Уставни суд, Велико веће , у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Жељка Берара из Кикинде, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. марта 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Жељка Берара и утврђује да је решењем Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 6. јануара 201 5. године и решењем Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 16. децембра 2014. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 6. јануара 2015. године и одређује да исти суд одлучи о приговору подноси оца уставне жалбе поднетом против решења Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 16. децембра 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жељко Берар из Кикинде изјави о је Уставном суду, 21. јануара 201 5. године, преко пуномоћника Петра Лисула, адвоката из Кикинде, уставну жалбу против решења Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 16. децембра 201 4. године и решења Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 6. јануара 201 5. године, због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. и права на једнаку заштиту права и права на правно средство зајемчених чланом 36. Устава Републике Србије .
У уставној жалби се наводи да је првостепени суд у оспореним одлу кама дао погрешну поуку о правном леку, с обзиром на то да је подносилац према одредбама Устава могао изјавити правни лек против оспореног решења донетог 16. децембра 2014. године .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли јe у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, увидом у оспорен а решењ а и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пред Основним судом у Кикинди, водио се извршни поступак у предмету извршн ог повери оца Жељка Берара из Кикинде , овде подносиоца уставне жалбе, против извршног дужника Ж.Г. који је окончан оспореним решењима.
Наиме, Основни суд у Кикинди је оспореним решењем И. 491/11 од 16. децембра 2014. године обуставио извршни поступак, а решење о дозволи извршења од 25. јула 2011. године ставио ван снаге и укинуо у поступку све спроведене извршене радње. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено: да је извршни поверилац поднео суду предлог за дозволу извршења против извршног дужника ради наплате новчаног потраживања извршног повериоца на основу извршне исправе, које је суд дозволио решењем од 25. јула 2011. године; да како поверилац није поступио по решењу суда од 24. октобра 2014. године, суд је примењујући одредбу члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу решио као у изреци; да је у поуци о правном леку суд навео да против оваквог решења нема права приговора.
Оспореним решењем истог суда И. 491/11 од 6. јануара 2015. године, којег је донео исти судија појединац, као и решење којим се обуставља извршни поступак, одбачен је као недозвољен приговор изјављен против решења И. 491/11 од 16. децембра 2014. године. У образложењу овог решења, између осталог, наведено је: да је извршни поверилац поднео предлог за дозволу извршења против извршног дужника ради наплате дуга од 450 евра, у динарској противвредности, са припадајућом каматом и трошковима поступка; да је суд дозволио предложено извршење решењем од 25. јула 2011. године; да је у поступку извршен попис ствари код извршног дужника , две неуспеле јавне продаје и утврђено да извршни дужник осим пописаних ствари нема других ствари које би могле бити предмет извршења; да су пописане ствари досуђене извршном повериоцу решењем од 26. новембра 2012. године; да је суд позвао пуномоћника извршног повериоца, закључком од 24. октобра 2014. године, да определи извршни поступак, с обзиром на то да осим пописане и досуђене имовине, друге имовине код извршног дужника за попис није било; да пуномоћник извршног повериоца није поступио по закључку суда, због чега је суд донео решење о обустави извршног поступка од 16. децембра 2014. године; да је у наведеном решењу назначено да приговор против решења није дозвољен, а да је пуномоћник извршног повериоца и поред тога приговор изјавио.
4. Одредбама Устава, на које се подносилац у уставној жалби позвао , свакоме се јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама (члан 32. став 1.), као и право на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима, и право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закон у заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 , 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14), који се примењивао на конкретан случај, било је прописано да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор (став 1.), а против решења суда може се изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (став 2.).
Одредбама члана 40. наведеног закона предвиђено је да: на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац (став 1.); да решење из става 1. овог члана извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења (став 2.); да извршни поверилац може поднети приговор против решења из става 1. овог члана, којим је одбијен или одбачен предлог за извршење (став 3.); да приговор не одлаже извршење решења, осим ако је законом другачије прописано (став 4.).
Одредбом члана 76. став 1. наведеног закона прописано је да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажна, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге (тачка 1.); услед смрти странке која нема наследника (тачка 2.); услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника (тачка 3.); ако је потраживање престало (тачка 4.); услед пропасти предмета извршења (тачка 5.); ако нема имовине која може бити предмет извршења (тачка 6.); из других разлога предвиђених законом (тачка 7.).
5. Подносилац уставне жалбе је у поступку извршења , који је претходио уставносудском , има о својство извршн ог повери оца. Он је оспори о решење Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 16. децембра 201 4. године којим је обустављен поступак извршења, које је садржало поуку о правном леку да против тог решења није дозвољен приговор, а који је он и поред тога изјавио, али је њ егов приговор против тог решења одбачен као недозвољен решењем истог суда И. 491/11 од 6. јануара 2015. године, које је донео исти судија појединац, а који акт је такође оспорен уставном жалбом.
Уставни суд је утврдио да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p.cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе Жељко Берар је за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/ 2012, поднео приговор против оспореног решења судије Основног суда у Кикинди о обустави извршног поступка и поред тога што је поука о правном леку садржа ла да против тог решењ а нема права приговора. Исти судија појединац истог суда оспореним решењем је одбацио његов приговор као недозвољен, наводећи да по закону нема право на правни лек против тог решења. Дакле, подносилац је искорист ио право на приговор, али је њ егов приговор одбачен као недозвољен од стране истог судије појединца који је донео решење о обустави поступка .
Разматрајући наводе уставне жалбе да је одбацивањем приговора против решења о обустави извршног поступка подносиоцу повређено право зајемчено чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, што значи да се на овај начин коначно одлучује и о праву извршног повериоца да намири своје признато потраживање, у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, то одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. Ово има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. У вези са тим, оспореном одлуком о обустави извршног поступка која је донета у форми решења је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подноси оца уставне жалбе, као извршн ом повери оцу. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку, и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године.
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Примењујући ову уставну норму на поступак извршења, Уставни суд налази да када се решењем у овој врсти судског поступка одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршн ом повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу прво степеног суда. Међутим, у конкретном случају судија поједин ац је поучио извршног повериоца да против решења о обустави поступка није дозвољен правни лек, као и донео решење којим је, и поред тога, изјављени приговор одбацио као недозвољен. (Овакав став, Уставни суд је већ заузео, између осталих, у својој Одлуци Уж-8098/2012 од 2. октобра 2014. године).
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 6. јануара 201 5. године и решењем Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 16. децембра 2014. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – Одлука УС и 103/15) и одлучио као у првом делу тачк е 1. изреке.
Уставни суд је у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 6. јануара 2015. године и одредио да исти суд одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 16. децембра 201 4. године.
6. С обзиром на то да ће решење Основног суда у Кикинди И. 491/11 од 6. јануара 2015. године бити предмет поновног разматрања у поступку по приговору, Уставни суд сматра да је одлучивање о уставној жалби у делу којим се истиче повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу у том делу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић