Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби д.о.о. “Курир инфо“ из Београда и Саше Миловановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. aприла 201 7. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба д.о.о. “Курир инфо“ и Саше Миловановића изјављена против пресуде Вишег суда у Београду П3. 20/13 од 12. септембра 2013. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7820/13 од 20. новембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д.о.о. “Курир инфо“ из Београда и Саша Миловановић из Београда , поднели су Уставном суду, 13. јануара 2014. године, преко заједничких пуномоћника Бранислава Глогоњца и Бојане Алексић, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду П3. 20/13 од 12. септембра 2013. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7820/13 од 20. новембра 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава и слободе медија из члана 50. Устава.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су оспореним пресудама обавезани да тужиоцу Драгану Ђиласу накнаде нематеријалну штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа објављивањем неистинитих информација, а поводом чланка који се појавио 17. децембра 2012. године у Дневном листу “Курир“, а у коме је објављено да је тужилац купио стан од 270 м2 у Улици патријарха Варнаве у Београду . Истичу да су поступајући судови погрешно оценили да се у конкретном случају ради о неистинитој информацији и да постоји одговорност подносилаца уставне жалбе за штету, те да су новинари подносиоца д.о.о. “Курир инфо“ из Београда пре објављивања спорног текста са пажњом проверили истинитост података о куповини наведеног стана, истичући да је Драган Јешић, блиски пријатељ тужиоца, само формални власник стана и да је исти купљен за потребе тужиоца. Подносиоци уставне жалбе указују да је спорни текст имао за циљ да се отк рију афере о прикривању имовине чему прибегавају политичари, па да овакве судске пресуде онемогућавају медије да буду значајна полуга јавне контроле и оцене рада политичара који доносе одлуке од значаја за све грађане Републике Србије. Предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне ж албе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Драган Ђилас је 29. јануара 2013. године поднео Вишем суду у Београду тужбу против тужених д.о.о. “Курир инфо“ из Београда и Саше Миловановића, овде подносилаца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа нанете објављивањем неистините информације у Дневном листу “Курир“, исправке информације и објављивања пресуде у наведеним новинама .
Виши суд у Београду је 12. септембра 2013. године донео оспорену пресуду П3. 20/13, којом је: у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца, па је обавезан друготужени да као главни и одговорни уредник Дневног листа “Курир“ објави исправку информације која је ближе описана у том ставу изреке, без одлагања, а најкасније у другом наредном броју дневне штампе од дана пријема преписа пресуде, под претњом плаћања тужиоцу износа од 1.500,000,00 динара на име примерене новчане своте за случај необјављивања исправке; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да друготужени објави исправку на насловној страни, и то на 4/5 насловне стране у делу текста исправке у коме је наведено “Ексклузивно“; у ставу трећем изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужене да му на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа нанете објављивањем неистинитих, нетачних и непотпуних информација солидарно исплате износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате; у ставу четвртом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете преко досуђених износа из става трећег изреке а до траженог износа од 1.000.000,00 динара; у ставу петом изреке обавезао друготуженог да објави ову пресуду у целини у издању Дневног листа “Курир“ у коме буде извршена исправка неистинитих информација; у ставу шестом изреке обавезао тужене да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 48.010,00 динара.
Одлучујући о жалби тужених, Апелациони суд у Београду је 20. новембра 2013. године донео оспорену пресуду Гж. 7820/13, којом је: у ставу првом изреке одбио жалбу као неосновану и потврдио ожалбену првостепену пресуду у делу става првог њене изреке којим је одлучено о објављивању исправке и да друготужени исплати тужиоцу износ од 200.000,00 динара на име примерене новчане своте за случај необјављивања исправке, као и став овима трећем, петом и шестом њене изреке; у ставу другом изреке усвојио жалбу тужених и преиначио првостепену пресуду у преосталом делу става првог изреке тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату износа од 1.300.000,00 динара на име примерене новчане своте за случај необјављивања исправке. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у поступку пред првостепеним судом утврђено да је 17. децембра 2012. године у дневним новинама “Курир“ број 3317 објављена фотографија тужиоца и фотографија зграде уз наслов “Екслузивно: Курир открива“, “Ђилас купио стан од 700.000 евра“ и поднаслови “Председник ДС и градоначелник Београда частио се дуплексом од 270 м2 у центру Београда на 200 метара од Храма Светог Саве“ и “Ђилас недавно за 1.000.000,00 евра купио вилу на Сењаку од 193 м2“, те да је на странама 10 и 11 истог издања објављена фотографија тужиоца уз наднаслов “Најбогатији подстанар на свету“ и наслов “Ђилас купио дуплекс од 700.000 евра, као и поднаслов “Градоначелник Београда частио се станом од 270 квадрата у Улици патријарха Варнаве, купопродајни уговор у његово име потписао Драган Јешић директор фирме “Chalet“ која је купила вилу на Сењаку“; да у тексту потписаном од стране “Екипе Курира“ стоји “Добро, јел ти доста?“ и текст да је градоначелник Београда купио за око 700.000,00 евра дуплекс од 270 квадрата на Врачару на 200 метара од Храма Светог Саве, те да се стан који је пазарио налази у улици у којој он тренутно изнајмљује стан, да Ђиласова нова „гајба“ има 270 квадарата – 110+160, а да је инвеститор Михајло Пјановић, некадашњи фудбалер Црвене звезде и да је папире о куповини стана потписао Драган Јешић директор фирме “Chalet“, чији је стопроцентни власник фирма “Мultikom group“ у којој Драган Ђилас има удео од 25%; да је у тексту даље наведено да је градоначелник купио стан у Пјановићевој згради, али да се као купац наводи Драган Јешић и да је зграда модерна на локацији где квадрат иде преко 3.000,00 евра, те да је Ђилас изнајмио стан у згради преко пута док се ова не заврши; да је у левом доњем углу чланка на 10 . страни уоквирен наслов “ Пјановић: Не морам да откријем“ са текстом “Ову информацију је потврдило за “Курир“ више независних извора међутим, Михајло Пјановић тврди да стан није продао првом човеку престонице . Нисам продао стан градоначелнику, уосталом ја вама не морам да откријем коме сам продао некретнину. У том послу сам с кумом – рекао је Пјановић“, а да је на страни 10. и 11 . објављена фотографија куће са уоквиреним текстом “Кућа коју није купио Ђилас, већ његова фирма“; да је у току првостепеног поступка утврђено да тужилац са породицом станује у стану који се налази у поткровљу стамбене зграде у Улици патријарха Варнаве број 37 у Београду , и то стана број 8, површине 105,90 м2 и галеријско -таванског простора изнад стана и ходника зграде, а по основу уговора о закупу непокретности који је закључен 6. новембра 2012. године са закуподавцем Драганом Јешићем, власником овог стана; да новинари који су писали спорни текст нису имали на увид овај уговор о закупу, а да је сведок Милан Лађевић пре писања текста извршио увид у катастар непокретности и видео да се објекат током његове изградње водио на Михајла Пјановића, а да је у моменту суђења у катастру уписан Драган Јешић као власник наведеног стана; да тужилац није одговарао на директне позиве новинара, нити је имао сазнање да је неко из његове службе одговарао на позиве и да је тужилац због спорног текста смршао и да су неистините информације довеле до тога да људи мењају мишљење о њему и праве другачију слику, да је имао проблем да објашњава својој деци да није лопов, те да прати своју ћерку школског узраста, јер брине за њену безбедност; да је полазећи од наведеног, другостепени суд оценио да је правилан закључак првостепеног суда да новинари првотуженог у конкретном случају нису поступили у складу са одредбом члана 3. став 1. Закона о јавном информисању из 2003. године, која је предвидела дужност новинара да пре објављивања информације, која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима провере њено порекло, истинитост и потпуност, јер су новинари првотуженог објавили неистиниту информацију, па су испуњени услови из члана 47. став 3. поменутог закона за објављивање исправке; да је првостепени суд, по налажењу другостепеног суда, превисоко одмерио примерену новчану своту за случај необјављивања исправке из члана 53. став 2. Закона о јавном информисању из 2003. године, па да другостепени суд сматра да износ од 200.000,00 динара представља примерену новчану своту коју би друготужени био у обавези да плати тужиоцу за случај необјављивања исправке информације; да је правилно првостепени оценио да износ од 100.000,00 динара представља правичну накнаду тужиоцу због претрпљене нематеријалне штете, имајући у виду чињеницу да је тужилац због спорног текста и тиража Дневног листа “Курир“ имао проблеме који се тичу односа са децом и односа околине према њему, а посебно водећи рачуна о томе да ова накнада не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, у смислу одредаба члана 200. Закона о облигационим односима; да су неосновани наводи жалбе тужених којима се указује да су новинари добили информацију да је тужилац фактички купио стан, а да се Драган Јешић формално води као власник, те да уговор о закупу који је доставио тужилац потврђују наводе објављене у спорном тексту да је непокретност купљена за потребе тужиоца; да је у Дневном листу “Курир“ од 17. децембра 2012. године објављена информација да је тужилац купио дуплекс од 700.000,00 евра, а да је уговор о купопродаји у његово име потписао Драган Јешић (из чега произлази да је Драган Јешић као пуномоћник тужиоца у његово име и за његов рачун потписао уговор о купопродаји стана који је предмет спора), а што је у току првостепеног поступка утврђено да представља нетачну информацију, с обзиром на то да је Драган Јешић наведени уговор потписао као купац, а потом као закуподавац издао стан у закуп тужиоцу, при чему је чињеница због чега је Драган Јешић купио тај стан без утицаја на тачност информације која је пренета у Дневном листу “Курир“; да су неосновани наводи жалбе тужених да у конкретном случају нису објављене неистините информације и да те информације нису подесне да повреде част и углед тужиоца; да сама чињеница да информација о куповини наведеног стана није тачна, значи да она има лезиону способност, јер њена неистинитост вређа част и углед, приватност и друга права и слободе лица на које се односи, у конкретном случају тужиоца; да су неосновани наводи жалбе тужених да су новинари у свему поступали са дужном новинарском пажњом и правилима струке, због тога што су, поред осталог, проверили у Служби за катастар непокретности ко је власник спорног стана, из разлога што су новинари увидом у катастар имали сазнање да се тужилац не води као власник стана, па су упркос томе објавили спорни текст.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позивају подносиоци уставне жалбе и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (члан 20. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се је мчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, а да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46.); да у Републици Србији нема цензуре, а да надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то у демократском друштву неопходно ради спречавања позивања на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног интегритета Републике Србије, спречавања пропагирања рата или подстрекавања на непосредно насиље или ради спречавања заговарања расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље (члан 50. став 3.).
Одредбама Закона о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11), који се у конкретном случају примењивао у предметном парничном поступку, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, као и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да се у јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим када је другачије одређено законом, да се одредба става 1. овог члана примењује без обзира на начин на који је прибављена информација (члан 4.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације (члан 80. став 1.).
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
5. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива ју на чињеници да су поступајући судови произвољно применили материјално право на њихову штету, погрешно налазећи да постоји одговорност подносилаца за штету зато што се ради о неистинитој информацији да је тужилац власник стана у Улици патријарха Варнаве број 37 у Београду. По мишљењу подносилаца уставне жалбе, њихова новинарска екипа је пре објављивања спорног текста у складу са одредбама члана 3. став 1. Закона о јавном информисању из 2003. г одине са дужном пажњом проверила поузданост наведене информације коју су објавили у Дневном листу “Курир“ у издању од 17. децембра 2012. године, па да самим тим није било места деликтној одговорности подносилаца. У том контексту, подносиоци уставне жалбе напомињу да овакав правни став парничних судова спречава новинаре да се баве својим послом у погледу откривања афера о прикривању имовине од стране јавних функционера.
Имајући у виду суштину навода подносилаца уставне жалбе и да се у конкретном случају ради о парници ради накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части, проуроковане објављивањем неистините информације у новинском тексту, Уставни суд налази да је, за оцену основаности навода подносилаца о повреди права на правично суђење, потребно претходно одговорити на питање да ли је подносиоцима у предметном парничном поступку повређена слобода изражавања, као једна од тековина модерног демократског друштва, а која је нашла место и у највишем правном акту у Републици Србији. С тим у вези, Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи апсолутна слобода изражавања, будући да су ставом 2. наведеног члана утврђена ограничења те слободе. Тако се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије. Полазећи од изнетог, а имајући у виду и опште начело ограничења људских и мањинских права прокламовано одредбама члана 20. Устава, као и праксу Уставног суда и Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), Уставни суд је утврдио да се наведена слобода може ограничити под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву).
Уставни суд даље указује на свој став да слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава у демократском друштву представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, са научном, уметничком или неком другом вредношћу), а да при томе слобода изражавања може обухватати и одређен степен претеривања или чак провоцирања. Суд даље констатује да се, према пракси ЕСЉП, слобода изражавања, која је заштићена чланом 10. Европске конвенције, примењује не само на информације или идеје које се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ и на оне информације које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема „демократског друштва“ (видети пресуде ЕСЉП у предметима Handyside против Уједињеног Краљевства , представка број 5493/72, од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке , представка број 23118/93, од 25. новембра 1999. године, став 43.). Уставни суд напомиње и да је одредбама Закона о јавном информисању из 2003. године, који се примењивао на спорни грађанскоправни однос, било предвиђено да у се јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, осим ако законом није другачије прописано, и то без обзира на начин на који је прибављена информација.
Ипак, као што је раније изнето, слобода изражавања није апсолутна и подразумева одређени степен одговорности и дужности. Реч је о релативној слободи, јер може бити ограничена легитимним циљем у који, поред осталог, спада и заштита права и угледа других лица. Поред тога, слобода новинарског изражавања је нарочито „условљена одредбом која налаже да медији морају да делују у доброј вери и да пружају тачне и поуздане информације у складу са новинарском етиком“ када извештавају о питањима од општег и јавног интереса, те да поступају у складу са професионалним стандардима (видети пресуде ЕСЉП у предметима Goodwin против Уједињеног Краљевства , представка број 17488/90 од 27. марта 1996. године, став 39, Fressoz and Roireпротив Француске, представка број 29183/95, од 21. јануара 1999. године, став 54 и Bladet Tromsø i Stensaas против Норвешке , представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.). У том смислу, Уставни суд истиче да је овакву новинарску обавезу познавао и Закон о јавном информисању из 2003. године, који је у члану 3. став 1. предвиђао да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (видети Одлуку Уставног суда Уж-3884/2013 од 4. фебруара 2016. године).
У овој уставноправној ствари су од нарочитог значаја следећи ставови ЕСЉП: да редовни судови не треба превише строго да оцењују професионално понашање новинара, јер то касније може довести до одвраћања од вршења функције информисања јавности, односно вршења функције „јавног чувара“ коју штампа обавља у једном демократском друштву, будући да једна судска одлука може имати утицај не само на појединачни случај, већ на медије у целини (пресуда ЕСЉП у предмету Yordanova and Toshev против Бугарске , представка број 5126/05, од 2. октобра 2012, став 48.); да би „штампа начелно требало да има право, када доприноси јавној расправи о питањима од легитимног интереса, да се позива на садржај службених извештаја, без претходног спровођења независног истраживања“ (пресуда ЕСЉП у предмету Colombani против Француске , представка број 51279/99, од 25. јуна 2002. године, став 65.).
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд је најпре констатовао да су оспореним пресудама заштићена права личности тужиоца на уштрб слободе новинарског изражавања. Подносиоци уставне жалбе су правноснажно обавез ани да тужиоцу пруже одговарајућу сатисфакцију у виду накнаде нематеријалне штете, исправке спорне информације и објављивања пресуде, јер је закључак парничних судова да су објављивањем спорне информације, којом је тужилац означен као власник луксузног стана на атрактивној локацији у Београду, повређени част и углед тужиоца. Дакле, оспореним пресудама је несумњиво дошло до ограничења слободе изражавања подносилаца уставне жалбе. Одговор на питање да ли таква врста ограничења представља повреду слободе изражавања зависи од испуњености горе наведених услова - законитост, легитимни циљ и неопходност у демократском друштву.
Према оцени парничних судова, запослени код подносиоца уставне жалбе д.о.о. “Курир инфо“ из Београда пре објављивања спорног текста нису са пажњом примереном околностима проверили тачност и поузданост информације да је тужилац власник наведеног стана, у смислу одредаба члана 3. Закона о јавном информисању из 2003. године. Подносиоци уставне жалбе су у току предметног парничног поступка инсистирали на томе да су кредибилитет те информације проверили из више извора, између осталог и у разговору са комшијама и инвеститором који је учествовао у изградњи зграде у којој се налази спорни стан, па да су пружили прилику и тужиоцу да демантује наводе да је он купио луксузни стан, који није одговарао на њихове позиве. Подносиоци уставне жалбе су у овом тзв. “штампарском спору“ тврдили да су на професионалан начин дошли до сазнања да је тужилац власник стана у Улици патријарха Варнаве број 37 у Београду и да самим тим не постоје услови за њихову деликтну одговорност.
По мишљењу Уставног суда, спорна информација је објављена са циљем да јавност буде обавештена о имовинском стању тужиоца који је у то време обављао функцију градоначелника Града Београда, који је као функционер у складу са одредбама чл. 43. и чл. 44. Закона о Агенцији за борбу против корупције из 2008. године био дужан да поднесе наведеном регулаторном телу извештај о својој имовини и приходима на дан постављења на функцију , односно ванредни извештај уколико би дошло до битне промене у вредности имовине у односу на податке из иницијалног извештаја, под претњом одређених санкција у случају непоступања по овим одредбама. Дакле, Уставни суд сматра да се спорна информација у вези власништва над луксузним станом може оквалификовати као чињеница, чије постојање, истинитост и потпуност може бити предмет доказивања. У вези са тим, оцена испуњености првог услова за предметно ограничење слободе изражавања директно зависи од одговора на питање да ли су поступајући судови на уставноправно прихватљив начин применили одговарајуће одредбе Закона о јавном информисању из 2003. године.
С обзиром на то да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да су запослени код подносиоца уставне жалбе д.о.о. “Курир инфо“ из Београда пре објављивања спорног текста извршили увид у катастар непокретности, видевши да се инвеститор Михајло Пјановић водио као власник зграде у Улици патријарха Варнаве број 37 у Београду током њене изградње и да је Драган Јешић након етажирања зграде уписан као власник спорног стана, те да је тужилац на основу уговора о закупу од 6. новембра 2012. године, који је закључио са Драганом Јешићем , користио ту непокретност у својству закупца, Уставни суд сматра да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду дали довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када су оценили да се поузданост информације о вла сништву на наведеном стану могла утврдити искључиво у јавном регистру који садржи податке о стварним правима на непокретности, па да новинари Дневног листа “Курир“ у конкретном случају нису поступили са дужном пажњом када су упркос другачијим подацима објавили вест да је тужилац власник тог стана . Према томе, Уставни суд налази да су наведени првостепени и другостепени суд извели уставноправно прихватљив закључак да су подносилац уставне жалбе д.о.о. “Курир инфо“ из Београда, као правно лице које је оснивач јавног гласила, и подносилац Саша Миловановић, као главни и одговорни уредник новина, солидарно одговорни за штету насталу објављивањем спорних информација, с обзиром на то да њихову тачност и потпуност нису проверили са пажњом примереном околностима, у смислу члана 3. Закона о јавном информисању из 2003. године. Узимајући у обзир да су парнични судови на уставноправно прихватљив начин применили одговарајуће одредбе меродавног закона, Уставни суд је закључио да је први услов за дозвољено ограничење слободе изражавања, у конкретном случају, испуњен.
Испитујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је сврха предметног ограничења несумњиво била заштита права и угледа другог (тужиоца), која је Уставом допуштена.
На крају, задатак Уставног суда је да утврди и да ли је предметно ограничење слободе изражавања било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило (неопходно у демократском друштву), те да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни. Другим речима, у ситуацији када су, као у конкретном случају, супротстављена два права - право на слободу новинарског изражавања и право на част и углед, судови приликом одлучивања морају успоставити правичну равнотежу између супротстављених права.
С тим у вези, Уставни суд указује на свој раније изражен став да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важне друштвене улоге да саопштавају информације и мишљења о свим питањима од јавног интереса. С друге стране, учешће једне особе у јавном животу носи са собом и извесне обавезе, тако да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације и мишљења саопштена јавности односе на јавне личности (видети Одлуку Уставног суда Уж-2330/2011 од 25. септембра 2014. године).
Спорном информацијом је тужилац Драган Ђилас доведен у везу са куповином луксузног стана који је по својој вредности далеко превазилазио приходе које је тужилац имао као градоначелник Града Београда, па су подносиоци уставне жалбе практично довели у питање да ли је подносилац као вршилац јавне функције прикрио имовину коју је према одредбама Закона о Агенцији за борбу против корупције био дужан да пријави тој агенцији. Према томе, степен толеранције, који је тужилац морао да покаже у датим околностима је свакако морао бити већи него да је у питању било објављивање информација из његовог приватног живота.
Уставни суд се код оцене испуњености првог услова за дозвољеност предметног ограничења, већ изјаснио да су подносиоци уставне жалбе, како су то и парнични судови констатовали, били у обавези да пре објављивања спорне информације, са пажњом примереном околностима, провере њену истинитост и потпуност, имајући у виду да се тужилац према подацима Службе за катастар непокретности није водио као власник на наведеном стану. Полазећи од наведеног, Уставни суд је закључио да су Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права подносилаца уставне жалбе и тужиоца, ценили све околности конкретног случаја и дали јасне и уставноправно прихватљиве разлоге за оцену о основаности тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због пов реде части и угледа тужиоца. У том смислу, Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе својим поступцима могли у јавности да оставе утисак да је тужилац злоупотребио јавну функцију у циљу стицања личне користи, без обзира што поводом спорног догађаја против тужиоца није вођен било какав поступак, како пред Агенцијом за борбу против корупције, тако и пред прекршајним и кривичним судовима.
Такође, Уставни суд је оценио и да висина износа који су досуђени тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете, а коју су подносиоци уставне жалбе дужни солидарно да исплате, представља правичну меру ограничења слободе новинарског изражавања и сразмерна је сврси ограничења у конкретном случају.
Имајући у виду све изнете разлоге, Уставни суд је закључио да је предметно ограничење слободе изражавања било неопходно ради заштите права и угледа другог лица. Самим тим, Уставни суд налази да оспореним пресудама није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да се наводи подносилаца уставне жалбе којима образлажу тврдње о повреди њиховог права на једнаку заштиту права, а којима се првенствено указује на оцену доказа од стране парничних судова, не могу довести у везу са садржином одредбе члана 36. став 1. Устава, којом се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, односно заштита од различитог одлучивања суда и других органа у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом .
Поред тога, Уставни суд налази да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство. Наиме, управо пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 7820/13 од 20. новембра 2013. године представља доказ да су подносиоци уставне жалбе имали и искористили правно средство (жалбу), о коме је одлу чио надлежни другостепени суд, при чему Уставни суд и овога пута наглашава да одредба члана 36. став 2. Устава не јемчи позитиван исход поступка по изјављеном правном средству. С тим у вези, Уставни суд сматра да је Апелациони суд у Београду оценио све релевантне наводе жалбе подносилаца и да је јасно, потпуно и недвосмислено дао разлоге због којих је нашао да је наведени редовни правни лек неоснован.
У погледу навода подносилаца уставне жалбе о повреди слободе медија у предметном парничном поступку, Уставни суд напомиње да подносиоци првенствено указују да оспорене пресуде представљају својеврстан облик цензуре медија. Међутим, овакви наводи подносилаца уставне жалбе о повреди члана 50. став 3. Устава се, по оцени Уставног суда, не могу довести у везу са садржином оспорених пресуда којима је одлучивано о основаности тужбеног захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете проузроковане објављивањем неистинитих информација у јавном гласилу.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић