Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mилан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милоша Мијатовића, Радмиле Мијатовић и Слађане Мијатовић Којић , свих из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. марта 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Мијатовића, Радмиле Мијатовић и Слађане Мијатовић Којић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 220/13 од 5. марта 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Мијатовић, Радмила Мијатовић и Слађана Мијатовић Којић, сви из Ваљева, поднели су Уставном суду, 15. маја 2014. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 220/13 од 5. марта 2014. године, због повреде права на живот, права на правично суђење, права на накнаду штете и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 2 4. став 1, члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије .
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је погрешан закључак поступајућих судова да је застарело потраживање накнаде нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због смрти блиског лица, коју су тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, тужбом тражили, с обзиром на то да је штета проузрокована кривичним делом, у ком случају се примењује рок застарелости из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима ; да је погрешан и закључак поступајућих судова да тужена Република Србија није пасивно легитимисана, с обзиром на то да је штета настала на јавном месту актом насиља, тј. на улици употребом бомбе као средства које не сме да набави, држи и носи цивилно лице, које је морало да има саучеснике од којих је бомбу прибавило, па је Република Србија одговорна за насталу штету према одредбама члана 180. Закона о облигационим односима, јер је Министарство унутрашњих послова, као орган тужене, било дужно да такву штету спречи; да надлежни јавни тужилац није писмено обавестио првотужиоца Милоша Мијатовића, овде подносиоца уставне жалбе, о извршиоцу кривичног дела који је неколико дана касније преминуо, нити о непредузимању кривичног гоњења према пријављеним саучесницима Ђ.Т, В.Р. и М.Г, а што је био дужан према одредбама члана 61. став 1. тада важећег Закона о кривичном поступку. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену другостепену пресуду и утврди право подносилаца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалб е повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужиоци Милош Мијатовић, Радмила Мијатовић и Слађана Мијатовић Којић, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 5. јануара 2012. године Првом основном суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица, истичући да је орган тужене одговаран за смрт Љ.М. која је погинула 1. јуна 1997. године у Ваљеву услед експлозије ручне бомбе коју је активирао М.М.
Први основни суд у Београду је 31. октобра 2012. године донео пресуду П. 337/12, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца, налазећи да су основани приговори застарелости потраживања и недостатка пасивне легитимације, које је истакла тужена.
Оспореном пресудом Апелационог суд а у Београду Гж. 220/13 од 5. марта 2014. године одбијена је као неоснован а жалб а тужилаца и потвр ђена ожалбена првостепена пресуда. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у првостепеном поступку утврђено да су тужиоци Милош и Радмила родитељи, а тужиља Слађана рођена сестра пок. Љ.М, која је настрадала 1 . јуна 1997. године у Ваљеву у улици Мише Дудића, испред броја 7 , услед експлозије ручне бомбе коју је активирао М.М, који је том приликом задобио и повреде од којих је након неколико дана преминуо; да је због наведеног догађаја вођен поступак пред Окружн им јавним тужилаштвом у Ваљеву у предмет у Ктр. 104/97, те да у списима тог предмета постоји записник о уви ђају, службена белешка овлашћеног лица о затеченом стању на лицу места и разговору између службеног лица и сада пок. М.М, обдукциони записник, извештај МУП о смрти, службена белешка у вези информативног разговора са сведоцима штетног догађаја, службена белешка заменика јавног тужиоца од 13. јуна 1997. године у којој је констатовано да нема места покретању кривичног поступка у вези смрти Љ.М, јер је из извештаја СУП Ваљево утврђено да је 5. јуна 1997. године у Ургентном центру у Београду од задобијених повреда преминуо М.М, против кога би се само и могао водити кривични поступак; да је, према службен ој белешк и од 17. јула 1997. године, Милош Мијатовић самоиницијативно приступио у Окружно јавно тужилаштво у Ваљеву ради информисања о поступању овог органа поводом смрти његове ћерке , којом приликом је упознат са садржајем Ктр . списа и саопштено му је да у том предмету нема правног основа за покретање кри вичног поступка, а да је Милош Мијатовић истом приликом дао информације о другим лицима умешаним у тај догађај; да на наведеној службеној белешки нема потписа Милоша Мијатовића; да је у истом предмету изврш ена провер а информација које је он дао тако што је полиција обавила информативне разговор е са одређеним лицима; да је Више јавно тужилаштво у Ваљеву, поводом притужбе Милоша Мијатовића, дописом Ктр. 591/11 од 15. децембра 2011. године обавестило тужиоце да су 13. јуна 1997. године донели одлуку да нема места покретању кривичног поступка поводом спорног догађаја ; да је правилно одлучио првостепени суд када је одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца и да разлоге које је дао за своју одлуку у целости прихвата и другостепени суд, а који наводима жалбе нису доведени у сумњу; да не постоји узрочно- последична веза између догађаја због кога су тужиоци претрпели штету и поступања, односно непоступања органа тужене, јер је пок. Љ.М. настрадала услед експлозије ручне бомбе коју је 1. јуна 1997. године активирао М.М, који је тај напад извео управо према пок. Љ.М, а не са циљем да повреди неодређени број лица; да у конкретном случају нема ни неправилног ни незаконитог рад а МУП, јер уколико овај орган нема сазнање о томе да неко лице поседује бомбу, нема могућности да правовремено реагује и спречи евентуално коришћење тог оружја, нити има могућности да без оправданог разлога врши претрес е стан ова, односно лица; да је правилан закључак првостепеног суда да је потраживање тужилаца застарело ; да су неосновани наводи жалбе којима се указује на пропуст у раду Окружног јавног тужилаштва у Ваљеву након спорног догађаја, из разлога што се кривични поступак може покренути и водити само против физичког лица које је извршило кривично дело, а у конкретном случају М.М. је преминуо неколико дана након што је извршио кривично дело; да против М.М. није ни вођен кривични поступак због његове смрти, па с обзиром да кривични поступак није обустављен или евентуално кривична пријава одбачена , то Окружно јавно тужилаштво у Ваљеву није имало обавезу да званично обавести о томе тужиоце, у смислу одредаба члана 60. тада важећег Закона о кривичном поступку; да Милош Мијатовић није поднео кривичну пријаву против Ђ.Т, В.Ф. и М.Г. за које је сумњао да су саучесници, већ је само дао податке о њима сматрајући да су умешани у спорни догађај.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету (члан 180. став 1.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Одредбама чл. 60. ст. 1, ст. 2. и ст. 4. Закона о кривичном поступку (“Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 14/85, 26/86, 74/87, 57/89 и 3/90 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 24/94, 21/99, 44/99, 71/2000 и 13/01), које су важиле у време штетног догађаја, било је прописано да је јавни тужилац, кад нађе да нема основа да предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности, или кад нађе да нема основа да предузме гоњење против неког од пријављених саучесника, дужан да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га упути да може сам предузети гоњење, а да ће овако поступити и суд ако је донео решење о обустави поступка услед одустанка јавног тужиоца од гоњења, те да оштећени има право да предузме, односно настави гоњење у року од осам дана од кад је примио обавештење из става 1. овог члана и да оштећени који није обавештен да јавни тужилац није предузео гоњење или да је одустао од гоњења може своју изјаву да продужује поступак дати пред надлежним судом у року од три месеца од дана кад је јавни тужилац одбацио пријаву, односно од дана кад је донесено решење о обустави поступка.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указују да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 220/13 од 5. марта 2014. године повређено њихово право на правично суђење, Уставни суд је закључио да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснивају, поред осталог, на чињеници да је поступајући другостепени суд, одлучујући о приговору застарелости потраживања који је истакла тужена, превидео да је штета проузрокована извршењем кривичног дела и да је стога требало применити тзв. привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима. Према мишљењу подносиоца уставне жалбе, наведени суд је требало да узме у обзир овај рок застарелости потраживања према туженој држави због тога што у конкретном случају није могао да се води кривични поступак против штетника, јер је он преминуо пар дана након спорног догађаја.
У том контексту, Уставни суд указује на свој правни став од 7. јула 2011. године, према коме у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. Закона о облигационим односима), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. Закона о облигационим односима, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. Закона о облигационим односима. Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је непосредно након спорног догађаја преминуо М.М (који је пре своје смрти признао да је извршио кривично дело убиства према сроднику подносилаца уставне жалбе), због чега није могао да се покрене кривични поступак против њега, Уставни суд истиче да се тзв. привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете може применити и према држави, али само у случају ако се утврди основ за њену деликтну одговорност. У том смислу, Уставни суд напомиње да Закон о облигационим односима познаје два основа одговорности за штету - одговорност по основу кривице (субјективна) и одговорност за штету од опасне ствари или опасне делатности (објективна), при чему обавеза накнаде штете, када је у питању субјективна одговорност, настаје када су кумулативно испуњене следеће претпоставке: да је штета наступила, да постоји узрочна веза између штете и штетникове радње или пропуштања и да на страни штетника постоји кривица - да је штету проузроковао намерно или непажњом. С обзиром на то да су подносиоци уставне жалбе основаност тужбеног захтева у предметном парничном поступку темељили, поред осталог, на постојању одговорности тужене државе према члану 172. Закона о облигационим односима, Уставни суд указује да наведена одредба успоставља одговорност правног лица за неправилан или незаконити рад његових органа, односно одговорност за радње или пропуштања која почине службена лица у вршењу службених овлашћења. То значи да један од услова који мора бити испуњен да би постојала деликтна одговорност јесте постојање узрочне везе између догађаја за који лице одговара и штете која је последица тог догађаја, при чему је правно меродавна она чињеница тј. онај узрок који је адекватан насталој штети, с тим што би у случају одговорности државе за неправилан/незаконит рад њеног органа из члана 172. Закона о облигационим односима, у обзир дошао само онај узрок који представља повреду правне норме, дакле, уколико је штета последица таквог рада органа државе, који се може окарактерисати као прекорачење или злоупотреба поверених овлашћења или уколико је штета последица неблаговременог вршења или невршења поверених функција када је постојала законска обавеза да се оне врше и сл.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да је М.М. лишио живота Љ.М. активирањем ручне бомбе, Уставни суд налази да је Апелациони суд у Београду дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да је основан приговор недостатка пасивне легитимације тужене, јер не постоји било какав пропуст МУП као органа тужене пре спорног догађаја и да не постоји деликтна одговорност тужене. Поред тога, Уставни суд је закључио да се теза подносилаца уставне жалбе о незаконитом и неправилном раду органа тужене државе заснива заправо на поступа њу Окружног и Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву након смрти њиховог сродника, дакле на радњама које потичу из временског периода након наступања штетне последице због чега оне нису ни могле да буду узрок за настанак штете.
Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да је у предметном парничном поступку било места примени одредбе члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, а којом је прописано да за штету насталу смрћу физичког лица услед аката насиља или терора, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету. Ово из разлога што су поступајући судови извели уставноправно прихватљив закључак да је напад М.М. био усмерен искључиво на Љ.М, те да се спорни догађај не може подвести под акт насиља или терора због којих би постојала деликтна одговорност државе.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди права на живот у предметном парничном поступку, Уставни суд је утврдио да подносиоци своје тврдње о повреди права из члана 24. став 1. Устава заснивају на чињеници да их Окружно и Више јавно тужилаштво у Ваљеву након штетног догађаја нису писмено обавестили да нема основа да предузму кривично гоњење против М.М. и његових саучесника због учињеног кривичног дела убиства, онемогућавајући подносиоце да у својству оштећених предузму кривично гоњење против починиоца кривичног дела, па да је Апелациони суд у Београду погрешно оценио да нема неправилног и незаконитог рада органа тужене државе. Имајући у виду суштину навода уставне жалбе, Уставни суд налази да подносиоци уставне жалбе указују да у конкретном случају није обезбеђен процесноправни аспект заштите права на живот, који представља тековину праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) поводом разматрања представки о повреди права зајемченог одредбама члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У том смислу, процесноправни аспект заштите права на живот се састоји у позитивној обавези државе да, у случају када је неко лице лишено живота, спроведе независну и делотворну истрагу (в идети пресуду ЕСЉП McKerr против UК од 4. маја 2001. године, став 111 , број представке 28883/95), што подразумева и постојање ефикасног судског система у оквиру којег ће бити спроведен поступак који не мора нужно по свом карактеру да буде кривични. ЕСЉП је заузимао и став да у случајевима ненамерне повреде права на живот или физичког интегритет а, обавеза успостављања "делотворног правосудног система" не мора нужно да захтева покретање кривичног поступка у сваком случају и да може да буде испуњена ако су жртвама доступна грађанска, управна или дисциплинска правна средства (видети пресуду Vo против Француске , од 8. јула 2004. године, став 90, број представке 53924/00). Дакле, у процесном аспекту заштите права на живот утврђује се да ли су надлежни државни органи, након што су на било који начин сазнали за лишење живота одређеног лица, спровели одговарајућу "истрагу" усмерену на расветљавање свих околности предметног догађаја, идентификацију и кажњавање, односно предузимање других мера према починиоцима. С тим у вези, Уставни суд подсећа на став ЕСЉП према којем члан 2. не подразумева апсолутну обавезу да се сва гоњења заврше осуђујућим пресудама или тачно одређеним санкцијама (видети одлуку у предмету Tanlý против Турске, став 111, број представке 26129/95).
Примењујући наведене принципе на конкретан случај, Уставни суд указује да природа нивоа контроле која би задовољавала минимум прага делотворности зависи од конкретних околности, јер су неки случајеви ван сумње и захтевају минимум формалности, док су у другима чињенице нејасне или ситуација може бити сумњива. Полазећи од наведеног, Уставни суд је констатовао да су истражни судија и припадници МУП након штетног догађаја предузели предистражне радње тако што су извршили увиђај и обдукцију тела, саслушали сведоке тог догађаја и М.М. који је том приликом признао извршење кривичног дела. Узимајући у обзир да је М.М. преминуо неколико дана након штетног догађаја и да су постојале процесне сметње да се предузме кривично гоњење, односно покрене кривични поступак против њега, због чега ни подносиоци уставне жалбе у својству оштећених нису могли да предузму кривично гоњење, Уставни суд сматра да је Апелациони суд у Београду извео уставноправно прихватљив закључак да надлежна јавна тужилаштва у конкретном случају нису имала обавезу да писменим путем поуче подносиоце о њиховим правима, у смислу одредаба члана 60. Закона о кривичном поступку из 1977. године. Такође, Уставни суд је закључио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да су их навед ена јавна тужилаштва онемогућила да предузму кривично гоњење против лица за која су сумњали да су саучесници у извршењу кривичног дела убиства. Ово из разлога што подносиоци уставне жалбе нису ни поднели кривичну пријаву против тих лица, због чега није било места примени наведених одредаба процесног закона. Полазећи од изнетог, а узимајући у обзир да је процесноправни аспект заштите права на живот поштован у конкретном случају, Уставни суд сматра да оспореном другостепеном пресудом није повређено право зајемчено одредбом члана 24. став 1. Устава.
У погледу навода подносилаца уставне жалбе да је оспореном другостепеном пресудом повређено њихово право на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносиоци повреду овог права изводе из повреде права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 220/13 од 5. марта 2014. године није повређено право подносилаца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване тврдње подносилаца о повреди њиховог права на накнаду штете зајемченог одредбама члана 35. Устава.
Што се тиче навода подносилаца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава у предметном парничном поступку, Уставни суд је констатовао да подносиоци нису поднели одговарајуће доказе да су другостепени судови, као судови највише правне инстанце у овој врсти парница, донели различите одлуке у предметима у којима постоји чињенични и правни идентитет.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15.
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић