О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. С. изјављена против решења Вишег суда у С. Кв. 115/14 од 15. маја 2014. године и решења Апелационог суда у Б. Кж2. 1088/14 од 30. маја 2014. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С, у време подношења уставне жалбе у притвору Окружног затвора у С. је, 2. јула 2014. године, преко пуномоћника А. Ц, адвоката из Б., Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права из чл. 31, 32, 33, 34, 36. и 67. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да му је оспореним решењима продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, а као разлоге за повреду означених уставних права, поред осталог, истиче:
Повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава подносилац образлаже тиме што првостепени суд у оспореном решењу о продужењу притвора није навео ниједан разлог који би указивао да постоји било какво узнемирење јавности, а посебно не такво узнемирење које би ометало правично вођење поступка, као и да је другостепени суд само преписао разлоге нижестепеног суда у погледу наведеног притворског основа, те да није јасно по ком основу судови налазе да трајање притвора подносиоцу од преко 13 година „није предуго“.
Као разлоге повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, подносилац наводи да првостепени суд само преписује разлоге из својих ранијих, више пута укиданих, решења док другостепени суд „упркос постојању већег броја решења истог суда којима је утврђено да су разлози за продужење притвора недовољни, сада паушално преписујући законски текст... налази да ови разлози постоје, с тим да их не наводи“.
Подносилац наводи да оспорено првостепено решење о продужењу притвора није достављено његовом браниоцу пре 20. маја 2014. године, када му је истицао претходно продужени притвор, већ тек 21. маја 2014. године, тако да је жалбу против решења о продужењу притвора могао изјавити само подносилац као окривљени, а не и његов бранилац, чиме је подносиоцу повређено право на одбрану, право на једнаку заштиту права и на правно средство, као и право на правну помоћ.
Право на претпоставку невиности, из члана 34. Устава је, према наводима уставне жалбе, повређено тиме што је Виши суд у С. у оспореном решењу преписао пасусе из ранијих решења о продужењу притвора, за које је Апелациони суд у Б. утврдио да су повредили претпоставку невиности подносиоца, али је сад и другостепени суд такође повредио ово право подносиоца потврђивањем првостепеног решење.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, поништи оспорена решења, и одреди објављивање одлуке Уставног суда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пресудом Окружног суда у С. К. 8/04 од 27. децембра 2004. године подносилац је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 9) Кривичног законика, и изречена му је казна затвора у трајању од 40 година. Ова пресуда је потврђена пресудом Врховног суда Србије Кж. I 208/05 од 13. маја 2005. године.
Решењем Вишег суда у С. Кв. 61/13 од 26. фебруара 2013. године дозвољено је понављање кривичног поступка, па је решењем истог суда Кв. 187/13 од 27. маја 2013. године подносиоцу обустављено извршење изречене казне затвора од 40 година и одређен му је притвор.
Подносиоцу је, пре доношења оспореног решења, притвор последњи пут продужен решењем Вишег суда у С. Кв. 84/14 од 3. априла 2014. године, на основу одредби члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Вишег суда у С. Кв. 115/14 од 15. маја 2014. године подносиоцу је притвор продужен за 60 дана, а најдуже до 20. маја 2014. године, из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
„Оптуженом З. С. стављено је на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) КЗ, за које је запрећена казна затвора преко 10 година.
Начин извршења кривичног дела, који очигледно одступа од уобичајеног начина извршења овог кривичног дела, а који се огледа у томе што је оптужени З. С. након вишедневног и континуираног планирања и припремања кривичног дела, за обећану новчану надокнаду у износу од 30.000 немачких марака, а претходно добивши аутоматску пушку од оптуженог С.П., у касним вечерњим сатима 9. фебруара 2001. године, на јавном месту – јавном путу, сакривен иза саобраћајног знака – табле „С. 1913“, постављањем заседе, а у тренутку наиласка путзничког возила у коме су се налазили сада пок. С.П. и С.П., у правцу истог возила исплаио 27 хитаца из аутоматског оружја, што је довело до смртних последица ова два лица, и притом испољио нарочиту упорност и безобзирност који се огледају у томе што је и претходног дана требало да их лиши живота, али то није учинио јер се у путничком возилу налазила и њихова ћерка Н.П., па је опет наредног дана 9. фебруара 2001. године, под истим условима који су горе наведени, на описан начин из аутоматског оружја, лишио живота брачни пар П., представља такав начин извршења кривичног дела који је очиглледно довео до узнемирења јавности, посебно у малим срединама каква су места Р., одакле је оптужени П. и његови родитељи – сада покојни С. и С., и место Р., где је кривично дело извршено, а и у шрој околини (град С.).
Такво узнемирење јавности у малим срединама – селима Р. и Р., дакле мештанима ових села, а и шире околине (града С.), а с обзиром на начин извршења кривичног дела и његове последице, који су горе ближе описани, постојало је не само у моменту извршења кривичног дела, већ по налажењу већа, постоји и данас, дакле протеком 13 година од дана извршења кривичног дела, тако да би евентуално пуштање на слободу оптуженог З. С. или замена изречене мере притвора неком блажом мером, у сваком случају могло угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, па самим тим стоје разлози за продужење притвора предвиђени чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП.
Узрочно последична веза између радњи оптуженог и узнемирења јавности које би довело до несметаног вођења кривичног поступка, огледа се управо у начину на који су предузете радње извршења кривичног дела и то према унапред разрађеном плану уз добру организованост, кроз нарочиту упорност и безобзирност, дакле у постављању заседе, испљивању великог броја пројектила, укупно 27 хитаца у возило у коме су се налазили сада пок. С. и С.П., а такве радње по налажењу овог суда, иако су предузете пре 13 година и даље не губе на свом интензитету и деловању на свест људи који живе у малим сеоским срединама – селу Р. где је дело извршено и селу Р. одакле је оптужени С.П. и одакле су сада пок. С. и С.П. и његово евентуално пуштање на слободу условило би, чак, и повећање узнемирења јавности, чиме би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, тако да је и даље оправдано продужење притвора са разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП.“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Б. Кж.2. 1088/14 од 30. маја 2014. године усвојене су жалбе окривљених, па је првостепено решење о продужењу притвора преиначено тако што је отклоњен законски основ за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, док су изјављене жалбе у преосталом делу одбијене као неосноване.
Образлажући свој став да и даље стоје разлози за задржавање, прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, другостепни суд је навео:
„Међутим, правилно је првостепени суд закључио да и даље стоје разлози за задржавање окривљених у притвору прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, с обзиром да из списа предмета и побијаног решења произлази да се окривљеном З. С. ставља на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 9) КЗ, а окривљеном П. кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 9) у вези члана 34. КЗ, да начин извршења кривичног дела који се огледа у томе што је окривљени С. након вишедневног и континуираног планирања и припремања кривичног дела за обећану новчану надокнаду у износу од 30.000 немачких марака од стране окривљеног П., претходно добивши аутоматску пушку од њега, испалио 27 хитаца из аутоматског оружја у правцу возила у коме су се налазили родитељи окривљеног П., пок. С. и С.П., што је довело до смрти ових лица, испољивши нарочиту упорност и безобзирност које се огледају у томе што је и претходног дана требало да их лиши живота, што није учинио, јер се претходног дана у аутомобилу налазила њихова ћерка Н.П., те је описани начин извршења кривичног дела, по налажењу овога суда, довео до узнемирења јавности нарочито имајући у виду малу средину – село Р. одакле су окривљени П. и његови родитељи сада пок. С. и С., и село Р. у коме је кривично дело извршено. Такође, правилно је првостепени суд закључио да начин извршења кривичног дела и његове последице доводе до таквог узнемирења јавности које је постојало не само у моменту извршења кривичног дела, већ и у садашњем тренутку, дакле 13 година након извршења кривичног дела, те да би евентуално пуштање на слободу окривљеног З. С. могло угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, као и да би евентуално пуштање на слободу окривљеног С.П. довело чак и до повећања узнемирења јавности, које би било таквог интензитета да би њиме било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се свакоме, под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ (члан 67. став 1.)..
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Кривичним закоником („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), који је примењен у конкретном случају, било је прописано да ће се затвором од најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости (члан 114. тачка 9)).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер су оспорена решења необразложена, те да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 1. Устава.
У конкретном случају, подносилац је правноснажно осуђен на казну затвора у трајању од 40 година, али му је извршење казне обустављено и одређен му је притвор, јер је дозвољено понављање кривичног поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен, а оспореним решењем и продужен, због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање десет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења Вишег суда у С. и Апелационог суда у Б. је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП наведено да из доказа изведених у досадашњем току поступка произлази оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело тешко убиство за које је запрећена казна затвора од преко десет година, а да су начин извршења кривичног дела и његове последице довеле до таквог узнемирења јавности које је постојало не само у моменту извршења кривичног дела, већ и у садашњем тренутку, дакле 13 година након извршења кривичног дела. Судови су сматрали да се узрочно-последична веза између радњи оптуженог и узнемирења јавности које би довело до несметаног вођења кривичног поступка, огледа управо у начину на који су предузете радње извршења кривичног дела, и то према унапред разрађеном плану, уз добру организованост, кроз нарочиту упорност и безобзирност, дакле у постављању заседе, испаљивању великог броја пројектила (укупно 27 хитаца у возило у коме су се налазили сада пок. С. и С.П.), па такве радње, иако су предузете пре 13 година и даље не губе на свом интензитету и деловању на свест људи који живе у малим сеоским срединама – селу Р. где је дело извршено и селу Р. одакле је оптужени С.П. и одакле су сада пок. С. и С.П., због чега би евентуално пуштање на слободу подносиоца као окривљеног условило, чак, и повећање узнемирења јавности, чиме би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка, тако да је и даље оправдано продужење притвора са разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и јасно образложили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (тешко убиство више лица према унапред разрађеном плану, уз добру организованост, кроз нарочиту упорност и безобзирност, постављању заседе, понављању заседе која претходног дана није успела, испљивању великог броја пројектила) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка, јер такве радње, иако су предузете пре 13 година и даље не губе на свом интензитету и деловању на свест људи који живе у малим сеоским срединама, у којима би евентуално пуштање на слободу подносиоца као окривљеног условило, чак, и повећање узнемирења јавности, чиме би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да оспорена решења нису образложена.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (2. јула 2014. године) налазио у притвору око 13 месеци (рачунајући од 27. маја 2013. године када му је обустављено извршење казне и одређен нови притвор), за које време је саслушано више сведока и изведено више других доказа, па како се ради о врло озбиљном и тешком кривичном делу, Уставни суд је оценио да се поступак води са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
При томе, Уставни суд је ценио и навод подносиоца да притвор траје преко 13 година, па указује на то да је кривични поступак против подносиоца правноснажно окончан осуђујућом пресудом, те да је оспорени притвор, након дозвољeног понављања поступка, одређен 27. маја 2013. године, од када се и оцењује његово трајање, односно да се трајање притвора у претходно вођеном кривичном поступку и трајање притвора у поновљеном кривичном поступку не могу сагледавати као континуирани притвор, посебно када се има у виду да је кривични поступак правноснажно окончан још 2005. године, а његово понављање дозвољено тек 2013. године, када је притвор и одређен, за које време се подносилац није налазио у притвору, већ на издржавању изречене казне затвора.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Подносилац наводи да оспорено првостепено решење о продужењу притвора није достављено његовом браниоцу пре 20. маја 2014. године, када му је истицао претходно продужени притвор, већ тек 21. маја 2014. године, тако да је жалбу против решења о продужењу притвора могао изјавити само подносилац као окривљени, а не и његов бранилац, чиме је подносиоцу повређено право на одбрану, право на једнаку заштиту права и на правно средство, као и право на правну помоћ.
С обзиром на то да рок за изјављивање жалбе коју против одлуке суда могу изјавити и окривљени и његов бранилац, тече за сваког од њих понаособ, и то од момента када им је таква одлука уручена, а имајући у виду да је браниоцу првостепено решење о продужењу притвора уручено, како подносилац сам наводи, 21. маја 2014. године, а другостепена одлука је донета 30. маја 2014. године, очито је да је бранилац имао могућност изјављивања жалбе против оспореног решења о продужењу притвора, коју није искористио, због чега ове наводе подносиоца Уставни суд оцењује очигледно неоснованим.
Право на претпоставку невиности, из члана 34. Устава је, према наводима уставне жалбе, повређено тиме што је Виши суд у С. у оспореном решењу преписао пасусе из ранијих решења о продужењу притвора, за које је Апелациони суд у Б. утврдио да су повредили претпоставку невиности подносиоца, али је сад и другостепени суд такође повредио ово право подносиоца потврђивањем првостепеног решење.
Подносилац у уставној жалби није определио којим наводима, односно којим изразима из оспорених решења је повређено његово право на претпоставку невиности, а Уставни суд у овим решењима није нашао ниједан израз којима би ова претпоставка била повређена или ускраћена.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се правом на правно средство јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа. Како из самих оспорених аката произлази да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да против оспореног првостепеног решења изјави жалбу, те да је о изјављеној жалби одлучивано, Уставни суд је утврдио да ни у овом делу нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у преосталом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредбама члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА