Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник В ећа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва "Б." д.о.о, Нишка Бања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва "Б." д.о.о. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 22. октобра 2015. године .
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво "Б ." д.о.о, Нишка Бања, поднело је Уставном суду, 7. децембра 2015. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 22. октобра 2015. године и Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. ст. 2. и 3, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац се истовремено позвао и на повреду права гарантованог одредбама члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију. Уставни суд указује да су одредбама члана 6. став 1, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, гарантована права на правично суђење и право на заштиту имовине, чију заштиту суштински пружа и Устав Републике Србије у члану 32. став 1. и члану 58, те се оцена евентуалне повреде или ускраћивања ових права у поступку по уставној жалби врши у односу на наведене чланове Устава.
У уставној жалби је наведено: да је решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 22. октобра 2015. године обустављен поступак извршења у коме je подносилац имао својство извршног повериоца, при чему је у поуци о правном леку тај суд навео да против наведеног решења "није дозвољена употреба правног лека"; да је подносилац и поред тога изјавио приговор против наведеног решења; да о изјављеном приговору није одлучивало надлежно веће тог суда, већ судија појединац који је донео и решење о обустави поступка; да је његов приговор одбачен као недозвољен решењем судије појединца Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године. Подносилац сматра да је, сагласно одредби члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, у конкретном случају, имао право на приговор против решења о обустави извршења, те указује да су други судови на територији Републике Србије у истим чињеничним и правним ситуацијама дозвољавали приговор. Такође указује и на праксу Уставног суда у идентичним ситуацијама. Полазећи од наведеног, подносилац је предложио да се утврди повреда означених права, да се пониште оспорена решења, као и да му се одреди "накнада на име трошкова поступка и накнада штете због незаконитог рада суда".
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 1193/10 од 22. октобра 2015. године обуставио поступак извршења одређен решењем тог суда Ив. 1193/10 од 21. априла 2010. године , донетим по предлогу подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца. У оспореном решењу је садржана поука о правном леку којом је констатовано да против тог решења није дозвољена употреба правног лека.
Привредни суд у Краљеву (судија појединац) је оспореним решењем Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године одбацио као недозвољен приговор извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе, поднет против наведеног решења о обустави поступка. У образложењу овог решења је, поред осталог, истакнуто да је чланом 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор само кад је овим законом прописано да је приговор дозвољен. Како побијано решење о обустави поступка не спада у одлуке у погледу којих наведени процесни закон предвиђа могућност изјављивања приговора, то је изјављени приговор недозвољен. И ово решење такође садржи поуку о правном леку којом је констатовано да против истог није дозвољен приговор.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11, 99/11 и 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе је у поступку извршења који је претходио уставносудском имао својство извршног повериоца. Подносилац је оспорио решење Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 22. октобра 2015. године којим је обустављен поступак извршења, с тим што је то решење садржало поуку о правном леку да против тог решења није дозвољена употреба правног лека. Међутим, подносилац је ипак против тог решења поднео приговор, али је исти решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године, које је донео судија појединац, а не веће истог суда одбачен као недозвољен, такође са поуком да против тог решења није дозвољен приговор. Дакле, подносилац је искористио право на приговор, али је његов приговор одбачен као недозвољен.
Разматрајући наводе уставне жалбе да је одбацивањем приговора против решења о обустави извршног поступка подносиоцу повређено право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, што значи да се на овај начин коначно одлучује и о праву извршног повериоца да намири своје признато потраживање, у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, то одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. Ово има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. У вези са тим, одлуком о обустави извршног поступка која је донета у форми решења је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подносиоца уставне жалбе, као извршног повериоца. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је већ изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године (видети на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Примењујући ову уставну норму на поступак извршења, Уставни суд налази да када се решењем у овој врсти судског поступка одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Стога је и сам судија појединац требало да у поуци о правном леку наведе да је против решења о обустави поступка дозвољен правни лек. Међутим, приговор који је подносилац уставне жалбе изјавио против првостепеног решења, иако је био "поучен" да на то нема право, одбачен је као недозвољен од стране судије појединца, а не другостепеног већа истог суда , такође са поуком да против истог није дозвољен приговор.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 22. октобра 2015. године.
Наводе уставне жалбе о повреди осталих означених права Уставни суд није оцењивао, с обзиром на то да је оспоренo решење Привредног суда у Краљеву Ив. 1193/10 од 6. новембра 2015. године поништенo и да ће приговор подносиоца бити предмет поновног разматрања у поступку пред Привредним судом у Краљеву, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
6. Захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражено да му Уставни суд досуди штету, за сада је преурањен. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. У погледу захтева за накнаду "трошкова поступка", Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на образложење дато, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.