Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М . из Аранђеловца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. маја 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. М . изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 4543/14 од 12. маја 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д . М . из Аранђеловца је , 10. јула 2015. године, преко пуномоћника Б . Л . В, адвоката из Аранђеловца, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 4543/14 од 12. маја 2015. године, због повреде права на правично суђење , зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је оспореном пресудом потврђена првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев подносиоца за исплату разлике у заради услед зарачунавања коефицијента од 10,71 уместо коефицијента од 13,57 који је прописан Уредбом о коефицијентима за послове возача санитетских возила, а преиначен је усвајајући део првостепене пресуде и одбијен тужбени захтев за исплату неисплаћеног дела накнаде за прековремени рад, који је финансијским вештачењем утврђен на износ од 47.961,59 динара, са припадајућом законском каматом; да је оспорена другостепена пресуда донета са образложење м да „тужилац није доказао да је уопште радио прековремено“ иако је период трајања прековременог рада подносиоцу одређен решењем послодавца од 22. маја 2009. године у трајању од четири дана у месецу, у форми „рада по позиву“ који представља један од видова прековременог рада; да члан 108. ст ав 1. тач ка 3. Закона о раду за све видове прековременог рада предвиђа увећање за 26% на основицу, а рад по позиву који је подносилац обављао представља један вид прековременог рада , који му није исплаћен од стране послодавца. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Аранђеловцу П1. 170/14, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је поднео тужбу против туженог послодавца Здравственог центра Аранђеловац ради потраживања из радног односа.
Пресудом Основног суда у Аранђеловцу П1. 170/14 од 8. јула 2014. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужени да му на име накнаде дела зараде који није обрачунат и исплаћен у складу са коефицијентом од 13,57 за послове и радне задатке возача санитетског возила, већ је умањен кроз обрачунату и исплаћену зараду према коефицијенту од 10,71 у периоду од 1. децембра 2011. до 31. јануара 2013. године, исплати износ од 139.656,60 динара, са законском затезном каматом; у ставу другом изреке усвојен је тужбени захтев и обавезан је тужени да тужиоцу на име неисплаћеног дела накнаде са прековремени рад у виду рада по позиву за период од 25. маја 2009. до 30. септембра 2011. године исплати износ од 47.961,59 динара, са законском затезном каматом; у ставу трећем изреке обавезан је туж илац да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 15.000,00 динара.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 4543/14 од 12. маја 2005. године, у ставу првом изреке одбиј ена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Аранђеловцу П1. 170/14 од 8. јула 2014. године у ставу првом њене изреке; у ставу другом изреке преиначена је првостепена пресуда у ставу другом њене изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужилац траж ио да се обавеже тужени да му на име неисплаћеног дела накнаде за прековремени рад у виду рада по позиву за период од 25. маја 2009. до 30. септембра 2011. године исплати износ од 47.961,59 динара , са законском затезном каматом ; у ставу трећем изреке је одређено да решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке првостепене пресуде остаје непромењено.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је према утврђеном чињеничном стању, тужилац запослен код туженог на пословима возача санитетског возила са коефицијентом за обрачун и исплату зараде од 10,71; да је тужбом тражио да се утврди да тужиоцу припада зарада обрачуната применом коефицијента 13,57, сматрајући да му као возачу са петим степеном стручне спреме треба признати овај коефицијент ; да је првостепени суд одбио тужбени захтев као неоснован, одлучујући као у ставу првом изреке побијане пресуде, са којим је ставом у потпуности сагласан и Апелациони суд; да сагласно закљученим уговорима о раду са туженим, тужилац обавља послове и задатке радног места возача санитетског возила возног парка туженог са петим степеном стручне спреме и признатим коефицијентом 10,71 који му је утврђен и решењем туженог од 18. марта 2009. године, у складу са којим се врши и обрачун и исплата зараде; да је, коефицијент од 13,57 прописан за послове здравствене неге које према Закону о здравственој заштити обављају здравствени радници – лица која имају завршен медицински, стоматолошки, фармацеутски факултет, завршену школу здравствене струке и која непосредно као професију обављају здравствену делатност и здравствени сарадници – лица која имају завршену средњу, вишу или високу школу која обављају одређене послове здравствене заштите у здравственим установама, а услов за обављање послова возача санитетског возила није завршена школа здравствене струке, нити возач обавља непосредно као професију здравствену делатност, а у опису његових послова није, нити може бити пружање медицинске помоћи, с обзиром на стручну спрему коју има; да возач није здравствени радник у смислу Закона о здравственој заштити, па се при обрачуну плате не може примени коефицијен т утврђен за здравствене раднике, те је првостепени суд за свој закључак да тужилац нема право на разлику у исплати зараде применом коефицијента од 13,57, дао потпуно јасне разлоге; да када је одлучивано о делу захтева тужиоца којим је тражио исплату неисплаћеног дела накнаде зараде за прековремени рад у виду рада по позиву за период од 25. маја 2009. до 30. септембра 2011. године, првостепени суд је утврдио да је тужиоцу овакав рад био уведен решењем од 25. маја 2009. године и да је вештачењем преко судског вештака финансијске струке утврђено да тужени тужиоцу није исплатио за прековремени рад у виду приправности – пасивни сати износ од 47.961,59 динара, те је првостепени суд у ставу другом изреке обавезао туженог да тужиоцу утврђени износ плати као накнаду за прековремени рад по позиву; да се овакав закључак првостепеног суда не може прихватити зато што је вештачењем утврђено постојање дуга туженог према тужиоцу не за прековремени рад у виду рада по позиву, већ за прековремени рад у виду приправности, што је потпуно друга врста прековременог рада; да је одредбом члана 78. Закона о здравственој заштити прописано да здравствена установа може увести и приправност и рад по позиву ; да је приправност посебан облик прековременог рада код кога здравствени радник не мора бити присутан у здравственој установи, али мора бити стално доступан ради пружања хитне медицинске помоћи у здравственој установи ; да је рад по позиву посебан облик прековременог рада код кога здравствени радник не мора бити присутан у здравственој установи, али се мора одазвати на позив ради пружања здравствене заштите ; да одлуку о увођењу и обиму приправности и рада по позиву доноси директор здравствене установе и да здравствени радници за оба вида прековремености имају право на увећану зараду у складу са законом и прописима којима се уређује рад; да је првостепени суд погрешно тужиоцу досудио накнаду по основу прековременог рада у виду рада по позиву, јер из утврђеног чињеничног стања не произлази утврђење да је у утуженом периоду тужилац остваривао такву врсту прековременог рада, нити је тужилац понудио доказе да је на овај начин код туженог радио, нити је утврђен број сати тако оствареног рада; да то што је одлуком директора оваква врста рада уведена код туженог не значи аутоматско остваривање права на накнаду за овако обављени рад, већ се накнада може остварити само у случају да је таквог рада доиста и било (што вештачењем није утврђено), а у зависности од броја радних сати проведених у таквој врсти рада; да је на основу изнетог, Апелациони суд закључио да су основани жалбени наводи туженог којима се указује да је погрешном применом материјалног права првостепени суд утврђене сате приправности – пасивни сати досудио тужиоцу као сате рада по позиву, при чињеници да није утврђено да је рада по позиву и било.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа (члан 60. ст. 1. и 4.).
Одредбама члана 77. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“, бр. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10 и 57/11) прописано је: да здравствена установа може да уведе дежурство као прековремени рад, ако организацијом рада у сменама из члана 76. овог закона, или прерасподелом радног времена није у могућности да обезбеди здравствену заштиту (став 1.); да одлуку о увођењу и обиму дежурства на нивоу здравствене установе, као и по здравственом раднику доноси директор здравствене установе (став 5.). Одредбама члана 78. наведеног закона утврђено је: да е под дежурством, у смислу овог закона, сматра и приправност и рад по позиву (став 1.); да је приправност посебан облик прековременог рада код којег здравствени радник не мора бити присутан у здравственој установи, али мора бити стално доступан ради пружања хитне медицинске помоћи у здравственој установи (став 3.) да је рад по позиву посебан облика прековременог рада код којег здравствени радник не мора бити присутан у здравственој установи, али се мора одазвати на позив ради пружања здравствене заштите (став 4.); да одлуку о увођењу и обиму приправности и рада по позиву доноси директор здравствене установе (став 5.); да здравствени радници који обављају послове из ст. 3. и 4. овог члана имају право на увећану зараду у складу са законом и прописима којима се уређује рад (став 6.). Одредбама члана 165. наведеног закона утврђено је: да су здравствени радници лица која имају завршен медицински, стоматолошки, односно фармацеутски факултет, као и лица са завршеном другом школом здравствене струке, а која непосредно као професију обављају здравствену делатност у здравственим установама или приватној пракси, под условима прописаним овим законом (став 1.); да је здравствени сарадник лице са средњом, вишом, односно високом стручном спремом које обавља одређене послове здравствене заштите у здравственој установи, односно приватној пракси (став 2.).
Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама („Службени гласник РС“, бр. 44/10, 91/10 и 8/13) у члану 2. тачка 13. алинеја 18, прописан је , за обрачун и исплату плате запослених у здравственој установи, на пословима техничког одржавања, пословима припреме хране, кувања, успостављања телефонских веза већег интезитет а, пословима санитетског транспорта болесника, возача и слично, коефицијент од 8,98, са којим коефицијентом је и вршено уговарање зараде за К В возаче, а за ВК В возача са коефицијентом од 10,71.
5. У погледу оспоравања пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 4543/14 од 12. маја 2015. године због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад , из члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава , Уставни суд налази да се оспорена пресуда заснива на уставноправно прихватљивој аргументацији и утемељењу одредаба Закона о здравственој заштити и Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама. Уставни суд налази да је потпуно уставноправно прихватљиво становиште другостепеног суда дато у образложењу своје одлуке којом је одбијен тужбени захтев , а то је да послови по дносиоца не представљају послове здравствене делатности, већ се ради о помоћно техничким пословима за које према Уредби о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама не припада право на коефицијент 13,57 за обрачун плате , који се примењује за обрачун плате медицинског особља.
По оцени Суда, уставноправно је прихватљиво становиште у оспореној пресуди којом је одбијен тужб ени захтев за исплату накнаде зараде за прековремени рад у виду рада по позиву, имајући у виду да је током поступка на неспоран начин утврђено да не постоје докази да је у спорном периоду подносилац остваривао прековремени рад у виду рада по позиву, док је вештачењем утврђен дуг туженог према подносиоцу не за прековремени рад по позиву, већ за прековремени рад у виду приправности, што је друга врста прековременог рада у смислу члана 78. Закона о здравственој заштити. Чињеница да је прековремени рад у виду рада по позиву уведен код туженог не значи аутоматско остваривање права на накнаду за овако обављени рад, већ се накнада може остварити само у случају да је таквог рада и било, а што у конкрет ном случају није утврђено, односно није доказано да је таква врста прековременог рада остварена од стране подносиоца уставне жалбе.
С обзиром на наведено, Уставни суд налази да је оспорена пресуда у свему заснована на јасном, детаљном и потпуно уставноправно прихватљивом образложењу, а такво образложење Уставни суд не сматра произвољним.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против пресуде Апелациног суда у Крагујевцу Гж1. 4534/14 од 12. маја 2015. године одбио као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15).
Уставни суд посебно истиче да није од значаја позивање подносиоца уставне жалбе на одлуку овога суда Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, имајући увиду да се не ради о истој чињеничној и правној ситуацији.
6. Полазећи од наведено г, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1. и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.