Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Александра Марића из Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2 3. марта 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Марића изјављена против решења Основног суда у Бечеју ИПВ (И). 129/14 од 12. марта 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Марић из Бечеја поднео је Уставном суду, 17. јуна 2015. године, преко пуномоћника Синише Момчиловића, адвоката из Бечеја, уставну жалбу против решења Основног суда у Бечеју ИПВ(И). 129/14 од 12. марта 2015. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на рад из члана 60. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је судско веће Основног суда у Бечеју оспореним решењем правноснажно одбило предлог за извршење подносиоца, ради његовог враћања на рад код извршног дужника; да је судско веће извршног суда заузело правно становиште да је извршни дужник, пре подношења предлога за извршење, извршио своју обавезу из извршне исправе тиме што је подносиоца позвао да регулише свој радноправни статус и тиме што је пријавио подносиоца на обавезно социјално осигурање; да враћање на рад по правноснажној судској пресуди подразумева фактичко враћање запосленог на рад код послодавца и обављање конкретних задатака, а не позивање запосленог ради регулисања његовог радноправног статуса и пријава на обавезно социјално осигурање.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење судског већа Основног суда у Бечеју.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Бечеју је пресудом на основу признања П1. 39/14 од 20. августа 2014. године поништи о решење туженог привредног друштва „ LINDЕ GAS SRBIJA“ а.д. којим је тужиоцу Александру Марићу, овде подносиоцу уставне жалбе, одбијен захтев за враћање на рад и отказан уговор о раду, те је обавезан тужени да тужиоца врати на рад и распореди на послове и радне задатке инжињера у прехрамбеној индустрији или на послове у складу са његовом стручном спремом.
Привредно друштво „LINDЕ GAS SRBIJA“ а.д. је решењем број 7231-1/2014 од 12. септембра 2014. године отказало уговор о раду запосленом Александру Марићу, овде подносиоцу уставне жалбе, јер је услед организационих промена престала потребе за његовим радом.
Извршни поверилац Александар Марић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 6. новембра 2014. године предлог за извршење Основном суду у Бечеју против извршног дужника привредног друштва „LINDЕ GAS SRBIJA“ а.д, на основу правноснажне пресуде на основу признања Основног суда у Бечеју П1. 39/14 од 20. августа 2014. године, ради враћања на рад код извршног дужника.
Основни суд у Бечеју је решењем И. 539/14 од 6. новембра 2014. године одредио предложено извршење.
Судско веће Основног суда у Бечеју је оспореним решењем ИПВ (И). 129/14 од 12. марта 2015. године усвојило приговор извршног дужника, укинуло предлог за извршење, одбило као неоснован предлог за извршење и обуставило извршење. У образложењу оспореног решења судског већа је, између осталог, наведено: да из списа предмета произлази да је извршни дужник поступио по извршној исправи - пресуди Основног суда у Бечеју П. 39/14 од 20. августа 2014. године, тако што је позвао извршног повериоца да се јави ради регулисања свог радноправног статуса и тако што је истог пријавио на обавезно социјално осигурање; да је пријава извршена пре подношења предлога за извршење; да је решењем извршног дужника од 12. септембра 2014. године извршном повериоцу отказан уговор о раду, јер је услед организационих промена код послодавца престала потреба за радом извршног повериоца; да у конкретном случају није било места доношењу решења о извршењу у тренутку када је извршни дужник већ пријавио извршног повериоца фонду обавезног социјалног осигурања и када је омогућио извршном повериоцу да оствари права из радног односа; да имајући у виду да је извршни поверилац поднео предлог за извршење 6. новембра 2014 године, након што је извршни дужник вратио на рад извршног повериоца и поново му отказао уговор о раду, то је предлог за извршење поднет након што је извршни дужник већ поступио по извршној исправи, те су у конкретном случају испуњени услови предвиђени одредбом члана 42 став 1. тачка 1) Закона о извршењу и обезбеђењу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС", бр. 31/11, 99/11 и 1 09/13-Одлука УС) (у даљем тексту: ЗИО) прописано је: да се приговор на решење о извршењу на основу извршне исправе може изјавити из разлога који спречавају извршење и то ако је обавеза из решења о извршењу испуњена (члан 42. став 1. тачка 1)); да суд обуставља извршење, између осталог, ако је потраживање престало (члан 76. став 1. тачка 4)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да се подносилац жали на погрешну примену правила извршне процедуре. С тим у вези, Уставни суд указује на свој раније заузет став да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Правилну примену меродавног права је, пре свега, надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена меродавног права на штету подносиоца уставне жалбе може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Самим тим у одређеним ситуацијама, у зависности од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене меродавног права, односно у конкретном случају правила извршне процедуре.
Уставни суд указује да је извршном исправом – правноснажном пресудом Основног суда у Бечеју П1. 39/14 од 20. августа 2014. године, обавезан извршни дужник-послодавац да подносиоца уставне жалбе врати на рад и распореди на одговарајуће послове. У складу са начелом формалног легалитета из члана 8. ЗИО, суд у извршном поступку не може да испитује законитост и правилност извршне исправе, и у поступању и одлучивању суд је везан извршном исправом. Наведено начело извршне процедуре се примењује како у поступку одређивања извршења, тако и у поступку спровођења извршења (ст. 1. и 2. наведеног члана процесног закона). Међутим, у конкретном случају извршни суд је одбио као неоснован предлог за извршење и обуставио поступак извршења, са образложењем да је извршни дужник извршио наведену обавезу из извршне исправе, тиме што је позвао подносиоца да се јави ради регулисања свог радноправног статуса и тиме што је подносиоца пријавио на обавезно социјално осигурање. Полазећи од наведеног, извршни суд је закључио да у конкретном случају постоји законски разлог који спречава извршење из члана 42. став 1. тачка 1) ЗИО – а то је случај када је обавеза из решења о извршењу испуњена. У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да извршни дужник - послодавац на описани начин није суштински и стварно испунио своју обавезу из извршне исправе и да би права радноправно интеграција подносиоца подразумевала његово фактичко враћање на рад код послодавца и распоређивање на одговарајуће послове . Уосталом, тако гласи и изрека извршне исправе. Независно од наведеног, Уставни суд оцењује да овакво поступање извршног суда ипак није довело у сумњу правичност извршног поступка у целини.
Наиме, подносиоцу уставне жалбе је, пре подношења предлога за извршење, престао радни однос код извршног дужн ика по другом другом правном основу , отказан му је уговор о раду због престанка потребе за његовим радом услед организационих промена. То даље значи да и у случају да је одређено извршење, суд у извршном поступку не би имао законских услова да приступи спровођењу извршења из наведеног разлога (престанак радног односа по другом основу). Одредбом члана 8. став 2. ЗИО је прописано да је суд, односно извршитељ дужан да предузме радње спровођења извршења када су за то испуњени услови, што подразумева и непостојањ е разлога за обуставу поступка извршења из члана 76. став 1. ЗИО. У конкретном случају је због престанка радног односа подносиоцу код извршног дужника, по другом правном основу, престало да постоји неновчано потраживање подносиоца, што представља разлог за обуставу извршења из члана 76. став 1. тачка 4) ЗИО . Уставни суд је већ заузео правно становиште да основни циљ извршног поступка у коме се спроводи извршење на основу извршне исправе којом је извршни дужник – послодавац обавезан да извршног повериоца врати на рад, јесте да се послодавац путем новчаног кажњавања обавеже да такву своју обавезу самостално изврши. Враћање запосленог на рад има карактер обавезе коју само извршни дужник може да испуни, а не и извршни суд путем законом успостављених механизама за принудно извршење. Према томе, улога извршног суда је првенствено да новчано кажњава послодавца све док не пристане да извршног повериоца врати на рад. Суд, дакле, није овлашћен да непосредно или преко трећег лица спроведе извршну исправу и извршном повериоцу обезбеди повратак на радно место, имајући у виду да то искључиво зависи од стања ствари код послодавца, односно од тога да ли је послодавац обезбедио фактичке и правне услове за враћање извршног повериоца на рад (вид ети Одлуку Уставног суда Уж-5056/2011 од 26. јуна 2011. године). Дакле, да је суд и одредио извршење, новчаним кажњавањем извршног дужника не би се остварила законска сврха такве мере.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је оценио да оспореним решењем Основног суда у Бечеју ИПВ (И). 129/14 од 12. марта 2015. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) .
6. Како подносилац наводе о повреди права на рад из члана 60. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су већ разматрани, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права из члана 60. Устава.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић