Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва "M." д.о.о, Београд , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већ а одржаној 13. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва "M." д.о.о. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Краљеву Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Привредног суда у Краљеву И. 220/14 од 25. марта 2015. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво " М." д.о.о, Београд , подне ло је Уставном суду, 19. августа 2015. године, уставну жалбу против решења Привредног суда у Краљеву И. 220/14 од 25. марта 2015. године и Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године , због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32 . став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је предметни извршни поступак покренут на основу извршне исправе - решења о одређивању судских пенала Привредног суда у Краљеву И. 49/14 од 3. марта 2014. године; да је Привредни суд у Краљеву најпре усвојио наведени предлог за извршење решењем И. 220/14 од 22. јула 2014. године; да је, поступајући по пригов ору извршног дужника веће тог суда усвојило приговор, укинуло првостепено решење и вратило предмет на поновно одлучивање; да је, уместо да судија појединац у поновном поступку одлучи о основаности предлога за извршење, поступајући судија донео оспорено решење И. 220/14 од 25. марта 2015. године којим је поступак извршења обустављен; да је подносилац против овог решења изјавио приговор, који је оспореним решењем другостепеног већа Привредног суда у Краљеву Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године одбачен као недозвољен; да је другостепено веће у оспореном решењу заузело погрешан став о томе да приговор против решења којим се поступак обуставља није дозвољен, на који начин су подносиоцу повређена означена уставна права. Подносилац од Уставног суда тражи да утврди повреде означених уставних права и да поништ и оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15 ) има исту садржину као члан 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Краљеву И. 220/14 од 25. марта 2015. године обустављен је поступак извршења одређеног решењем о извршењу тог суда И. 220/14 од 22. јула 2014. године, с позивом на одредбе члана 76. Закона о извршењу и обезбеђењу , наводећи при томе да је предлог извршног повериоца неоснован, јер је извршни дужник у току поступка доказао да није пао у доцњу, односно да је своју обавезу испунио у остављеном року . У поуци о правном леку је наведено да се против овог решења може изјавити приговор у року од пет радних дана од дана пријема истог, ИПВ већу истог суда .
Извршни поверилац је на наведено решење изјавио приговор, у коме је, поред осталог, истакао да је захтев за плаћање судских пенала основан, јер извршни дужник није испунио своју обавезу .
Поступајући по приговору извршног повериоца, веће Привредног суда у Краљеву је донело оспорено решење Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године , којим је приговор одбач ен као недозвољен.
У образложењу оспореног решења, између осталог, наведено је: да је Веће суда одбацило приговор као недозвољен имајући у виду да је одредбом члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу утврђено да је приговор на решење дозвољен само када је то Законом одређено, а да у случају доношења решења којим се извршни поступак обуставља Закон не даје странци право подношења приговора; да се о захтеву извршног повериоца за плаћање судских пенала већ одлучује у предмету И. 49/14 који је у току .
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС", бр. 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p.cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку. Међутим, Уставни суд је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да, сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема Решења Уставног суда, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе је, за разлику од подносиоца у предмету Уж-8166/2012, поучен да против оспореног решења о обустави поступка може да изјави приговор, што је он и учинио, али је његов приговор одбачен као недозвољен решењем другостепеног већа.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. став 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у поменутом Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају подносиочев приговор, који је поднет у складу са поуком о правном леку , одбачен је као недозвољен оспореним решењем другостепеног већа Привредног суда у Краљеву Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године .
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Привредног суда у Краљеву Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Краљеву Ипв (И). 43/15 од 14. јула 2015. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења тог суда И. 220/14 од 25. марта 2015. године , не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
7. Уставни суд није разматрао наводе подносиоца о повреди осталих права, имајући у виду да је утврдио да је подносиоцу повређено право на правно средство и да је као меру отклањања последица учињене повреде права поништио оспорено другостепено решење.
8. Сагласно свему наведеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић,с.р.