлуке и признавали тужиоцима право на законску затезну камату од доспелости сваког појединачног износа зараде, па до исплате, о чему је као доказ уз уставну жалбу достављено више другостепених и првостепених судских одлука; да је парнични поступак у овој ствари започет подношењем тужбе 2. септембра 2008. године и окончан пресудом Апелационог суда у Београду од 12. фебруара 2014. године, а да је о жалби подносиоца одлучено тек након више од три године од дана изјављивања жалбе, чиме је повређено право подносиоца на суђење у разумном року; да је услед неблаговременог пресуђења у конкретном спору подн осилац претрпео материјалну штету, јер је у међувремену дошло до промене начина обрачуна затезне камате, а и тужени је постао инсолвентан. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повред у наведених уставних права подносиоца, поништи пресуду Апелационог суда у Београду и наложи том суду да поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против првостепене пресуде , да му на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року досуди накнаду штете у износу од 600.000 динара, као и да му досуди накнаду материјалне штете у укупном износу од 1.478.550,26 динара.
2. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу и списе предмета Првог осно вног суда у Београду П. 5115/10, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Подносилац уставне жалбе је 2. септембра 2008. године поднео Првом општинском суду у Београду тужбу против туженог Rudnap Group „ Минел котлоградња“ а. д. из Београда, ради исплате разлике зараде и неисплаћеног регреса.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 5151/10 од 23. децембра 2010 . године, ставом првим изреке, обавезан је тужени предузеће Rudnap Group „ Минел котлоградња“ а. д, Београд, да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, исплати одређене новчане износе, са припадајућом законском затезном каматом не те износе, на име неисплаћених регреса за 2002, 2003, 2004. и 2005. годину и на име неисплаћених зарада за период 1997. - 2000. године; ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим потражује исплату законске затезне камате на потраживања зараде за 1997, 1998. и 1999. годину; а ставом трећим изреке пресуде обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да суд налази да су, у складу са чл. 95, 125. и 127. Појединачног колективног уговора туженог, сва потраживања тужиоца доспела на основу одлу ке туженог од 24. јула 2000. и 21. јануара 2001. године којима су продужени рокови за исплату зарада а по којим одлукама тужени није поступио, те имајући у виду да је тужени за спорни период исплатио умањену зараду без разлога јер фирма туженог није донела одлуку о проглашењу поремећаја у пословању; да како тужени није исплатио тужиоцу, припадајућу зараду за утужени период и није поступио по претходно назначеним одлукама, то суд налази да је основан захтев тужиоца за исплату неисплаћених зарада за утужени период; да сходно чињеници да је тужени одлуком Управног одбора од 21. децембра 2000. године, а која се има сматрати општом нормом, продужио рок за исплату зараде од стране туженог обрачунате у складу са појединачним колективним уговором са 31. децембра 2000. на 30. јуни 2001. године, то потраживање тужиоца, пре 1. јула 2001. године није доспело; да је тужиоцу законска затезна камата, за потраживања по основу неисплате гарантованих нето зарада, за 1997. и 1998. и 1999. годину почела да тече од 1. јула 2001. године од када је потраживање тужиоца доспело.
Подносилац уставне жалбе је против другог става наведене првостепене пресуде изјавио жалбу 17. јануара 2011. године .
Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 7196/13 од 12. фебруара 2014 . године, којом је одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио ожалбену пресуду Првог основног суда у Београду П. 5115/10 од 23. децембра 2010. године у ставу другом њене изреке (став први изреке) и одбио као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка насталих у поступку по жалби (став други изреке). Другостепени суд је нашао да у поступку доношења првостепене пресуде у ожалбеном делу нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се жалбом указује на друге битне повреде одредаба парничног поступка, те да је полазећи од утврђеног чињеничног стања, доносећи одлуку садржану у ожалбеном другом ставу изреке пресуде, првостепени суд правилно применио материјално право.
4. Уставни суд је, на седници одржаној 5. марта 2014. године, донео Одлуку Уж-1799/2011 којом је усвојио уставну жалбу Момчила Јовановића и утврдио да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1669/2010 од 16. фебруара 2011. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, поништио наведену пресуду и наложио Апелационом суду у Београду да поново одлучи о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 8644/06 од 29. јануара 2009. године.
Уставни суд је из садржине уставне жалбе подносиоца Златка Шимића и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је овај подносилац у парничном поступку који је претходио уставносудском, био у битно истоврсној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-1799/2011.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7196/13 од 12. фебруара 2014. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-1799/2011 од 5. марта 2014. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
5. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), Уставни суд је у овом делу усвојио уставну жалбу, поништио пресуду Апелационог суда у Београду и наложио Апелационом суду у Београду да поново одлучи о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Првог основног суда у Београду П. 5115/10 од 23. децембра 2010. године, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак започет подношењем тужбе 2. септембра 2008. године, а окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду 12. фебруара 2014. године, те да је од изјављивања жалбе подносиоца против другог става првостепене пресуде 17. јануара 2011. године до доношења одлуке о жалби 12. фебруара 2014. године протекло више од три године. Уставни суд је оценио да, иако је првостепена пресуда у овом спору донета у прихватљивом року од две године и непуна четири месеца од подношења тужбе, трајање поступка по жалби од више од три године представља неприхватљиво дуго трајање другостепеног поступка, којим је повређено право подносиоца на правично суђење, имајући у виду и да другостепени суд није имао потребу да евентуално одржи расправу, већ искључиво да одлучи о питању правилне примене материјалног права.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је у поступку који је вођен пред Првим општинским судом у Београду у предмету П. 6664/08, касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 5115/10, подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате . Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете, Уставни суд је ценио све околности од значаја за доношење те одлуке, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за утврђену повреду Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, учињену неефикасним поступањем парничног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу Уставног суда и Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да нема Уставом и законом утврђених претпоставки за одлучивање о овом захтеву, имајући у виду да евентуалне измене у законодавству у току трајања оспореног поступка, које подносилац сматра неповољним за себе и на које се позива у уставној жалби , не могу представљати основ за накнаду штете, као и да се захтев заснива на тврдњи о вероватноћи да ће подносилац претрпети штету, јер неће моћи да се наплати у извршном поступку, који је покренуо подношењем предлога за извршење три дана пре подношења уставне жалбе, те је исход тог поступка неизвестан. Стога је Суд, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, захтев за накнаду материјалне штете одбацио, решавајући као у тачки 5. изреке
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић