Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Тијана Шурлан, др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милована Ашанина из Бијелог Поља, Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милована Ашанина изјављена против пресуде Управног суда У. 9044/13 од 29. маја 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милован Ашанин из Бијелог Поља, Црна Гора, поднео је Уставном суду, 22. јула 2015. године, преко пуномоћника Милорада Вукосава, адвоката из Београда , уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 9044/13 од 29. маја 2015. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, као и права на рад, зајемчених одредбама чл. 32, 36. и 60. Устава Републике Србије. Позвао се и на повреду права на правично суђење и права на делотворни правни лек, зајемчених одредбама члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се повреда права на правично суђење заснива на тврдњи да је Управни суд у поступку доношења оспорене пресуде повредио начело јавности и да је пропустио да образложи следеће наводе тужбе: да је управни орган нетачно утврдио да није било радног места на које би подносилац могао бити постављен јер је са слободног радног места постављен на радно место које се гаси и истог дана "добио отказ"; да је управни орган, такође, нетачно утврдио да се подносиоцу није могло обезбедити радно место ван Војске.
У прилог тврдње о повреди права на једнаку заштиту права наведено је да је Управни суд у потпуно истој чињеничној и правној ситуацији, пресудом У. 3633/13 од 13. фебруара 2015. године уважио тужбу и поништио решење туженог органа.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених уставних права, поништи оспорену пресуду, нареди Управном суду да у поновном поступку донесе пресуду у спору пуне јурисдикције и утврди право подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете "због кршења људских права по основу суђења у неразумним роковима", у опредељеном новчаном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3.1. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из списа предмета ВП 1122 Београд Уп-2 број 180-15/2008 , као и из целокупне приложен е документациј е, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Решењем ВП 5522 Пожега број 2900-2 од 6. августа 2003. године подносилац уставне жалбе је распоређен у ВП 5522-11 Бијело Поље, на радно место "електромеханичар" .
Решењем ВП 5522 Пожега инт. број 467-11 од 3. марта 2005. године одређено је да се подносилац уставне жалбе, распоређен у ВП 5522-11 Бијело Поље, распоређује, почев од 18. априла 2005. године, у ВП 5522 Пожега, на радно место "механичар за клима и расхладне уређаје".
Решењем ВП 5522 Пожега инт. број 1139-53 од 10. априла 2005. године утврђено је да подносиоцу уставне жалбе, "распоређеном" у ВП 5522 Пожега, на "радном месту механичар за клима и расхладне уређаје", престаје служба у Војсци СЦГ, без његове сагласности, дана 10. маја 2005. године.
ВП Пожега је решењима инт. број 1731-1 и инт. број 1731-2 оба од 3. јуна 2005. године огласила ништавим поменута решења од 3. марта и 10. априла 2005. године. Према подацима у списима предмета, подносилац није изјавио жалбе против наведених решења.
Решењем ВП 5522 Пожега инт. број 1731-3 од 6. јуна 2005. године утврђено је да подносиоцу уставне жалбе, распоређеном на радном месту "електромеханичар", у ВП 5522-11 Бијело Поље, престаје служба у Војсци СЦГ, дана 13. јула 2005. године, на основу одредбе члана 143. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије.
Решењем ВП 1099 Београд инт. број 2306-2 од 11. јула 2005. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Врховног суда Србије У-СЦГ. 1304/06 од 17. априла 2008. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе и поништено наведено другостепено решење. Тај суд је утврдио да се у списима предмета не налази ни један доказ да је укинуто радно место на које је подносилац био распоређен, односно да је смањен број извршилаца на том радном месту, као и да му се претходно није могло обезбедити једно од права прописаних чланом 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Врховног суда Србије, ВП 1122 Београд је решењем Уп-2 број 180-15/2008 од 17. маја 2013. године одбила жалбу подносиоца уставне жалбе. У образложењу другостепеног решења је наведено: да је из потврда Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране инт. број 146-2 од 26. јануара 2012. године и инт. број 146-5 од 6. априла 2012. године произлази да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у Министарству одбране и Војсци Србије и Црне Горе стр. пов. број 904-2 од 8. априла 2005. године расформирана ВП 5522 Пожега (525. позадинска база), те да су самим тим укинута сва радна места у поменутој војној пошти, па и радно место на које је подносилац био распоређен; да из потврде Управе за кадрове Сектор а за људске ресурсе Министарства одбране број 6448-2 од 8. септембра 2011. године произлази да се подносиоцу у предметном периоду није могло обезбедити распоређивање на друго одговарајуће радно место, преквалификација или доквалификација за рад у Војсци; да су поменуте потврде 7. фебруара 2013. године достављене пуномоћнику подносиоца уставне жалбе да би се о њима изјаснио у року од осам дана од дана пријема; да се пуномоћник подносиоца о њима није изјаснио; да се из дописа Завода за запошљавање - Биро рада Бијело Поље број 13-879/1 од 12. новембра 2012. године закључује да према евиденцији наведене филијале није било могућности за запослење подно сиоца у време престанка службе, односно у периоду од 8. априла до 13. јула 2005. године; да све наведене исправе сведоче о стању ствари које је постојало у време престанка службе подносиоца; да су решења ВП 5522 Пожега од 3. марта и 10. априла 2005. године, на која се подносилац позива, оглашена ништавим решењима исте војне поште од 3. јуна 2005. године; да стога нису могла утицати на чињеницу да је подносилац у моменту доношења решења о престанку службе од 6. јуна 2005. године био распоређен на радном месту "електромеханичар", у ВП 5522-11 Бијело Поље.
Оспореном пресудом Управног суда У. 9044/13 од 29. маја 2015. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Полазећи од одредаба члана 143. тачка 9) и члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, као и закључка усвојеног на седници свих судија 19. новембра 2012. године, Управни суд је нашао да је подносиоцу правилно утврђен престанак службе у Војсци са даном 13. јула 2005. године, јер је његово радно место укинуто, а није постојала могућност запослења на другом радном месту, нити могућност доквалификације или преквалификације.
3.2. Чињенице које се односе на поступак одлучивања о престанку службе у Војсци С.С. из Бијелог Поља, у току кога је донета пресуда Управног суда У. 3633/13 од 13. фебруара 2015. године, којом подносилац уставне жалбе указује на неједнако поступање суда, су:
Пресудом Управног суда У. 3633/13 од 13. фебруара 2015. године уважена је тужба С.С. и поништено решење ВП 1122 Београд Уп-2 број 112-23/2009 од 11. фебруара 2013. године, којим је одбијена жалба тужиоца изјављена против решења ВП 5522 Пожега инт. број 1732-3 од 6. јуна 2005. године. Наведеним првостепеним решењем одлучено је да тужиоцу 13. јула 2005. године престаје служба у Војсци, на основу одредбе члана 143. став 1. тачка 9) раније важећег Закона о Војсци Југославије. У образложењу ове пресуде је наведено: да је из потврде Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране број 1558-2 од 16. октобра 2015. године утврђено да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у МO и ВСЦГ стр. пов. број 904-2 од 8. априла 2005. године расформирана ВП 5522 Пожега, те да су самим тим укинута сва радна места у поменутој војној пошти; да је из потврде Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране број 7652-2 од 26. септембра 2012. године утврђено да се подносиоцу у предметном периоду није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. Закона; да је из дописа Завода за запошљавање - Биро рада Бијело Поље број 13-443 од 6. маја 2010. године утврђено да није било објективне могућности за запослење тужиоца "у време престанка службе".
Управни суд је оценио да тужени орган у извршењу пресуде У. 29905/10 од 1. јуна 2012. године није поступио у складу са датим налогом, односно да другостепено решење не садржи довољно јасне разлоге који упућују на закључак да се тужиоцу није могло обезбедити неко од права предвиђених чланом 144. став 1. Закона о Војсци Југославије, а што је услов за престанак службе по члану 143. тачка 9) тог закона. При томе је указао да је разлог због кога је уважио тужбу посебно то што је у допису Завода за запошљавање - Биро рада Бијело Поље од 6. маја 2010. године наведено да није било објективних могућности за запослење тужиоца од престанка радног односа тј. од 13. јула 2005. године, јер послодавац није обавестио Завод за запошљавање најмање три месеца пре престанка радног односа лица за чијим је радом престала потреба, како би се могло посредовати у запошљавању.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Уставни суд констатује да се одредбе члана 6. став 1. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чије се повреде такође истичу у уставној жалби, садржински не разликују од одредаба члана 32. став 1. и члана 36. став 2, којима се јемчи право на правично суђење и право на правно средство.
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и следеће законске одредбе:
Законом о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и "Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време престанка службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспособљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)), а да цивилно лице коме се није могло обезбедити једно од наведених права, има право на једнократну отпремнину у висини дванаестоструког износа бруто плате са даном престанка службе, коју је лице остварило за месец који претходи месецу у коме му престаје служба, као и новчану накнаду и друга права по прописима о запошљавању државе чланице на чијој територији је било у служби (став 2. тач. 1) и 2)).
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 3/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је: да се пре доношења решења странци мора омогућити да се изјасни о чињеницама и околностима које су од значаја за доношење решења (члан 9. став 1.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члана 232. став 1.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан да у свему поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење , као и да против новог решења странка има право на жалбу (став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да је Управни суд био дужан да одржи усмену расправу, тим пре што је у тужби стављен захтев да суд одлучи у спору пуне јурисдикције, те да му је наведеним пропуштањем тог суда повређено право на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд констатује да је Управни суд, сагласно одредби члана 33. став 2. Закона о управним споровима, решио предмет спора без одржавања усмене расправе, jер је оценио да је предмет спора такав да очигледно не изискује непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања. Уставни суд је имао у виду да је другостепени орган, сагласно начелу саслушања странке из члана 9. Закона о општем управном поступку, пружио могућност подносиоцу уставне жалбе да се у поступку који је претходио доношењу решења изјасни о накнадно прибављеним доказима, али да подносилац то своје право није искористио.
Подносилац уставне жалбе, такође, сматра да му је оспореном пресудом повређено право на образложену судску одлуку, јер Управни суд није оценио наводе тужбе да је у управном поступку нетачно утврђено да у Војсци није било упражњених радних места на која би могао бити распоређен и да му се није могло обезбедити одговарајуће радно место ван Војске.
Уставни суд указује да се једна од гаранција означеног уставног права односи на обавезу суда да образложи своју одлуку. С обзиром на то да је у конкретном управном спору законитост коначног управног акта проверавана на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не би постојала обавеза Управног суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били адекватно оцењени. О овом питању се у више случајева изјаснио и Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП). Тај суд је истакао да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора да детаљно одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме одлучује, већ само оне које оцени правно релевантним (видети пресуду ЕСЉП Van de Hurk против Холандије, 16034/90, став 61, од 19. априла 1994. године). Исти суд је нагласио да идеја правичног поступка захтева да национални суд који је дао мало разлога за своју одлуку, по правилу зато што је преузео разлоге нижег суда, заиста мора дотаћи битна питања која су изнета пред њега, а не да без даљих напора само потврди закључке до којих је дошао нижи суд (видети пресуду ЕСЉП Helle против Финске, 157/1996/776/977, став 60 , од 19. децембра 1997. године).
Испитујући да ли је оспорена пресуда образложена на начин који се може сматрати уставноправно прихватљивим, Уставни суд је пошао од тога да се пре престанка службе подносиоца у Војсци СЦГ морало утврдити да ли је радно место на које је распоређен укинуто или је смањен број извршилаца на том радном месту и да ли је било могуће да му се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. У конкретном случају, пре престанка службе подносиоца уставне жалбе нису биле утврђене наведене чињенице, већ је другостепени орган имао задатак да, поступајући по примедбама надлежног суда у управном спору, у допуњеном поступку утврди те чињенице и донесе ново решење засновано на закону. Уставни суд је констатовао да је другостепени орган у поновном поступку прибавио потврде Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране инт. број 146-5 од 6. априла 2012. године и инт. број 146-2 од 26. јануара 2012. године, потврду Управе за кадрове Сектор а за људске ресурсе Министарства одбране број 6448-2 од 8. септембра 2011. године и допис Завода за запошљавање - Биро рада Бијело Поље број 13-879/1 од 12. новембра 2012. године.
Уставни суд и овом приликом понавља да је у више својих одлука, почев од Одлуке Уж-5067/2010 од 24. октобра 2013. године, указао на то да прибављање потврда и извештаја након датума када је утврђен престанак службе, има упориште у одредбама меродавног процесног права. Наиме, из цитираних одредаба члана 232. Закона о општем управном поступку следи да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и да се оне могу поново утврђивати у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору. Уставни суд је у ранијим одлукама, такође, указао да поништавање првостепеног решења о престанку службе није сметња да првостепени орган донесе ново решење са истим датумом престанка службе, као и у ранијем решењу, под условом да у поновном поступку није утврђено другачије чињенично стање у погледу датума престанка службе и могућности обезбеђивања неког од права из члана 144. став 1. Закона (видети, на пример Одлуку Уставног суда Уж-7193/2012 од 28. маја 2015. године).
Након извођења прибављених доказа, другостепени орган је утврди о да је укинуто радно место подносиоца уставне жалбе и да нису постојале могућности остваривања неког од права предвиђених одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Уставни суд констатује да је другостепени орган изнео детаљне и јасне разлоге због којих је нашао да доношење решења о распоређивању подносиоца од 3. марта 2005. године из ВП 5522-11 Бијело Поље у ВП 5522 Пожега, није могло утицати на законитост одлуке о престанку његове службе у Војсци. Наиме, решењем од 3. јуна 2005. године оглашено је ништавим наведено решење о распоређивању, те се морало сматрати да поменуто распоређивање није ни извршено, односно да је подносилац остао распоређен на радном месту у ВП 5522-11 Бијело Поље према решењу од 6. августа 2003. године. Према разлозима другостепеног решења, неутемељена је тврдња уставне жалбе да је у време престанка службе подносиоца постојало упражњено радно место у ВП 5522 Пожега, будући да су расформирањем ВП 5522 Пожега (525. позадинска бригада ) укинута сва радна места у тој јединици, па и радно место на које се подносилац позива. Такође, тврдња уставне жалбе да је у спроведеном поступку нетачно утврђено да се подносиоцу није могло обезбедити радно место ван Војске заснована је на погрешном схватању да је пре престанка службе у Војсци требало применити одредбе Закона о раду Црне Горе које регулишу решавање вишка запослених, с обзиром на то да су услови престанка службе цивилног лица у Војсци на основу члана 143. тачка 9) Закона о Војсци Југославије били прописани у члану 144. став 1. тог закона .
Како је у конкретном управном спору одлучивано о законитости коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то није постојала обавеза суда да образлаже све наводе тужбе који су истицани и цењени у управном поступку који је претходио управном спору. С обзиром на то да је другостепени орган, на основу чињеница утврђ ених у допуњеном поступку, нашао да се управна ствар мора решити на исти начин као што је решена првостепеним решењем из 2005. године, Уставни суд сматра да су уставноправно прихватљиви разлози на којима се темељи оцена доносиоца оспорене пресуде о томе да је о престанку службе подносиоца уставне жалбе одлучено у складу са законом.
6. Испитујући основаност навода уставне жалбе да је оспореном пресудом повређено право подносиоца на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава , Уставни суд указује да се постојање повреде тог права утврђује полазећи од уставне гарантије којом се обезбеђује заштита од арбитрерног одлучивања судова и других државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења. Та заштита се, поред осталог, огледа у обавези надлежних органа да у истоврсним случајевима једнако одлучују, како примена истог меродавног права на битно истоврстан чињенични и правни основ не би имала битно различит правни исход у односу на права и обавезе субјеката у истом правном положају.
Приликом оцене навода подносиоца о различитом поступању судова у оспореној пресуди и у пресуди која је достављена као доказ о повреди означеног уставног права, Уставни суд је испитивао да ли у управним поступцима који су окончани управним актима чија је законитост оцењивана у наведеним предметима, постоји идентитет чињеничног и правног основа.
Уставни суд је утврдио да оно што посматране предмете на први поглед чини сличним јесу околности да је тужиоцима истог дана (13. јула 2005. године), у истој Војној пошти 5522-11 Бијело Поље и на основу исте законске одредбе, престала служба у Војсци СЦГ, а да првостепени орган није располагао било каквим доказима да су конкретна радна места укинута, нити да је тужиоцима претходно покушано да се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона. Поред тога , у оба предмета докази од значаја за утврђивање одлучних чињеница прибављени су у другостепеном поступку, и то у извршењу пресуда надлежних судова којима су поништена раније донета решења . Такође, оцена о укидању радних места тужилаца и немогућности њиховог распоређивања на одговарајућа радна места у Војсци и Министарству одбране заснована је на исправама исте садржине - акти Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране и акти Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране.
Међутим, Уставни суд је утврдио да у посматраним предметима постоје очигледне разлике у погледу исправа на основу којих су утврђене чињенице о немогућности остваривања права из члана 144. став 1. Закона о Војсци Југославије ван Војске и Министарства одбране. Управни суд је у пресуди У. 3633/13 од 13. фебруара 2015. године јасно указао да су у допису Завода за запошљавање Црне Горе - Биро рада Бијело Поље од 6. маја 2010. године потврђене чињенице о немогућности заснивања радног односа тужиоца С.С. у периоду од 13. јула 2005. године, дакле, након престанка службе. Са друге стране, Управни суд је у оспореној пресуди У. 9044/13 од 29. маја 2015. године исту оцену засновао на допису Завода за запошљавање Црне Горе - Биро рада Бијело Поље од 12. новембра 2012. године, из кога произлази да је могућност заснивања радног односа подносиоца уставне жалбе испитивана за период од 8. априла до 13. јула 2005. године, дакле, пре престанка службе .
Имајући у виду изложено, Уставни суд је закључио да је у наведеним предметима на основу накнадно прибављених доказа утврђено другачије чињенично стање од значаја за одлучивање, што је имало за последицу да се разликују оцене Управног суда о испуњености услова за престанак службе тужилаца. Полазећи од тога да се подносилац уставне жалбе и С.С. нису налазили у истој чињеничној ситуацији, Уставни суд је оценио да подноси оцу није повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
7. Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и права на рад из члана 60. Устава суштински образлаже истим наводима да пре престанка службе није покушано да му се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије. Како су ови наводи уставне жалбе претходно били предмет оцене у оквиру истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд их није поново посебно разматрао.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) у целини одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда У. 9044/13 од 29. маја 2015. године.
9. Уставни суд није имао основа да разматра захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због "кршења људских права по основу суђења у неразумним роковима". Ово стога што у уставној жалби није посебно истакнута повреда права на суђење у разумном року, нити је наведен било који разлог који би се могао довести у везу са повредом тог права, при чему није постављен ни захтев којим се тражи утврђивање евентуалне повреде тог права.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић