Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Петровића из Панчева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 23. марта 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгана Петровића и утврђује да је решењем Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 о д 13. фебруара 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Панчеву ИПВ(И). 47/15 од 28. априла 2015. године и одређује да тај суд поново одлучи о приговору подноси оца уставне жалбе који је изјављен против решења Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 9. марта 2015. године .
3. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Петровић из Панчева поднео је Уставном суду, 20. марта 2015. године, преко пуномоћника Дејана Дамјановића, адвоката из Панчева, уставну жалбу против решења Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 13. фебруара 2015. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да оспорено решење извршног суда о обустави извршног поступка представља акт којим је одлучено о правима и обавезама подносиоца , стога је поуком о правном леку, садржаној у оспореном решењу, којим је констатовано да није дозвољен правни лек, повређено право подн осиоца на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење о обустави извршног поступка. Тражио је накнаду нематеријалне штете, као и трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , дописом од 9. новембра 2016. године тражио од пуномоћника подносиоц а уставне жалбе да обавести Суд о томе да ли је донета о длука о приговору који је изјављен против решења Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 9. марта 2015. године (којим је одбачен као недозвољен приговор подносиоца против оспореног решења о обустави поступка), а уколико јесте, да достави такав акт суда . Поступајући по налогу, пуномоћник подносиоца уставне жалбе је поднеском од 15. новембра 2016. године обавестио Уставни суд да је по наведеном приговору донето решење Основног суда у Панчеву ИПВ(И). 47/15 од 28. априла 2015. године и уз наведени поднесак доставио је наведено решење извршног суда.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Панчеву – Судска јединица у Ковачици је оспореним решењем И. 1239/10 од 13. фебруара 2015. године обуставио извршни поступак, у којем је подносилац уставне жалбе имао својство извршног повериоца. У поуци о правном леку тог решења је констатовано да против решења није дозвољен правни лек.
Основни суд у Панчеву – Судска јединица у Ковачици је решењем И. 1239/10 од 9. марта 2015. године одбацио као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе изјављен против решења о обустави извршног поступка. У поуци о правном леку је констатовано да је против решења дозвољен правни лек.
Основни суд у Панчеву је решењем ИПВ(И). 47/15 од 28. априла 2015. године одбио као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе изјављен против решења Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 9. марта 2015. године. У образложењу наведеног решења је констатовано: да је одредбом члана 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен; да како одредба члана 76. наведеног закона не предвиђа право изјављивања приговора у случају доношења решења о обустави извршног поступка, то је приговор , у конкретном случају , недозвољен; да се у конкретном случају непосредно примењују одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу, а не одредбе Устава, и да како наведене одредбе закона које прописују право приговора нису оцењене ка о неуставне од стране надлежног суда, то је приговор недозвољен.
5. Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указуј е, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
6. Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе оспорио решење Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 13. фебруара 2015. године, којим је обустављен извршни поступак, без права на изјављивање правног лека против наведеног решења. Подносилац уставне жалбе је самоиницијативно поднео приговор против оспореног решења о обустави извршног поступка, који је одбачен као недозвољен решењем Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 9. марта 2015. године , а које је по приговору подносиоца потврђено решењем Основног суда у Панчеву ИПВ(И). 47/15 од 28. априла 2015. године . У последње две одлуке извршног суда је констатовано да приговор по самом ЗИО није дозвољен против решења о обустави поступка. Подносилац уставне жалбе није проширио уставну жалбу и на ове одлуке.
7. С обзиром на то да је уставна жалба поднета против првостепеног решења о обустави извршног поступка, пре него што је окончан посту пак по правним лековима које је подносилац изјавио након доношења оспореног решења, Уставни суд је најпре размотрио питање допуштености уставне жалбе са становишта исцрпљивања правних лекова.
Уставни суд је утврдио да је Решењем Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења ко јим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трп и штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО , у року од пет радних да на од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе Драган Петровић је, за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/2012, самоиницијативно поднео приговор против решења о обустави извршног поступка, а затим и приговор против решења о одбачају приговора. Дакле, подносилац је искористио право на приго вор и поред поуке у оспореном решењу да против решења о обустави извршног поступка н ије дозвољен правни лек. Како је подносилац учинио све да исцрпи правне лекове у извршном поступку, а да ти правни лекови нису задовољили мерило делотворности, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у овом конкретном случају допуштена без обзира на то што је поднета пре окончања поступка по правним лековима (истоветно правно становиште Уставни суд је већ заузео у Одлуци Уж-6185/2011 од 25. септембра 2014. године).
8. У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решење повређено право подносилаца на жалбу или друго правно средство , зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. став 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустави извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају најпре је у поуци о правном леку садржаној у оспореном решењу о обустави извршења, констатовано да правни лек није дозвољен против тог решења, те је подносиочев приговор, који је самоиницијативно поднет, правноснажно одбачен најпре од судије појединца, а затим од стране судског већа.
Уставни суд затим указује да је искључиво надлежан да цени уставност законских одред аба, а и тиме и уставност одредаба члана 39. ЗИО који прописује право на правни лек. Међутим, у конкретном случају, није спорно питање да ли је наведени члан закона у складу са Уставом. Оно што је од уставноправног значаја у контексту заштите уставних права јесте да ли се конкретним актом донетим у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака у поступку. У уставносудској пракси су већ заузета становишта о томе који акти у извршном поступку представљају акте којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку и који могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Само решење о обустави поступка, као што је већ наведено, представља акт извршног суда којим се одлучује о правима и обавеза странака у поступку. Овакво становиште Уставног суда полази од дуготрајне и устаљене праксе судова у извршном поступку, као и правила ранијих Закона о извршном поступку, према којима су акти о обустави поступка увек били доношени у форми решења и против којих је био дозвољен правни лек. Иначе, решење о извршењу и решење о обустави извршења представљају два акта извршног суда у правом смислу те речи (једним актом се започиње поступак, а другим актом се завршава поступак), док сви остали акти у извршном поступку, по правилу, представљају материјализацију радњи спровођења извршења, због чега ти акти не могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Све ове правне карактеристике решења о обустави поступка представљају основ везивања за одредбу члана 36. ста в 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Ова уставна норма се непосредно примењује и на сам извршни поступак, односно на акте извршног суда којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку, а у смислу члана 18. став 1. Устава, којим је утврђено да се људска и мањинска права зајемчена Устав ом непосредно примењују.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 13. фебруара 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
9. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Панчеву ИПВ(И). 47/15 од 28. априла 2015. године и одре дио да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца који је изјављен против решења Основног суда у Панчеву – Судска јединица у Ковачици И. 1239/10 од 9. марта 2015. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и наложио отклањање штетних последица, то се овај Суд није упуштао у разматрање повреде права на правично суђење из чл ана 32. став 1. Устава.
10. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да му Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је утврђење повреде права на правно средство и поништај оспореног решења о обустави поступка адекватна сатисфакција, те је одбио захтев подносиоца на накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
11. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да , у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образ ложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
12. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић