Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Момчила Пешића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Момчила Пешића изјављена против пресуде Основног суда у Нишу П. 4010/13 од 19. марта 2014. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 1758/14 од 1. јула 2014. године због повреде изборног права зајемченог чланом 52. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Момчило Пешић из Ниша поднео је Уставном суду, 12. фебруара 201 5. године, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Нишу П. 4010/13 од 19. марта 2014. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 1758/14 од 1. јула 2014. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и изборног права , утврђених, односно зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 52. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореним пресудама правноснажно одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Градске општине Медијана - Ниш за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата. Подносилац је истакао да су судови су у битно истоветној чињеничној и правној ситуацији доносили различите одлуке о основаности тужбених захтева за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата, те да му је стога повређено право на правну сигурност, као саставни део права на правично суђење, као и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и начело забране дискриминације из члана 21. Устава. У прилог наводима о неједнаком поступању, подносилац се позвао на правноснажну пресуду Основног суда у Нишу П. 4009/13 од 3. априла 2014. године и пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1971/13 од 27. новембра 2013. године. Образлажући повреду изборног права, подносилац је навео да су оспорене пресуде донете уз погрешну примену материјалног права, као и да је погрешно закључивање првостепеног суда да тужилац није тражио измену појединачног акта донетог на основу неуставне одредбе, те да због чињенице да појединачни акт није измењен, тужилац нема право на накнаду штете коју трпи због незаконитог одузимања одборничког мандата. П односилац је истакао да је такво закључивање супротно доказима који се налазе у предмету, а и противречно наводима из образложење, будући да се подносилац обраћао туженој захтевом за измену акта и да је водио спор пред Управним судом , као и да је поднео „уставну жалбу“ Уставном суду поводом које је формиран предмет XУ-40/2013. Такође, подносилац је навео да је првостепени суд пропустио да цени и изјашњење тужене, дато на рочишту од 13. децембра 2013. године, да не оспорава основ потраживања, али да оспорава његову висину. Према наводима подносиоца, оспореним пресудама којима је правноснажно одбијен његов тужбени захтев ускраћено му је изборно право. У вези са тим, подносилац је изнео да је у истове тној чињеничној и правној ситуацији Уставни суд заузео другачији правни став у вези са отклањањем последица насталих применом општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом (Одлука Уставног суда XУ-561/2012 од 4. јула 2012. године). Подносилац је навео да није био у могућности да настави вршење функције одборника, због спровођења избора у мају 2012. године, те да су се последице примене неуставне одредбе могле отклонити једино накнадом штете. Подносилац је истакао да се овде не ради о одговорности тужене због разрешења тужиоца са функције одборника, већ се одговорност тужене за накнаду штете заснива на непоступању по тужиочевом захтеву да измени појединачни акт и врати му одборнички мандат, а што је тужена била дужна да уради. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су му оспореним пресудама повређена означена права, да поништи оспорене пресуде, као и да му утврди право на накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за ре шавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Нишу П. 4010/13 од 19. марта 2014. године одбијен је тужбени захтев тужиоца Момчила Пешића , овде подносиоца уставне жалбе, да се обавеже тужена Градска општина Медијана – Ниш да тужиоцу због незаконитог одузимања мандата исплати штету у висини примања која био остварио као одборник, за период од дана доношења одлуке о престанку мандата до дана престанка права по основу функције одборника , у укупном износ у од 434.105,00 динара по основу главног дуга, са опредељеном законском затезном каматом. У оспореној пресуди је, поред осталог, наведено: да је суд у спроведеном поступку утврдио да је Скупштина градске општине Медијана - Ниш 27. новембра 2008. године донела одлуку о престанку мандата одборника, којом је утврђен престанак мандата одборницима пре истека времена на које су изабрани, поред осталих, и тужиоцу Момчилу Пешићу, а с позивом на одредбе чл. 47. и 49. Закона о локалним изборима; да је у ставу три одлуке о престанку мандата садржана поука о правном средству, односно да се против одлуке може изјавити жалба Окружном суду у Нишу, али да тужилац није изјавио жалбу надлежном суду; да се тужилац 28. маја 2010. године обратио председнику Скупштине градске општине Медијана захтевом за измену одлуке којом му је утврђен престанак одборничког мандата; да се тужилац обратио председнику Скупштине и 9. фебруара 2012. године поновљеним захтевом за измену акта, те да ни по овом захтеву није одговорено; да због пропуштања Скупштине градске општине да измени акт о престанку мандата тужилац није поднео тужбу Управном суду, односно није водио поступак у коме би тражио од надлежног органа измену појединачног акта о престанку мандата; да тужилац није поднео уставну жалбу, нити је у поступку пред Уставним судом донета одлука о начину отклањања последица насталих применом општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом; да тужилац предметни тужбени захтев заснива на одредбама чл. 61. и 62. Закона о Уставном суду, те да сматра да се у конкретном случају последице настале применом члана 47. Закона о локалним изборима не могу отклонити изменом акта, јер су у међувремену потврђени мандати одборника изабраних на локалним изборима одржаним 2012. године; да је суд приликом одлучивања о предметном спору имао у виду да је Одлуком Уставног суда IУз-52/2008 од 21. априла 2010. године утврђено да одредбе члана 47. Закона о локалним изборима нису у сагласности са Уставом и потврђеним међународним уговорима; да, позивајући се, поред осталих, и на одговарајуће одредбе Закона о управним споровима и Закона о Уставном суду, првостепени суд налази да је тим законским одредбама прописан пут и начин отклањања последица примене општег акта чија је неуставност утврђена, као и рокови у којима се могу предузимати поједине правне радње, и то је пут и начин за остваривање права на правичну накнаду штете за тужиоца коју је претрпео услед лишавања одборничког мандата; да је, сагласно наведеним законским одредбама, претпоставка за накнаду штете да свако ко сматра да му је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу општег акта чија је неуставност утврђена, да у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет и у роковима које предвиђа закон, тражи од надлежно г ограна измену тог појединачног акта и да надлежни орган измени акт, односно да надлежни орган одбије захтев за измену акта, а када стиче право да пред Уставним судом тражи отклањање последица; да тужила ц није тражио измену појединачног акта о престанку мандата у поступку у коме је тај акт донет и у прописаним роковима, и где би се отклониле последице примене таквог акта; да с обзиром на т о да појединачни акт није измењен, и то кривицом тужиоца који није покренуо и водио поступак који закон предвиђа, неоснован је његов захтев за накнаду штете, јер су се последице примене неуставног појединачног акта могле отклонити одлуком Уставног суда који може одредити да се последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете и сл.; да редовни суд може поступати једино у спору ради накнаде штете у случају да је појединачни акт измењен или поништен у законом предвиђеном поступку, а применом општих правила облигационог права, односно да је до штете дошло због незаконитог рада органа тужене; да је претпоставка одговорности туженог да је појединачни акт донет на основу неуставне одредбе измењен, односно да је надлежни орган наложио измену тог појединачно г акта; да је, међутим, услед пропуста тужиоца да тражи измену појединачног акта, односно његовог пасивног држања, настала правна ситуација у којој је појединачни акт и даље на снази, па не постоји основ одговорности туженог за накнаду материјалне штете, коју је тужилац претрпео применом тог неуставног акта.
Против наведене првостепене пресуде тужилац је изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. У жалби је, поред осталог, наведено да је погрешно закључивање првостепеног суда да тужилац није тражио измену акта, будући да је оно супротно доказима који се налазе у списима предмета, као и наводима из самог образложења, у коме је изнето да се тужилац обраћао председнику Скупштине градске општине захтевом за измену акта. Такође, наведено је да је у поднеску тужиоца од 28. августа 2013. године истакнуто да је поступак за измену акта благовремено покренут, да је након тога вођен поступак пред Управним судом у предмету У. 2876/12, а да исход тог поступка није од значаја, имајући у виду да се овде ради о праву на накнаду штете због незаконитог престанка одборничког мандата, а не о праву на мандат.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 1758/14 од 1. јула 2014. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је, на основу утврђеног чињеничног стања, првостепени суд закључио да је тужбени захтев неоснован, а за своје правно схватање је у образложењу пресуде дао детаљне, прецизне и јасне разлоге, које у потпуности прихвата и Апелациони суд; да се неосновано у жалби тужиоца указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање; да из разлога образложења произлази да је првостепени суд ценио све доказе које су странке предлагале током поступка, па и одлуке на које тужилац указује у жалби; да то што је првостепени суд пропустио да цени изјашњење тужене на рочишту од 13. децембра 2012. године није од утицаја на чињенично стање, јер се не ради о чињеници и околности од одлучујућег значаја за оцену основаности тужбеног захтева, већ о наводу тужене током поступка; да се неосновано жалбом тужиоца указује на погрешну примену материјалног права, да је првостепени суд правилно констатовао да се на потраживање тужиоца примењују одредбе Закона о облигационим односима, као и да је одредбом члана 154. овог закона прописано да је онај ко другоме проузрокује штету дужан да је накнади, да током првостепеног поступка тужилац није доказао да је штета коју трпи настала кривицом тужене; да је одлука о престанку одборничког мандата донета у складу са тада важећим Законом о локалним изборима , а према којима је тужена морала да поступа; да чињеница да је одредба наведеног закона, на основу које је донета одлуку о престанку мандата, касније проглашена неуставном не значи да је тужена поступала противправно, односно да у њеним радњама има кривице за настанак штете коју трпи оштећени; да ово тим пре што је тужилац, након доношења Одлуке Уставног суда, пропустио да у законом прописаном поступку оствари своје право „да се утврди незаконитост одлуке о престанку мандата“; да тужилац у преосталом делу жалбе не указује које је то друге одредбе важећих материјалних прописа првостепени суд погрешно применио, односно које није применио, а на основу којих би за њега могла бити донета повољнија одлука.
Решењем Управног суда – Одељења у Нишу У. 2876/12 од 25. јуна 2012. године одбачена је тужба више тужилаца, међу којима и Момчила Пешића, због „ћутања управе“. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да уз тужбу због „ћутања управе“ нису приложени сви докази, прописани одредбом члана 22. став 3. Закона о управним споровима, те је суд тужбу одбацио , у складу са одредбом члана 26. став 1. тачка 3) истог закона. Решењем Управног суда Ув. 113/12 од 4. октобра 2012. године одбијен је приговор тужилаца изјављен против наведеног решења о одбацивању тужбе.
Закључком Уставног суда XУ-40/2013 од 17. марта 2015. године одбачен је захтев више подносилаца, међу којима и Момчила Пешића, за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008 од 21. априла 2010. године („Службени гласник РС“, број 34/10). У образложењу Закључка је, поред осталог, наведено: да су подносиоци навели да су 28. маја 2010. године поднели захтев за измену одлуке о престанку мандата Скупштини градске општине Медијана, те да су се поново са истим захтевом обратили Скупштини градске општине 9. фебруара 2012. године, али да Градска општина није поступала по њиховим захтевима; да је Уставни суд утврдио да се у конкретном случају подносиоци нису обратили Управном суду тужбом због пропуштања Скупштине градске општине Меди јана да одлучи о њиховим захтевима за измену акта којим им је утврђен престанак мандата, те да из наведеног, следи да у конкретном случају поступак за измену појединачног акта није правноснажно окончан, односно да подносиоци нису исцрпели сва правна средства у том поступку; да, по оцени Уставног суда, поступак одлучивања о захтеву за измену акта о престанку мандата који је донела скупштина јединице локалне самоуправе подразумева не само одлучивање скупштине јединице локалне самоуправе о таквом захтеву, већ и одлучивање пред судом у управном спору; да се подношење тужбе због „ћутања управе“, у конкретном случају, када се подносилац поновним захтевом за измену акта обратио у јануару 2012. године, може сматрати делотворним правним средством; да је из напред наведених разлога Уставни суд оценио да не постоје претпоставке за поступање по захтеву подносилаца за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело забране дискриминације (члан 21.), право на правично суђење (члан 32. став 1.) право на једнаку заштиту (члан 36. став 1.) и из борно право (члан 52.). Одредбама члана 52. Устава утврђено је да сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије им а право да бира и да буде биран (став 1.), као и да изборно право ужива правну заштиту у складу са законом (став 3.). .
Поред тога, Уставом је утврђено: да је Уставни суд самосталан и независан државни орган који штити уставност и законитост и људска и мањинска права и слободе, да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће (члан 166.); да закон или други општи акт који није сагласан Уставу или закону престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у службеном гласилу (члан 168. став 3.); да је свако је дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда, да Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, када је то потребно, као и да се извршење одлука Уставног суда уређује законом (члан 171. ст. 1. до 3.); да појединачни акти и радње државних органа, организација којима су поверена јавна овлашћења, органа аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе, морају бити засновани на закону, као и да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198.).
Законом о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) прописано је: да кад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 59.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта (члан 61. став 1.), да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члан 61. став 2.); да ако се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члан 62.); да су државни и други органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, политичке странке, синдикалне организације, удружења грађана или верске заједнице дужни да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда (члан 104. став 1.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.).
5. Разматрајући уставну жалбу са становишта повреде изборног права из члана 52. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своје наводе о повреди означеног права, у суштини, заснива на томе да су поступајући судови погрешно применили материјално право и да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање у вези са предметним поступком за измену акта.
Уставни суд је, у конкретном случају, оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама изнели јасне и довољне разлоге због којих сматрају да није основан предметни тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права. Наиме, у оспореним пресудама је констатовано да се на предметно потраживање примењују одредбе Закона о облигационим односима, те да је у складу са одредбом члана 154. наведеног закона неопходно да је до штете дошло кривицом органа тужене, а да из чињеничног стања утврђеног у поступку пред првостепеним судом то не произлази. Уставни суд налази да је другостепени суд да о уставноправно прихватљиво образложење у прилог свом ставу да до штете није дошло незаконитим радом органа тужене, а ово из разлога што је оцењено да је одлука о утврђивању престанка мандата одборника донета у складу са тада важећим Законом о локалним изборима. Такав став Уставни суд је заузео и у решењима Уж-679/2014 од 21. марта 2016. године и Уж-1862/2013 од 21. априла 2016. године, поводом истоврсног правног питања, и то са становишта истакнуте повреде права на правично суђење. Надаље, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив и став поступајућих судова да је претпоставка одговорности тужене за накнаду штете да је подносилац, у складу са законом, покренуо и водио поступак за измену акта о престанку мандата и да је појединачни акт измењен , а што је подносилац у конкретном случају пропустио да учини, те да редовни суд једино може поступати у спору ради накнаде штете у случају да је појединачни акт измењен или поништен. Уставни суд указује да је исти правни став у вези обавезности коришћења законом прописаног правног пута - покретања и вођења поступка за измену појединачног акта, у ситуацији када је појединачни акт донет на основу општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом и/или законом, заузео и у Одлуци Уж-5055/2013 од 18. јула 2013 . године.
У погледу навода подносиоца којима оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, тј. чињенични закључак првостепеног суда да подносилац није тражио измену акта о престанку мандата донетог на основу неуставне одредбе Закона о локалним изборима, Уставни суд најпре констатује да је у првостепеном поступку утврђено да се подносилац није користио законом предвиђена правна средства против одлуке о престанку мандата, да је након доношења Одлуке Уставног суда IУз-52/2008 тражио измену акта од органа тужене, али да није водио управни спор због „ћутања управе“, као и да није водио одговарајући поступак пред Уставним судом за заштиту својих права . Полазећи од чињеница конкре тног случаја, Уставни суд је утврдио да је подносилац поднео тужбу због „ћутања управе“ – непоступања органа тужене по захтеву за измену акта, а о чему је наводно и обавестио првостепени суд у поднеску од 28. августа 2013. године, како је навео у жалби против првостепене пресуде. Међутим, по оцени Уставног суда, чињеница да у првостепеном поступку није утврђено да је подносилац водио управни спор није била од утицаја на одлучивање у предметном спору, будући да су поступајући судови заузели став да је претпоставка за одговорност органа тужене не само покретање и вођење поступак за измену појединачног акта, већ и исход тог поступка, тј. да је појединачни акт измењен, а што подносилац током предметног поступка није ни тврдио. Такође, Уставни суд констатује да из чињеница утврђених у првостепеном поступку, као и из навода жалбе изјављене против првостепене пресуде не произлази да је подносилац током предметног парничног поступка истицао да је пред Уставним судом покренуо поступак за заштиту својих права . С обзиром на то да је странка у парничном поступку, у складу са одредбом члана 228. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС и 55/14), дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којима заснива свој захтев, то је указивање подносиоца у уставној жалби на пропуст суда да утврди чињенице које он није изнео током поступка без икаквог правног утемељења.
Надаље, Уставни суд констатује да је подносилац 29. јануара 2013. године, заједно са другим лицима, поднео захтев за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008 од 21. априла 2010. године, који је Закључком Суда од 17. марта 2015. године одбачен због недостатка процесних претпоставки. У том уставносудском поступку Уставни суд је, на основу тврдњи и доказа приложених уз захтев за извршење , утврдио да подносилац није исцрпео сва правна средства у поступку за измену акта, тј. да није поднео тужбу због „ћутања управе“, те је оценио да не постоје процесне претпоставке за поступање по предметном захтеву за извршење. Уставни суд напомиње да су подносиоци захтева за извршење, као учесници у уставносудском поступку, били у обавези да у захтеву изнесу све р елевантне чињенице, као и да поднесу све доказе од значаја за одлучивање. Независно од тога, Уставни суд указује да испуњеност процесних претпоставки за поступање по предметном захтеву подразумева не само да је подносилац исцрпе о сва правна средства, већ и да су она изјављена на начин и под условима прописаним законом. С обзиром на то да је у конкретном случају тужба због „ћутања управе“ одбачена из разлога што је поднета на начин супротан одредбама меродавног закона, то ни утврђење те чињенице не би довело до другачије одлуке Уставног суда.
Уставни суд налази да нису основани ни наводи подносиоца да се у предметном спору ради о одговорности тужене за штету насталу због непоступања по захтеву за измену акта о престанку мандата, а не због незаконитог одузимања мандата. Наиме, подносилац је у тужби изричито поставио захтев за накнаду штете због незаконитог одузимања мандата, при чему он такав тужбени захтев није ни заснивао на чињеницама везаним за поступак за измену акта и непоступање надлежног органа по том захтеву. Напротив, подносилац у предметном парничном поступку не само да није изнео све релевантне чињенице везане за поступање по његовом захтеву за измену акта, већ је у жалби изричито и навео да исход тог поступка који је вођен пред Управним судом није од значаја, имајући у виду да се у овом спору ради о праву на накнаду штете због незаконитог престанка одборничког мандата.
Наводи подносиоца којима указује на пропуст првостепеног суда да цени изјашњење тужене дато на рочишту , по оцени Уставног суда, је без основа. Ово из разлога што је подносилац исте такве наводе изнео и у жалби против првостепене пресуде, поводом којих се другостепени суд изјаснио и оценио их неоснованим, а при чему подносилац такву оцену другостепеног суда није ни оспорио . Такође, позивање подносиоца на Решење Уставног суда XУ-561/2012 од 4. јула 2012. године и тврдња да су поступајући судови у истоветној чињеничној и правној ситуацији заузели другачији правни став у предметном спору од става заузетог у наведеној одлуци је без основа. Наиме, наведено решење донето је у уставносудском поступку поводом захтева за извршење одлуке Уставног суда, а који је покренут и вођен у складу са одредбама Закона о Уставном суду, док су оспорене пресуде донете у парничном поступку ради накнаде штете. Стога, Уставни суд налази да се овде не ради о истоветној чињеничној и правној ситуацији.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да наводи подносиоца да му је због неправилне примене материјалног права и погрешно утврђеног чињеничног стања у предметном спору повређено изборно право нису уставноправно утемељени .
Када је реч о правној заштит и изборног права , Уставни суд констатује да пасивно бирачко право подразумева и право на задржавање и несметано уживање одборничког мандата у периоду на који је неко изабран и гарантовану заштиту од самовољног одузимања, односно престанка мандата стеченог на изборима. С тим у вези, Уставни суд указује да је подносилац, у ситуацији када му је престанак одборничког мандата утврђен одлуком С купштине општине, која је донета на основу одредбе члана 47. Закона о локалним изборима, а чија неуставност је накнадно утврђена Одлуком Уставног суда IУз-52/2008, имао на располагању више правних средстава за заштиту свог изборног права. Подносилац је имао право да изјави жалбу против акта о престанку мандата надлежном суду, те да у случају да не оствари заштиту права у судском поступку поднесе уставну жалбу Уставном суду. У битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд је одлучивао о уставним жалбама изјављеним против одлука о престанку одборничког мандата, утврђивао повреду изборног права и налагао скупштини општине да измени акт о престанку мандата, односно налагао Управном суду да измени такав акт (видети нпр. о длуке Уставног суда Уж-1455/2008 од 2. јуна 2011. године и Уж-1371/2008 од 23. јуна 2011. године) Након доношење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008, подносилац је имао право да тражи од Скупштине општине, као надлежног органа , измену акта о престанку мандата, у складу са одредбом члана 61. Закона о Уставном суду. Као што је већ речено, поступак измене акта подразумева не само обраћање скупштини општине, већ и подношење тужбе у управном спору у случају „ћутања администрације“, и то на начин и под условима прописаним законом. Против одлуке суда донете у управном спору подносилац је имао право да изјави уставну жалбу Уставном суду. Наиме, п оводом уставних жалби изјављених против одлука Управног суда донетих у поступку за измену акта о престанку мандата, Уставни суд је доносио одлуке којим је утврђивао повреду изборног права, поништавао решења Управног суда и одређивао да Управни суд поново одлучи о тужби изјављеној због пропуштања скупштине општине да донесе одлуку о захтеву за измену акта (видети О длуку Уставног суда Уж-5308/201 0 од 1. децембра 2011. године). Такође, подносилац је након исцрпљивања правних средстава у поступку за измену акта имао право и да поднесе захтев извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008. У већем броју предмета , Уставни суд је одлучивао о захтевима за извршење наведене Одлуке Уставног суда, те је у зависности од чињеница конкретног случаја, усвајао такве захтеве и налагао да се последице престанака одборничког мандата отклоне изменом појединачног акта на основу кога му је престао мандат (видети нпр. р ешења Уставног суда XУ-1570/2010, XУ-1588/2010 и XУ-1658/2010 од 2. јуна 2011. године) , односно у ситуацијама када изменом акта нису могле бити отклоњене последице настале применом општег акта за који је Одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, одређивао да се такве последице отклоне накнадом штете (видети Решења Уставног суда XУ-504/2011 и XУ-561/2011 од 4. јула 2012. године). Дакле, подносилац је имао на располагању делотворна правна средстава за заштиту свог изборног права, а која он није користио, односно није их користио на начин прописан законом.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца о повреди изборног права из члана 52. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права правну сигурност, као елемент права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ о различитом поступању доставио пресуду Основног суда у Нишу П. 4009/13 од 3. априла 2014. године којом је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца за исплату накнаде штете због незаконитог одузимања мандата у Скупштини градске општине Медијана Ниш, а која је постала правноснажна 22. маја 2014. године , јер је тужена пропустила да изјави жалбу против наведене пресуде. Како је о тужбеном захтеву тужиоца у наведеном предмету мериторно одлучивао само првостепени суд, таква пресуда се не може сматрати доказом о различитом поступању судова којима би била поткрепљена тврдња о повреди права на правну сигурност.
У односу на пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж-1971/13 од 27. новембра 2013. године, која је такође достављене као доказ различитог поступања, Уставни суд је оценио да из садржине приложене пресуде не произлази да је ова одлук а донет а у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и оспорена пресуда. Наиме, из наведене пресуд е к ојом је правноснажно усвојен тужбени захтев тужиоца П. Ј. из Чачка за накнаду материјалне штете, на основу утврђеног чињеничног стања, произлази да је претходно Уставни суд, поступајући по захтеву тужиоца за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008, донео Решење XУ-243/2011 од 22. децембра 2011. године којим је усвојио захтев за извршење и одредио да последице престанка одборничког мандата отклоне изменом појединачног акта на основу кога је одборнику престао мандат и којим је наложено Скупштини града Чачка да измени акт о престанку мандата, а што је Скупштина града и учинила, те је тужиоцу враћен мандат априла 2012. године. Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, поступајући судови су оценили да је тужена одговорна за накнаду материјалне штете коју је тужилац претрпео због необављања функције одборника, те су усвојили предметни тужбени захтев. Насупрот томе, у парничном поступку у коме је донета оспорена пресуда утврђено је да акт којим је утврђен престанак одборничког мандата подносиоцу није измењен у законом прописаном поступку .
С обзиром на то да подносилац истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење , Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине наведених права, поткрепљује тврдња о њиховој повреди.
Коначно, у погледу истакнуте повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава, Уставни суд наглашава да се не може утврђивати повреда овог начела уколико претходно није утврђена повреда неког Уставом зајемченог права, с обзиром на његову акцесорну природу.
Полазећи од наведеног, Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋA
Весна Илић Прелић