Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије M илан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Владимира Адамовића из Јевремовца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. марта 2017 . године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Владимира Адамовића и утврђује да је решењем Основног суда у Шапцу Ипв ( И.) 403/14 од 2. октобра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Адамовић из Јевремовца је , 20. новембра 2014. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Шапцу Ипв (И.) 403/14 од 2. октобра 2014. године, због повреде права на судску заштиту, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених одредбама чл. 22, 32. став 1, 36. и 58. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је привредно друштво “Зорка-Обојена металургија“ а.д. из Шапца, поравнањем закљученим пред Општинск им суд ом у Шапцу у предмету Р. 63/06 дана 21. новембра 2006. године обавезано да му исплати неисплаћене зараде и друга примања из радног односа , а ли да он није покренуо извршни поступак све док Врх овни касациони суд није усвојио правно схватање према којем се против субјеката приватизације у реструктурирању може одредити и спровести принудно извршење уколико се ради о наплати новчаних потраживања из радног односа, те да је веће извршног суда погрешно оценило да подносил ац уставне жалбе потписивањем уговора о откупу потраживања са “Зорка-Холдинг“ а.д. из Шапца у реструктурирању више нема никаквих потраживања према извршном дужнику. Подносилац даље наводи да је исти суд, поводом истих чињеничних и правних ситуација доносио другачије одлуке. У прилог овој тврдњи доставио је решења Основног суда у Шапцу Ипв (И.) 160/2013 од 17. јула 2013. године, Ипв (И.) 258/2013 од 31. октобра 2013. године и Ипв (И.) 17/2013 од 23. јануара 2013. године. Подносилац предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Основном суду у Шапцу да настави извршни поступак и оконча га у што краћем року или да у супротном обавеже Републику Србију да подносиоцу из сопствених средстава исплати износ означен у извршној исправ и, као и да му на име накнад е нематеријалн е штет е исплати износ од 9.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац Владимир Адамовић, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 18. фебруара 2014. године Основном суду у Шапцу предлог за извршење против извршног дужника “Зорка-Обојена металургија“ а.д, Шабац , у реструктурирању, а на основу судског поравнања Општинског суда у Шапцу Р. 63/06 од 21. новембра 2006. године, којим је усвојио предлог за извршење.
Основни суд у Шапцу је 19. фебруара 2014. године донео решење И. 482/14, којим је одредио принудно извршење против наведеног извршног дужника.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Основног суда у Шапцу је решењем Ипв (И.) 81 /14 од 24. марта 2014. године укинуло наведено решење о извршењу и предмет вратило на поновно одлучивање.
У поновном поступку, Основни суд у Шапцу је 8. септембра 2014. године донео решење И. 482/14, којим је одбио као неоснован предлог за извршење извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе.
Oдлучујући о приговору извршног повериоца, веће Основног суда у Шапцу је оспореним решењем Ипв (И.) 403/14 од 2. октобра 2014. године исти одбило као неоснован и потврдило првостепено решење, са образложењем да је извршни поверилац закључио уговор о откупу потраживања са “Зорка-Холдинг“ а.д, Шабац , у реструктурирању , чиме је пренео своје потраживање на наведено привредно друштво у смислу члана 436. Закона о облигационим односима, те извршни поверилац више нема право да захтева од извршног дужника измирење обавезе утврђене извршном исправом.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су решењима већа Основног суда у Шапцу Ипв (И.) 160/13 од 17. јула 2013. године, Ипв.(И) 258/13 од 31. октобра 2013. године и Ипв (И.) 17/2013 од 23. јануара 2013. године одбијени као неосновани приговори извршног дужника “Зорка-Обојена металургија“ а.д. Ша бац у реструктурирању против првостепених решења којима је одређено извршење против тог извршног дужника. Поступајућа већа извршног суда су у тим предметима оценила да су неосновани наводи извршног дужника да су закључењем уговора о откупу потраживања са „Зорка-Холдинг“ а.д, Шабац, у реструктурирању престала потраживања извршних поверилаца утврђена судским поравнањима као извршним исправама.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, те да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, те да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 60. став 4. Устава, која је од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на једнаку заштиту права у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснива на чињеници да су судови последње инстанце у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом донели различита решења и тиме довели подносиоца у неравноправан положај у односу на друге извршне повериоце којима је правноснажно усвојен предлог за извршење поднет против извршног дужника “Зорка-Обојена металургија“ а.д. Шабац у реструктурирању.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је Основни суд у Шапцу у оспореном решењу Ипв (И.) 403/14 од 2. октобра 2014. године оценио да је подносилац уставне жалбе закључењем уговора о откупу потраживања са привредним друштвом “Зорка-Холдинг“ а.д, Шабац, у реструктурирању, пренео своје потраживање утврђено судским поравнањем на треће лице, па да због тога више не може д а тражи принудно извршење потраживања. У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, већа Основног суда у Шапцу су заузела сасвим супротан правни став, према коме постоје сви законски услови да се спроведе принудно извршење потраживања утврђених судским поравнањима , која постоје према дужнику обавезе “Зорка-Обојена металургија“ а.д. Шабац у реструктурирању, те да уговори о откупу потраживања које су закључили извршни повериоци са привредним друштвом “Зорка-Холдинг“ а.д, Шабац , у реструктурирању, нису од утицаја на одлучивање у тим предметима. С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да је Основни суд у Шапцу у конкретном случају донео другачију одлуку о основаности приговора извршног дужника у односу на друге предмете са истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, чији је предлог за извршење правноснажно одбијен као неоснован, довео у битно различит положај у односу на његове колеге чији је истоврсни предлог за извршење усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права , зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење и права на имовину у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава заснива на чињеници да је Основни суд у Шапцу погрешно оценио да је закључењем уговора о откупу потраживања од 8. фебруара 2010. године са привредним друштвом „Зорка – Холдинг“ а.д , Шабац , у реструктурирању , престало потраживање подносиоца утврђено судским поравнањем Општинског суда у Шапцу Р. 63/06 од 21. новембра 2006. године, те посебно напомиње да овакво поступање извршног суда представља недозвољено мешање у његов о право на мирно уживање имовине.
Полазећи од наведеног, Уставни суд најпре указује на свој правни став изнет у више одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж-177/2007 од 4. јуна 2009. године, Уж-2412/2009 од 22. фебруара 2012. године, Уж-585/2011 од 26. марта 2014. године), према коме споразуми којима се запослени одричу права да судским путем остваре своја потраживања из радног односа, нису правно ваљани, односно ништави су са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, којом се, поред осталог, утврђује да се запослени не може одрећи зараде као правичне накнаде за рад. Предмет конкретног извршног поступка је била принудна наплата новчаних потраживања из радног односа, која су подносиоцу уставне жалбе утврђена судским поравнањем Општинског суда у Шапцу Р. 63/06 од 21. новембра 2006. године у односу на извршног дужника који има својство привредног друштва у поступку реструктурирања. С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у својој Одлуци Уж-1499/2008 од 16. јула 2009. године заузео став да свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, из ког разлога неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено представља повреду права на мирно уживање имовине зајемченог чланом 58. став 1. Устава. Европски суд за људска права је 29. јануара 2013. године донео одлуку о допуштености представке у предмету Маринковић против Србије, у којој је подсетио на своју устаљену судску праксу, према којој се тужена држава доследно сматра одговорном ratione personae за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, што подразумева да српски органи могу, a fortiori, бити одговорни и у вези са оним предузећима где је касније дошло до промене акцијског капитала, што за последицу има претежан државни и друштвени капитал, те да се подносиоцима представки, кад год се утврде повреде Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/ или Протокола број 1 уз ову конвенцију, досуђује накнада и материјалне и нематеријалне штете, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним домаћим пресудама. Европски суд је у образложењу наведене одлуке напоменуо да се уставна жалба још не може сматрати делотворном у случајевима који укључују одговорност тужене државе за неизвршење пресуда против друштвених предузећа у поступку реструктурирања и да у будућим случајевима тај суд може поново размотрити свој став, ако постоји јасан доказ да је Уставни суд накнадно ускладио у потпуности свој приступ са релевантном праксом Европског суда.
Након тога, Европски суд је у Одлуци од 26. новембра 2013. године, поводом представке број 65713/13 коју је Васвија Феризовић из Новог Пазара поднела против Србије, констатовао да је Уставни суд у потпуности хармонизовао свој приступ са праксом Европског суда у погледу неизвршења пресуда против предузећа у друштвеној својини која су у поступку реструктурирања, на начин што је својим одлукама поред утврђене повреде „ права на суђење у разумном року“ и повреде „ права на мирно уживање имовине“, наложио држави да исплати накнаду нематеријалне штете и материјалне штете у висини износа опредељених у домаћим пресудама.
Узимајући у обзир напред изнете правне ставове, Уставни суд констатује да су предметна новчана потраживања, моментом закључења судског поравнања, ушла у имовину подносиоца уставне жалбе , чије мирно уживање гарантују Устав и Протокол број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Међутим, Уставни суд је оценио да мирно уживање имовине, поред коришћења, подразумева и овлашћење титулара да имовином слободно располаже. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је на основу уговора о откупу потраживања од 8. фебруара 2010. године уступио своја потраживања из извршне исправе привредном друштву „ Зорка-Холдинг“ а.д, Шабац, у реструктурирању, уз накнаду која је износила 30% од њиховог укупног износа. На тај начин је, по оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, након што је стекао имовину на основу наведеног судског поравнања, слободно располагао њоме, из ког разлога се закључење поменутог уговора не може сматрати актом одрицања од права на правичну накнаду за рад, као уставног права којег се нико не може одрећи, што даље искључује и примену наведених правних ставова Уставног суда и Европског суда за људска права , који се односе на одговорност државе за неизвршење пресуда против субјеката приватизације у поступку реструктурирања. Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да је веће Основног суда у Шапцу дало довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценило да подносилац уставне жалбе не може тражити принудно извршење потраживања које је добровољно и уз накнаду пренео на треће лице.
Поред тога, Уставни суд је закључио да су очигледно неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе да је оспореним другостепеним решењем повређено његово право на правно средство у предметном извршном поступку. У том смислу, Уставни суд сматра да управо решење Основног суда у Шапцу Ипв (И.) 403/14 од 2. октобра 2014. године представља доказ да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на правно средство – приговор , о коме је одлучило веће надлежног извршног суда , које је оцени ло релевантне наводе подносиоца уставне жалбе изнете у приговору, дајући уставноправно прихватљиве разлоге за оцену о неоснованости тог редовног правног лека.
Такође, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи било какве наводе којима се образлажу тврдње подносиоца о повреди права на судску заштиту из члана 22. Устава у предметном извршном поступку.
Будући да се оспорено другостепено решење заснива на уставноправно прихватљивом и неарбитрерном тумачењу материјалног права, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је предметни извршни поступак покренут 18. фебруара 2014. године, подношењем предлога за извршење подносиоца уставне жалбе Основном суду у Шапцу, а да је окончан 2. октобра 2014. године, доношењем оспореног решења Основног суда у Шапцу Ипв (И.) 403/14, из чега произлази да је поступак трајао мање од осам месеци . Стога је Уставни суд оценио да се трајање извршног поступка који се оспорава уставном жалбом објективно не може сматрати неразумно дугим, посебно због чињенице да је извршни суд у првом степену у два наврата одлучивао о основаности предлога за извршење. Из тих разлога, Уставни суд сматра да су очигледно неосновани наводи уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је у овом делу уставну жалбу одбацио.
При томе, Уставни суд је имао у виду да се извршење судских одлука, према пракси Европског суда за људска права, сматра саставним делом суђења (став изражен у предметима Hornsby против Грчке и Јеличић против Босне и Херцеговине). Међутим, Уставни суд је оценио да, у конкретном случају, нису испуњени услови да се као јединствена целина са предметним извршним поступком сагледа и поступак који је исходовао закључењем поравнања пред Општинским судом у Шапцу Р. 63/06 од 21. новембра 2006. године , узимајући у обзир значајан протек времена од закључења судског поравнања до покретања поступка за њено принудно извршење, као и чињеницу да је подносилац своје потраживање из извршне исправе у међувремену уступио уз накнаду. С тим у вези, Уставни суд напомиње да је сличан правни став заузео у предмету Уж- 4356/2014.
Полазећи од изнетог, Суд је и у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
8. С обзиром на то да се оспорено другостепено решење заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, једини могући вид задовољења за подносиоца због констатоване повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, бр. 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић