Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Уставног суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђуре Старчевића из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. априла 2017. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђуре Старчевића изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 453/16 од 13. маја 2016. године и решења А пелационог суда у Новом Саду Кж2. 808/16 од 2. јуна 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђура Старчевић из Новог Сада поднео је Уставном суду, 8. јула 201 6. године, преко пуномоћника Жељка Санковића, адвоката из Београда , уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 453/16 од 13. маја 2016. године и решења Апелационог суда у Новом С аду Кж2. 808/16 од 2. јуна 2016. године, због повреде права из чл. 27. и 31. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог наведено: да је „првостепени суд повредио закон на штету подносиоца уставне жалбе на начин што му је продужио притвор и након подизања оптужнице, а да за то нису постојали правно ваљани разлози“; да првостепени суд постојање особитих околности које указују да ће окривљени, овде подносилац уставне жалбе, у кратком временском периоду поновити кривично дело, проналази искључиво у чињеници раније осуђиваности окривљеног, не наводећи притом ниједну другу околност; да поступајући судови нису пружили јасне разлоге, због чега сматрају оправданим даље задржавање окривљеног у притвору; да „првостепени суд упорно преписује разлоге из ранијих решења, без навођења нових чињеница или околности које би могле додатно да укажу на постојање потребе за даљом применом притвора као најстрожије мере коју Законик о кривичном поступку прописује“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и укине оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, утврдио:
- да је Виши јавни тужилац у Новом Саду подигао оптужницу Кти. 21/16 од 13. маја 2016. године, између осталог, и против окривљеног Ђуре Старчевића, овде подносиоца уставне жалбе, због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је тужилац у оптужници предложио да се притвор према окривљенима Ђури Старчевићу и П.С. продужи на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку;
- да се подносилац уставне жалбе и окривљени П.С. налазе у притвору по решењу судије за претходни поступак Кпп. 12/16 од 4. фебруара 2016. године, а који им се рачуна од 2. фебруара 2016. године, када су лишени слободе;
- да је притвор према Ђури Старчевићу продужаван више пута, а последњи пут решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 32/16 од 28. априла 2016. године, на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 453/16 од 13. маја 2016. године према окривљенима Ђури Старчевићу и П.С, на основу члана 334. став 2. у вези члана 211. став 1. тачка 3. Законика о кривичном поступку продужен притвор за тридесет дана;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 808/16 од 2. јуна 2016. године делимично уважена жалба браниоца окривљених, те је укинуто решење Вишег суда у Новом Саду Кв. 453/16 од 13. маја 2016. године у делу који се односи на окривљеног П.С, те је предмет у том делу враћен првостепеном суду на поновно одлучивање, док је у делу који се односи на окривљеног Ђуру Старчевића жалба одбијена као неоснована.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
5. Подносилац уставне жалбе образлаже повреду права на слободу и безбедност из члана 27. Устава тиме што је „првостепени суд повредио закон на штету подносиоца уставне жалбе, на начин што му је продужио притвор и након подизања оптужнице, а да за то нису постојали правно ваљани разлози“, као и тиме што „није јасно које то конкретне околности (изузев раније осуђиваности) указују на то да ће окривљени поновити кривично дело у кратком временском периоду, те да ранија осуђиваност, у одсуству других релевантних околности, не указује са довољном сигурношћу да ће исти у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Из цитиране одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је, како за лишење слободе, тако и за продужење притвора, неопходно кумулативно испуњење следећих услова: да лишење слободе, као и продужавање трајања те мере, мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом; да је лишење слободе допуштено само у законито спроведеном поступку; да се притвор према неком лицу може одредити (и продужити) само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након подизања оптужнице, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, којом је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, између осталог, особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело. О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама Законика о кривичном поступку о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним и незаконитим поступањем судова, како то проистиче из навода уставне жалбе, с обзиром на то да постоји оправдана сумња да је подносилац извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, да је раније осуђиван три пута за разнородна кривична дела, да је од подносиоца одузета велика количина дроге, а нарочито имајући у виду период од последње правноснажне осуде подносиоца и време извршења кривичног дела које му се ставља на терет. Све напред наведено представља уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће пуштањем на слободу подносилац поновити кривично дело. Основана сумња, као један од нужних услова за трајање притвора, у конкретном случају несумњиво постоји .
Уставни суд указује да из образложења оспорених решења недвосмислено произлази да кривични судови ранију осуђиваност подносиоца уставне жалбе нису ценили као притворски разлог прописан одредбом члана 211 . став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку с ам по себи, нити је то једини притворски разлог, већ су узели у обзир „све релевантне околности, које у својој свеобухватности представљају особите околности које указује на основану бојазан да би подносилац боравком на слободи, у кратком временском периоду, могао поновити кривично дело“, а како је то наведено у оспореном првостепеном решењу.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца о повреди права из члана 27. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемченог права чија се повреда истиче.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. З аконика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац ј е у притвору почев од 2. фебруара 201 6. године, тако да је до подношења уставне жалбе у притвору боравио пет месеци.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано . Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређено ни право зајемчено одредбама члана 31. Устава.
Сагласно свему изнетом, Суд је уставну жалбу одбио у целини као неосновану, у складу са одредбом члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) .
7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић