Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mилан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Васа Ивића из Руме, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Васа Ивића изјављена против решења Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 6346/14/1 Посл. бр. 4-И-7199/2014 од 3. марта 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Васо Ивић из Руме је, 6. маја 2015. године, преко пуномоћника Снежане Ковачевић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 6346/14/1 Посл. бр. 4-И-7199/2014 од 3. марта 2015. године, због повреде права на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава и права на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Први основни суд у Београду оспореним решењем правноснажно одбио као неоснован његов предлог за извршење поднет против извршног дужника Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, погрешно налазећи да подносилац није доставио доказ да је обавеза из извршне исправе прешла са Фонда за социјално осигурање војних осигураника на означеног извршног дужника, па да је оспорено другостепено решење дијаметрално супротно решењима истог извршног суда у предметима са сличном чињеничном и правном ситуацијом. Истиче да је потпуно јасно да подносилац уставне жалбе у конкретном случају није могао да достави поменути доказ, “када се правно следбеништво у државним институцијама регулише законом, у односу на чега се доказ не доставља, јер садржина закона не може бити предмет доказивања“. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди му повреду наведених уставних права, као и да прошири правно дејство уставносудске одлуке на лица која се налазе у истој правној ситуацији као подносилац.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Правноснажном и извршном пресудом Првог основног суда у Београду П. 29773/13 од 28. октобра 2013. године усвојен је, поред осталог, тужбени захтев тужиоца Васа Ивића, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезан тужени Фонда за социјално осигурање војних осигураника да исплати тужиоцу одговарајући новчани износ на име накнаде материјалне штете, због мање исплаћене пензије за период од 1. августа 2004. до 30. новембра 2007. године, са законском затезном каматом и трошковима те парнице.
Извршни поверилац Васо Ивић, овде подносилац уставне жалбе, и други извршни повериоци су 18. марта 2013. године поднели Првом основном суду у Београду предлог за извршење против извршног дужника Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, на основу наведене извршне исправе, указујући да је обавеза из извршне исправе прешла са Фонда за социјално осигурање војних осигураника на Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, у смислу одредаба члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Први основни суд у Београду је решењем И. 7199/14 од 24. априла 2014. године одбио као неоснован предлог за извршење извршних поверилаца, налазећи да извршни повериоци нису доставили доказ да обавеза из извршне исправе прешла на извршног дужника.
Одлучујући о приговору извршних поверилаца, веће Првог основног суда у Београду је оспореним решењем ИПВ (И). 6346/14/1 Посл. бр. 4-И-7199/2014 од 3. марта 2015. године одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је правилан закључак првостепеног судије да извршни повериоци нису доставили доказ да је обавеза из извршне исправе прешла са Фонда за социјално осигурање војних осигураника на извршног дужника Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање; да је одредбом члана 79. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању прописано да ће Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузети послове обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања, као и послове финансијског пословања који су били у надлежности Фонда за социјално осигурање војних осигураника на дан 1. јануара 2012. године; да је ставом 3. наведеног члана закона прописано да Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, даном преузимања ових послова, преузима и имовину, обавезе и запослене од Фонда за социјално осигурање војних осигураника, у делу који се односи на послове пензијског и инвалидског осигурања, док је ставом 5. прописано да се изузетно од става 3. овог члана преузимање не односи на обавезе доспелих, а неизмирених новчаних потраживања корисника војних пензија, по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада утврђених у члану 193. став 2. Закона о Војсци Србије, а насталих до ступања на снагу овог закона, за која ће се средства обезбедити у буџету Републике Србије у складу са законом и посебним актом Владе; да је другостепено веће нашло да обавеза Фонда за социјално осигурање војних осигураника из извршне исправе није прешла на извршног дужника Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, па да се не може одредити спровођење извршења против наведеног извршног дужника.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 , 99/11, 109/13, 55/14, 139/14 и 106/15), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано да се извршење одређује и спроводи и на предлог и у корист лица које у извршној исправи није означено као извршни поверилац, ако оно јавном или у складу са законом овереном исправом докаже да је потраживање на њега пренето или да је на њега на други начин прешло пре или у току поступка, а ако то није могуће, пренос или прелаз потраживања доказује се правноснажном, односно коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку, те да се одредба става 1. овог члана сходно примењује и у случају извршења против лица које у извршној исправи није означено као дужник.
Одредбама члана 193. Закона о Војсци Србије („Службени гласник РС“, бр. 116/07), који је ступио на снагу 1. јануара 2008. године, прописано је: да се усклађивање износа пензија војних осигураника остварених до дана ступања на снагу овог закона, као и пензија остварених по ступању овог закона на снагу, врши по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање (став 1.); да ће Влада Републике Србије у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона донети акт којим ће уредити начин, поступак и динамику измирења доспелих, а неизмирених обавеза према корисницима војних пензија, које су настале по прописима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника до ступања на снагу овог закона (став 2.).
Одредбама члана 79. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, број 101/10) прописано је: да ће послове обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања као и послове финансијског пословања који су били у надлежности Фонда за социјално осигурање војних осигураника, на дан 1. јануара 2012. године преузети Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање (став 1.); да се обезбеђивање и спровођење пензијског и инвалидског осигурања из става 1. овог члана, у односу на права из пензијског и инвалидског осигурања односи на право на пензију, право на додатак за помоћ и негу и право на новчану накнаду за телесно оштећење, као и да се правом из пензијског и инвалидског осигурања сматра и право на накнаду погребних трошкова (став 2.); да ће даном преузимања послова обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања из става 1. овог члана, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузети имовину, обавезе и запослене од Фонда за социјално осигурање војних осигураника, у делу који се односи на послове пензијског и инвалидског осигурања (став 3.); да ће се обим и начин преузимања из става 3. овог члана ближе уредити актом Владе у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона (став 4.); да се, изузетно од става 3. овог члана, преузимање не односи на обавезе доспелих а неизмирених новчаних потраживања корисника војних пензија, по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада, утврђених у члану 193. став 2. Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07 и 88/09), а насталих до ступања на снагу овог закона, за које ће се средства обезбедити у буџету Републике Србије, у складу са законом и посебним актом Владе (став 5.).
Уредбом о обиму и начину преузимања имовине, обавеза и запослених од фонда за социјално осигурање војних осигураника у Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање („Службени гласник РС“, број 97/11) прописано је: да се овом уредбом уређује обим и начин преузимања имовине, обавеза и запослених од Фонда за социјално осигурање војних осигураника у делу који се односи на пензијско и инвалидско осигурање, у Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање (члан 1. став 1.); да ће, изузетно од послова пензијског и инвалидског осигурања из става 1. овог члана, Републички фонд ПИО обављати административно-техничке послове у вези са судским предметима по основу доспелих неизмирених новчаних потраживања војних корисника, насталих по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада, и водити посебну евиденцију о средствима неопходним за намирење по основу принудне наплате предметног дуга, која ће му бити благовремено обезбеђена (члан 1. став 2.); да су обим и начин преузимања имовине, обавеза и запослених из члана 1. став 1. ове уредбе утврђени Програмом о преузимању послова обезбеђивања и спровођења права из пензијског и инвалидског осигурања Фонда за социјално осигурање војних осигураника од стране Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, који је одштампан уз ову уредбу и чини њен саставни део (члан 4.).
Програмом о преузимању послова обезбеђивања и спровођења права из пензијског и инвалидског осигурања Фонда за социјално осигурање војних осигураника од стране Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање од 15. децембра 2011. године, одређено је: да Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања преузима од Фонда за социјално осигурање војних осигураника послове остваривања и коришћења права из пензијског и инвалидског осигурања, прописане чланом 79. став 2. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", број 101/10), осим обавеза прописаних чланом 79. став 5. тог закона (тачка 1.); да се настале, доспеле а неизмирене обавезе по војним прописима до ступања на снагу Закона не могу намиривати из средства Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање нити са раздела Министарства одбране (тачка 1. став 1.).
5. Узимајући у обзир суштину навода уставне жалбе и да се подносилац позива и на повреду члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим се јемчи право на правично суђење, које је загарантовано и одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац указује и на произвољну примену процесног права у предметном извршном поступку, па је у том смислу испитивао и да ли је оспорено другостепено решење уставноправно ваљано са становишта наведене одредбе Устава.
У том контексту, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је другостепено веће извршног суда погрешно закључило да подносилац у складу са одредбама члана 23. Закона о извршењу и обезбеђењу није пружио одговарајући доказ да је обавеза Фонда за социјално осигурање војних осигураника из извршне исправе прешла на извршног дужника Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, превиђајући одредбе члана 79. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, којима је управо прописано да Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање преузима права и обавезе Фонда за социјално осигурање војних осигураника.
Испитујући да ли је Први основни суд у Београду произвољно применио процесно право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је, пре свега , констатовао да је подносилац у предметном извршном поступку тражио да се на принудан начин реализује његово потраживање накнаде материјалне штете због мање исплаћене пензије за период од 1. августа 2004. до 30. новембра 2007. године, а које је утврђено извршном исправом којом је Фонд за социјално осигурање војних осигураника обавезан да измири то потраживање, те да је подносилац као извршног дужника означио Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, инсистирајући на томе да је обавеза из извршне исправе према одредбама Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању прешла на означеног извршног дужника. С тим у вези, Уставни суд напомиње да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање на основу одредбе члана 79. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању од 1. јануара 2012. године преузео послове обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања од Фонда за социјално осигурање војних осигураника за војна лица и цивилна лица на служби у Војсци. Ова организација којој је поверено јавно овлашћење је истовремено преузела имовину, обавезе и запослене од Фонда за социјално осигурање војних осигураника, у делу који се односи на послове пензијског и инвалидског осигурања. Међутим, Уставни суд напомиње да су од преузимања у наведеном контексту, изузете обавезе доспелих, а неизмирених новчаних потраживања корисника војних пензија по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада до ступања на снагу Закона о Војсци Србије, односно до 1. јануара 2008. године. Дакле, Уставни суд налази да је Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање од Фонда за социјално осигурање војних осигураника преузео обавезе исплате неизмирених новчаних потраживања корисника војних пензија по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада, која датирају из периода после 1. јануара 2008. године па надаље. На овакав правни закључак упућују не само одредбе члана 79. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, већ и одредбе подзаконских аката донетих у циљу извршавања поменутог закона.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се извршна исправа на основу које је покренуто принудно извршење несумњиво односи на потраживање подносиоца уставне жалбе у разлици пензије коју је он остварио пре 1. јануара 2008. године, Уставни суд сматра да је другостепено веће Првог основног суда у Београду извело уставноправно прихватљив закључак да обавеза Фонда за социјално осигурање војних осигураника у конкретном случају није прешла на извршног дужника Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, па да не постоје услови да се принудно извршење одреди против поменутог извршног дужника. У том смислу, Уставни суд указује да је правни став у погледу обима обавеза Фонда за социјално осигурање војних осигураника које су прешле на Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, изнео у већем броју уставносудских предмета (видети Одлуку Уж- 2898/2014 од 24. новембра 2016. године и решења Уж-2085/2015 од 5. априла 2016. године, Уж-7335/2014 од 12. новембра 2015. године и Уж-975/20 15 од 22. фебруара 2016. године). Из тих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним другостепеним решењем није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Што се тиче навода уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд најпре констатује да до ускраћивања овог права може доћи због неједнаког поступања судова највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама. Имајући у виду да је као доказ различитог поступањ а достављена само једна судска одлука (решење Првог основног суда у Београду ИПВ (И) 2690/2012/5 Посл. бр. 1 И- 16489/12 од 25. фебруара 2013. године), Уставни суд сматра да се у таквој ситуацији још увек не може говорити о „дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси нити да је то довело до правне несигурности у посматраном периоду ( видети пресуду Е вропског суда за људска права Вучковић и други против Србије, број 17153/11 од 28. августа 2012. године), што је један од основних правних критеријума приликом оцењивања да ли је дошло до повреде права на једнаку заштиту права. Осим тога, актуелна судска пракса Европског суда за људска права заузела је начелан став да је „постојање супротних судских одлука стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити и у оквиру истог суда и то се само по себи не може сматрати повредом људског права супротно Конвенцији .“ ( видети пресуду Европског суда за људска права у случају Santos Pinto против Португала, број 39005/04 од 20. маја 2008. године) . При томe, општи је став Уставног суда да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна потенцијално различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава (видети решења Уставог суда Уж-9621/2012 од 23. септембра 2013. године и Уж-4911/2011 од 11. јула 2014. године). Са друге стране, Уставни суд је констатовао да подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава темељи на два првостепена решења којим је дозвољено принудно извршење против извршног дужника Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, као правног следбеника Фонда за социјално осигурање војних осигураника. Међутим, имајући у виду да се у конкретном случају ради о првостепеним решењима која је извршни дужник у тим предметима могао побијати изјављивањем приговора, Уставни суд је оценио да та решења не представљају доказ да је другостепено веће извршног суда, које представља последњу инстанцу када се ради о принудним извршењима, доносило различите одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији.
Такође, Уставни суд је закључио да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је оспореним другостепеним решењем повређено његово право на правно средство. Наиме, управо решење Првог основног суда у Београду ИПВ (И). 6346/14/1 Посл. бр. 4-И-7199/2014 од 3. марта 2015. године представља доказ да је подносилац уставне жалбе имао и да је искористио правно средство (приговор) о коме је одлучило надлежн о другостепено веће, али право из члана 36. став 2. Устава не гарантује и доношење повољне одлуке по подносиоца ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић