Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић, и мр Томислав Стојковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби Бранислава Вукадинова из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бранислава Вукадинова изјављена против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 616/12 од 17. јануара 2013. године, пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1771/13 од 20. фебруара 2014. године и решења Врховног касационог суда Рев2. 1427/14 Рж. 372/14 од 25. децембра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранислав Вукадинов из Новог Сада поднео је Уставном суду, 3. априла 2014. године, преко пуномоћника Бранке Војновић, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 616/12 од 17. јануара 2013. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1771/13 од 20. фебруара 2014. године, због повреде права за јамчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 35. став 2. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Наведени подносилац поднео је 2. јула 2015. године, преко истог пуномоћника, и уставну жалбу против решења Врховног касационог суда Рев2. 1427/14 Рж. 372/14 од 25. децембра 2014. године, због повреде права на правично суђење зајемчено од редбом члана 32. став 1. Устава, којом је уједно и допунио наводе првобитно поднете уставне жалбе.
У поднетим уставним жалбама подносилац, детаљно износећи парнични поступак који је претходио подношењу тих уставних жалби, наводи да му је оспореним пресудама повређено право на образложену судску одлуку јер првостепена пресуда не садрже јасне и разумљиве разлоге о одлучним чињеницама, а другостепени суд није свестрано размотрио и одговорио на наводе из његове жалбе изјављене против првостепене пресуде. Наводи о повреди означених права заснивају се и на тврдњи да су оспорене пресуде донете мимо утврђених чињеница, супротно одредбама Закона о раду, Социјалног програма и уговора о раду. При чему су поступајући судови погрешно закључили да је до закључења споразума о престанку радног односа подносиоца уставне жалбе дошло на његову иницајативу, као и да му припада отпремина у износу мањем од оног који би му припао према Социјалном програму. Поред тога, подносилац указује да о дозвољености посебне ревизије није могао да одлучује Апелациони суд у Новом Саду, као и да су, у конкретном случају, били испуњени услови да се одлучује о ревизији коју је он изјавио против оспорене другостепене пресуде као изузетно дозвољеној, буду ћи да је Врховни касациони суд у истоврсним споровима о поднетим ревизијама одлучивао у меритуму.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене акте и другу до кументацију приложену уз уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 616/12 од 17. јануара 2013. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован примарни тужбени захтев којим је тужилац, овде подносилац уставне жалбе, тражио да се утврди да је износ накнаде уписан у члану 3. став 1. споразума о престанку радног односа тужиоца погрешан, да се поништи и мења номинално означени износ отпремнине наведен у овом члану под бројем означеним у изреци ове пресуде, тако што се уместо износа од 2.462.754,36 динара означава износ од 3.240.819,91 динар, да се тужени „НИС“ а.д. Нови Сад обавеже да му накнади штету по основу мање исплаћеног износа отпремнине у износу од 684.697,70 динара, са законском затезном каматом од 31. децембра 2011. године до исплате и да му накнади трошкове поступка, са законском затезном каматом од пресуђења до исплате, као и да се поништи одредба члана 7. наведеног споразума о престанку радног односа тужиоца; ставом другим изреке одбијен евентуални тужбени захтев којим је тужилац тражио да се поништи поменути с поразум о престанку радног односа и да се утврди да је износ отпремнине за тужиоца у висини од 3.240.819,91 динар умањен за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање на терет запосленог, да се тужени обавеже да му накнади штету по основу мање исплаћеног износа отпремнине у износу од 684.697,70 динара, са законском затезном каматом од 31. децембра 2011. године до исплате и да му накнади трошкове парничног поступка са законском затезном каматом од пресуђења до исплате ; ставом трећим изреке ослобођен је тужилац обавезе плаћања судских такси.
У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужиоцу на основу његовог захтева престао радни однос споразумом о престанку радног односа од 31. децембра 2011. године у којем је био наведен одређени износ отпремнине; да је Социјалним програмом за „НИС“ а.д, Нови Сад , од 17. јуна 2008 . године било предвиђено да се запос ленима не може отказати уговор о раду као вишку запослених, да послодавац може понудити запосленима да им престане радни однос, у з исплату отпремнине у висини од 750 евра за сваку пуну годину рада проведеног у радном односу увећано за једнократну отпремнину у висини четири просечне зараде у НИС- у, као и да запосленом може престати радни однос само на основу писмене сагласности запосленог да прихвата да му престане радни однос и тек након исплате отпремнине у целини; да је тужилац био упознат са чињеницом да је последња понуда послодавца за престанак радног односа по ос нову Социјалног програма била дата 30. септембра 2011. године ; да је после 30. септембра 2011. године међу запосленим вршена анкета од стране послодавца о заинтересованости за споразумни престанак радног односа, након чега су запосленима који су се у анкети изјаснили за престанак радног односа дате понуде од стране туженог које су они могли да прихвате до 31. децембра 2011. године; да је након учињене понуде запосленима од стране послодавца предлагано да размисле два, три дана пре пристанка на ту понуду, те да им је предочено да се обрачун отпремнине више није вршио по основу Социјалног програма, те су запослени били упознати са висином отпремнине коју им нуди послодавац; да је тужилац 28. децембра 2011. године поднео захтев за споразумни престанака радног односа; да је тужиоцу исплаћена отпремнина у висини која је наведена у споразуму о престанку радног односа ; да је висина отпремнине по основу споразума који је тужилац био потписао била мања од оног износа који би добио по Социјалном програму.
Цитирајући одредбе чл. 6. и 19. Социјалног програма за „НИС“ а.д, Нови Сад , од 17. јуна 2008. године, члана 177. Закона о раду и члана 61. Закона о облигационим однос има, првостепени суд наводи да није утврдио незаконито поступање туженог приликом доношења споразума о престанку радног односа тужиоца, с обзиром на то да је сам тужилац иницирао престанак радног односа, што је тужени, уз своју понуду и прихватио. Такође, првостепени суд је нашао да је тужени у току важења Социјалног програма чинио понуде запосленима о спораз умном престанку радног односа у складу са наведеним Програмом, међутим у време када је тужилац био заинтересован за споразумни престанак радног односа тужени више није чинио такве понуде , о чему су благовремено били обавештени сви запослени код туженог. С тим у вези првостепени суд је оценио да није основан примарни тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је погрешно утврђен износ отпремнине који је тужиоцу исплаћен, будући да тужилац није доказао д а се налазио у заблуди приликом потписивања споразума којим је одређен износ који тужиоцу припада на име споразумног престанка радног односа, нити је тужени био у обавези да обрачун исплаћеног износа отпремнине врши применом члана 19. Социјалног програма. Имајући у виду наведено и да суд није овлашћен да утврђује висину новчаног износа којим послодавац може запосленом да понуди у случају споразумног престанка радног односа, првостепеном пресудом је одбијен и евентуални нтужбени захтев.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1771/13 од 20. фебруара 2014. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 616/12 од 17. јануара 2013. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је побијана првостепена пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка, као и да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право; да су неосновани жалбени наводи тужиоца да тужени није могао самостално ставити ван снаге Социјални програм или самоиницијативно мењати његове одредбе, будући да је одредбом члана 6. тог п рограма утврђено да се исти примењује као самостални општи акт, чија је важност до 31. децембра 2012. године, те да наведена одредба није била мењана или стављена ван снаге.
Против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 . 1771/13 од 20. фебруара 2014. године тужилац је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права. Предложио је да се ревизија сматра дозвољеном применом члана 404. ЗПП, због потребе разматрања правних питања од општег интереса, у интересу равноправности грађана и уједначења судске праксе.
Оспореним решењем Р4 41/14 од 9. јуна 2014. године Апелациони суд у Новом Саду није прихватио предлог тужиоца да се Врховном касационом суду предложи од лучивање о ревизији применом члана 404. ЗПП.
Решењем Врховног касационог суда Рев2. 1427/14 Рж. 372/14 од 25. децембра 2014. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца, изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Р 4 41/14 од 9. јуна 2014. године, а ставом другим изреке одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца, изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1771/2013 од 20. фебруара 2014. године. У образлож ењу овог ревизјског решења је наведено да имајући у виду предмет тужбеног захтева у овом спору и његову правну природу, као и садржину изјављене посебне ревизије, не постоји потреба разматрања правног питања од општег интереса , односно у интересу равноправности грађана, нити уједначавања судске праксе, те да и по оцени Врховног касационог суда, услов и за примену института посебне дозвољености ревизије у овом спору из члана 404. ЗПП нису испуњени. При том е, будући да је правноснажна другостепена пресуда која се побија ревизијом тужиоца донета пре ступања на снагу новела - Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 55/14), оцена дозвољености посебне ревизије у надлежности је апелационог суда, а не искључиво Врховног касационог суда, како је прописано наведеним новелама у ситуацији када је побијана другостепена пресуда донета после ступања на снагу поменутих новела Закона о парничном поступку. Како је жалба тужиоца неоснована, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије применом члана 410. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена. Наиме, т ужба у овом спору ради накнаде штете по основу мање исплаћеног износа отпремнине поднета је 27. априла 2012. године. Поднеском од 8. јуна 2012. године, тужилац је преиначио тужбу истицањем другог захтева уз постојећи – захтева за утврђење погрешног уписа накнаде и поништаја номинално означеног износа отпремнине из члана 3. споразума о престанку радног односа. У овом поднеску вредност предмета спора означена је на износ од 649.666,81 динар. Потом је поднеском од 27. децембра 2012. године поново преиначио тужбу у погледу висине накнаде штете по основу мање исплаћеног износа отпремнине повећањем тужбеног захтева, а и додавањем евентуалног тужбеног захтева за поништај члана 7. споразума о престанку радног односа, што представља истицање другог захтева уз постојећи. У овом поднеску вредност предмета спора означена је на износ од 684.697,70 динара. Имајући у виду да се ради о спору чија вредност не прелази динарску противвредност од 100.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан преиначења тужбе, ревизијски суд је нашао да ревизија није дозвољена.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује, је утврђено: да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбом члана 177. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да радни однос може да престане на основу писменог споразума послодавца и запосленог, као и да је пре потписивања споразума, послодавац дужан да запосленог писменим путем обавести о последицама до којих долази у остваривању права за случај незапослености.
Одредбом члана 61. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима ( „Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано да је заблуда битна ако се односи на битна својства предмета, на лице са којим се закључује уговор ако се закључује с обзиром на то лице, као и на околности које се по обичајима у промету или по намери странака сматрају одлучним, а страна која је у заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине, да страна која је у заблуди може тражити поништај уговора због битне заблуде, осим ако при закључењу уговора није поступала с пажњом која се у промету захтева.
Одредбaма Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) је било прописано : да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члана 403. став 2.); да је ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени апелационог суда, односно Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), да о дозвољености ревизије из става 1. овог члана решењем одлучује апелациони суд у већу од троје судија који нису учествовали у доношењу другостепене пресуде, да је против решења из става 2. овог члана којим се не дозвољава ревизија, дозвољена је жалба Врховном касационом суду (члан 404.).
Одредбом члана 23. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14 ), који је ступио на снагу 31. маја 2014. године, је прописано да ће се поступак који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС и 74/13 – Одлука УС), а није окончан пре ступања на снагу овог закона спровести по одредбама овог закона.
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на правично суђење у односу на оспорене пресуде Основног суда у Новом Саду П1. 616/12 од 17. јануара 2013. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1771/13 од 20. фебруара 2014. године , Уставни суд је утврдио да чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става судова у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Наиме, из утврђених чињеница произлази да је радни однос подносиоца уставне жалбе код туженог престао на основу његовог захтева по коме је сачињен споразум о престанку радног односа. Дакле, подносилац је изабрао да му престане радни однос код послодавца по основу споразума о престанку радног односа. П о оцени Уставног суда, поступајући судови правно прихватљиво закључују да се на тај споразум не могу применити критеријуми за обрачун отпремнине ко је је тужени предвидео Социјалним програмом. Ово стога што је у првостепеном поступку утврђено да у време када је подносилац био заинтересован за споразумни престанак радног односа тужени више није чинио понуде за сп оразумни престанак радног односа на основу Социјалног програма , а о чему су благовремено били обавештени сви запослени код туженог . С тим у вези, Уставни суд налази и да је уставноправно прихватљив став надлежних судова да износ отпремнине одређен споразумом о престанку радног односа, који је био нижи од износа који је исплаћиван по Социјалном програму, не може утицати на пуноважност закљученог споразума између тужилаца и туженог, будући да је приликом закључе ња споразум а о престанку радног односа подносилац уставне жалбе био обавештен колики ће износ отпремнине примити у случају престанка радног односа и да током поступка није доказао да се налазио у заблуди приликом потписивања споразума .
Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права подносиоца на правично суђење у предметном спору, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива и на чињеници да првостепени и другостепени суд ни су да ли довољне разлоге за своје правно становиште у овој правној ствари, а на коме су заснова ли оспорен е пресуд е. У том смислу, један од елемената права на правично суђење јесте и право на образложену судску одлуку. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно не сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права – у даљем тексту: ЕСЉП, у предметима: Georgiadis против Грчке, од 29. маја 1997. године, § 43; Higgins и остали против Француске , од 19. фебруара 1998. године, § 43 .). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (одлука у предмету: Van de Hurk против Холандије, од 19. априла 1994. године, § 61 .). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижестепених судова.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је првостепени суд у оспореној пресуди истакао на којим наводима и доказима темељи своју одлуку и да је дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је одбио примарни и евентуални тужбени захтев као неоснован , те да се позвао на одговарајуће одредбе прописа на којима је засновао свој правни став. Другостепени суд је у образложењу своје одлуке, налазећи да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка, навео да је на основу утврђеног чињеничног стања правилно поступио првостепени суд када је одбио примарни и евентуални тужбени захтев тужиоца. При томе је суд правног лека навео на основу којих доказа је утврђено чињенично стање у поступку пред првостепеним судом, прихвативши његове закључке проистекле из дате оцене свих изведених доказа. Поред тога, другостепени суд је образложио и зашто су неосновани жалбени наводи подносиоца да тужени није ставио ван снаге Социјални програм. Стога, по схватању Уставног суда, у ситуацији када одлука првостепеног суда садржи исцрпно и потпуно образложење релевантних чињеница и начина на који су исте утврђене, другостепени суд се, одбијајући жалбу, може позвати на разлоге које је у својој одлуци дао нижестепени суд, избегавајући сувишно понављање (видети пресуду ЕСЉП Helle против Финске , од 19. децембра 1997. године). У вези са изложеним, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као устaвноправно утемељени наводи подносиоца да другостепена пресуда није образложена, те да њоме није одговорено на кључне жалбе не наводе. При томе, Суд указује да је и Европски суд за људска права стао на слично становиште у својој пресуди Garcia Ruiz против Шпаније , од 21. јануара 1999. године.
На основу изложеног, Уставни суд сматра да су првостепени и другостепени суд уставноправно ваљано образложили своје правно становиште у овој правној ствари и да су образложења оспорених пресуда у складу са стандардима успостављеним уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права. Стога је Уставни суд утврдио да оспореним пресудама није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење , зајемчено чланом 32. став 1. Устава .
Уставни суд налази да је потпуно неаргументована тврдња подносиоца да му је повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, будући да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима – постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације, а ни из оспореног акта, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу, није се могао извести закључак да је такав услов испуњен.
У погледу истакнуте повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да су наводи о повреди овог права такође израз су бјективног схватања подносиоца о погрешној примени материјалног п рава од стране поступајућих суд ова. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да су оспорене пресуде засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалноправних пропис а, то је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним одлукам а није повређено ни из члана 60. став 4. Устава..
Уставни суд указује да се одредбом члана 35. став 2. Устава грађанима гарантује право на накнаду штете коју незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган. Како у конкретном случају није утврђено да је поступањем надлежног државног органа дошло до повреде неког У ставом загарантованог права, то нема ни основа за накнаду штете предвиђене чланом 35. став 2. Устава .
6. У погледу навода подносиоца који се односе на оспорено решење Врховног касационог суда Рев2. 1427/14 Рж. 372/14 од 25. децембра 2014. године, Уставни суд најпре указује да, супротно схватању подносиoцa уставне жалбе, у конкретном случају, овлашћење Апелационог суда у Новом Саду да одлучује о дозвољености посебне ревизије, у смислу члана 404. Закона о парничном постуку („Службени гласник РС“, број 72/11), није се м огло цени ти према томе када је тај суд одлучивао о том ванредном правном леку, већ се , сагласно одредби члана 23. став 1. З акона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 55/14 ), ово везује за тренутак окончања поступка који је започет по Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 49/13 - УС и 74/13 - УС). У том смислу је за Уставни суд уставноправно прих ватљив став ревизијског суда да је, у конкретном случају, оцена дозвољености посебне ревизије била у надлежности и апелационог суда, а не искључиво Врховног касационог суда , будући да је правноснажна другостепена пресуда која се побија ревизијом подносиоца уставне жалбе била донета пре ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", број 55/14). С тим у вези, Уставни суд констатује да је, сагласно одредби члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), парнична странка имала само процесну могућност да изјави изузетну ревизију, а оцена њене допуштености је била у искључивој диспозицији најпре апелационог суда, па затим и Врховног касационог суда. Након изјашњења Апелационог суда у Новом Саду о "посебној ревизији" одлучивао је Врховни касациони суд који је у оспореном решењу у чињеничном делу образложења констатовао правно становиште Апелационог суда у Новом Саду поводом овог ванредног правног средства и није нашао за сходно да заузме другачије правно становиште поводом наведеног питања.
Уставни суд је, такође, оценио да је ревизијски суд у оспореном решењу дао јасне и довољно образложене разлоге када је, у смислу одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), одбацио као недозвољену ревизију изјављену против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1771/13 од 20. фебруара 2014. годинe, те да се позвао на одговарајуће одредбе прописа на којима је засновао свој правни став. При томе, Уставни суд, констатује да се подносилац жали и на неуједначену судску праксу Врховног касационог суда у вези одлучивања о изјављеној ревизији као по себно дозвољеној. Међутим, Уставни суд је увидом у решење Врховног касационог суда Рев. 717/14 од 17. јула 2014. године за које је подносилац см атрао да се односи на исту чињеничну и правну ситуацију у којој се он налазио у оспореном поступку, нашао да у поступку у којем је донето решење Рев. 717/14 од 17. јула 2014. године није одлучивано о ревизији као посебно дозвољеној, као и да је на конкретан случај примењен Закон о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09). Осим тога, Уставни суд указује и да се образложења тог ревизијског решења не може утврдити колика је била вредност предметног спора , да би се, у конкретној ситуацији, евентуално могла потврдити тврдња о различитом поступању ревизијског суда у погледу одлучивања о изјављеној ревизији. Независно од наведеног, Уставни суд указује да се ни у ситуацији постојањ а једне различите одлуке донете у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у с удској пракси, нити да постојање наведене одлуке може да доведе до системски релевантне правне несигурности у посматраном периоду. Стога, по оцени Уставног суда, оспореним ревизијсим решење м није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на прав ично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суд, одбио уставну жалбу у целини као неосновану.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић