Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж . М . из Б ара, Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. марта 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж. М . и утврђује да је решењем Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 4461/2013/4 од 4. новем бра 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 4461/2013/4 од 4. новем бра 2013 . године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Првог о сновног суда у Београду И. 13787/13 од 16. маја 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. М . из Бар а, Црна Гора, подне о је Уставном суду, 18. фебруара 2014. године, п реко пуномоћника З. Ц, адвоката из Крушевц а, уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 4461/2013/4 од 4. новем бра 2013. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених чл. 21, 32, 36. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је оспореним решењем одбачен као недозвољен приговор који је подносилац изјави о против решења којим је одбијен његов предлог, као извршног повериоца, за утврђење обавезе плаћања судских пенала; да према последњем ставу члана 52. Закона о извршењу и обезбеђењу , приговор није дозвољен против решења којим се захтев за плаћање судских пенала усваја, што значи да је приговор дозвољен у свим другим ситуацијама, па и у конкретном случају.
Од Уставног суда је тражено да утврди повреде означених уставних права, да поништи оспорене акте, да наложи Првом основном суду у Београду да поново одлучи о приговору подносиоца изјављеном про тив решења којим је одбачен његов предлог за утврђење обавезе плаћања судских пенала, те да му одреди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15 ) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 4461/2013/4 од 4. новем бра 2013. године одбачен је као недозвољен приговор извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен против решења истог суда И. 13878/13 од 16. маја 2013. године.
У образложењу оспореног решења, између осталог, наведено је: да је решењем истог суда И. 13823/13 од 21. маја 2013. године, одбијен предлог извршног повериоца за утврђење обавезе плаћања судских пенала; да је против наведеног решења извршни поверилац благов ремено изјавио приговор; да је веће суда одбацило приговор као недозвољен, позивајући се на то да је одредбом члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу утврђено да је приговор на решење дозвољен само када је то Законом одређено, а како на решење којим се одбија захтев за утврђење обавезе плаћања судских пенала из члана 52. Закона о извршењу и обезбеђењу приговор н ије дозвољен, то је в еће истог суда приговор извршног повериоца одбацило као недозвољен.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива, утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, бет дискриминације (члан 21. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.): да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст. 1. и 2.).
За одлучивање о уставној жалби меродавне су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11, 109/13-Одлука УС, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: УИО), којима је прописано: да је приговор правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку и да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. ст. 1. и 2.); да о захтеву извршног повериоца да суд обавеже извршног дужника неновчане обавезе утврђене правноснажном судском одлуком на плаћање судских пенала предвиђених правилима облигационог права, одлучује суд у извршном поступку , те да против решења којим се захтев за плаћање судских пенала усваја није дозвољен приговор (члан 52. ст. 1. и 5.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правно средство зајемченог чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да веће Првог основног суд а у Београду у оспореном решењу, изводи закључак да није дозвољен приговор против решења којим је одбијен предлог за утврђење обавезе плаћања судских пенала, позивајући се на то да је одредбом члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу утврђено да је приговор на решење дозвољен само када је то Законом одређено и да против решења којим се усваја захтев за утврђење обавезе плаћања судских пенала из члана 52. Закона о извршењу и обезбеђењу приговор није дозвољен, те је у конкретној ситуацији приговор извршног повериоца одбацило као недозвољен, јер је изјављен против решења којим је одбијен предлог извршног повериоца за утврђење обавезе плаћања судских пенала.
Уставни суд налази да овакво становиште извршног суда није уставноправно прихватљиво.
Уставни суд полази од општих одредаба Закона којима се уређује поступак по правном леку (члан 39 . ст. 1. и 2.), којима је прописано да се против решења суда може изјавити приговор, само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен, али има у виду и посебне одредбе Закона којима је уређен посебан поступак поводом захтева за плаћање судских пенала (члан 52. ст. 1. и 5.).
У конкретном случају, оспореним решењем је одбачен као недозвољен приговор изјављен против решења којим је одбијен захтев извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, за утврђење обавезе плаћања судских пенала.
Оно што је од уставноправног значаја у конкретном случају је да ли је потребно дозволити право на правни лек – приговор против акта којим је у посебном поступку коначно одлучено о захтеву извршног повериоца за утврђење обавезе плаћања судских пенала.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључака, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). Имајући у виду да је оспореним решењем о одбијању предлога извршног повериоца за утврђење обавезе плаћања судских пенала коначно одлучено о поднетом захтеву у посебном поступку, то има за последицу да се одлука о захтеву за утврђење обавезе плаћања судских пенала не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се коначним решењем у посебном извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, странке имају право на правни лек – приговор, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против решења којим се одбија његов захтев на утврђење обавезе плаћања судских пенала, као у конкретном случају, изјави приговор већу првостепеног суда.
Кад а је реч о одредби члана 399. став 1. Закона о парничном поступку, која се примењује на основу члана 10. ЗИО, Уставни суд указује да у конкретном случају, наведена одредба представља само одговарајући процесни инструмент за остваривање суштине и циља одредбе члана 36. став 2. Устава, када је у питању решење суда којим се коначно одлучује о правима и обавезама странака у извршном поступку , односно о истакнутом захтеву за утврђење обавезе плаћања судских пенала, као у овом случају.
Уставни суд указује да је у Решењу Уж-8166/2012 донетом 23. јануара 2014. године оценио да када се у извршном поступку решењем коначно одлучује, као у конкретном случају, о правима и обавезама странака, оне тада имају право на правни лек, односно право на приговор.
6. На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је жалбу усвојио и у тачки 1. изреке утврдио да је оспореним решењем Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 4461/2013/4 од 4. новембра 2013. године подносиоцу уставне жалбе по вређено право на правно средство зајемчено одр едбом члана 36. став 2. Устава, док је у тачки 2. изреке поништио оспорено решење и одредио да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца изјављеном против решења Првог основног суда у Београду И. 13823/13 од 21. маја 2013. године.
7. Уставни суд није разматрао наводе подносиоца о повреди осталих права, имајући у виду да је утврдио да је подносиоцу по вређено право на правно средство и да је одредио отклањање штетних последица те повреде права.
8. Сагласно свему наведеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.