Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јовице Лазића из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. марта 2017. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Јовице Лазића и утврђује да је у извршном поступку који се води пред Основним судом у Новом Саду у предмету И. 91/06 подносиоцу уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, из члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа опредељеног решењем о извршењу Општинског суда у Бачкој Паланци И. 154/06 од 20. фебруара 2006. године, умањеног за евентуално наплаћене износе по том основу. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јовица Лазић из Бачке Паланке поднео је Уставном суду, 12. маја 2014. године, преко пуномоћника Анђе Карановић, адвоката из Бачке Паланке, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије у извршном поступку који се води пред Основним судом у Бачкој Паланци у предмету И. 91/06. Уставна жалба је била заведена под бројем Уж-4331/2014.
Подносилац је навео да је извршни поступак покренуо против привредног друштва „Мајевица ливница“ а.д. из Бачке Паланке које се од 2009. године налази у реструктурирању, а ради принудне наплате новчаног потраживања – неисплаћених зарада из 2005. и 2006. године. Од Уставног суда је, поред осталог, тражио да му се утврди право на накнаду нематеријалне и материјалне штете коју је определио у висини главног дуга, трошкова парничног и извршног поступка и припадајућих затезних камата.
Након почетка примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је за заштиту права на суђење у разумном року у поступку који још увек није окончан, предвиђено посебно, ново правно средство, према коме о учињеној повреди права, пре Уставног суда, одлучује надлежан редовни суд, Уставни суд је уставну жалбу уступио на надлежност редовном суду.
По доношењу решења Вишег суда у Новом Саду Р4и. 29/14 од 19. септембра 2014. године и Врховног касационог суда Рж г. 143/14 од 6. новембра 2014. године којима је одлучено о захтеву предлагача Јовице Лазића за заштиту права на суђење у разумном року и примереној накнади, списи предмета су враћени Уставном суду на даљу надлежност и поступање и заведени су под новим бројем Уж-1533/2015.
Подносилац је 4. марта 2015. године преко истог пуномоћника изјавио уставну жалбу против поменутог решења Врховног касационог суда, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспоривши висину досуђене накнаде. Од Уставног суда је тражио да укине предметно решење и поново је истакао захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и трошкова на име састава уставне жалбе. Ова уставна жалба, која је заведена под бројем Уж-1701/2015 је, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојена уставној жалби Уж-1533/2015, ради вођења јединственог поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Р4и. 29/14 од 19. септембра 2014. године је: утврђено да је предлагачу Јовици Лазићу, овде подносиоцу уставне жалбе, повређено право на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Новом Саду у предмету И. 91/06, те је наложено том суду да предметни поступак оконча у најкраћем року (став 1. изреке); одбијен захтев предлагача за накнаду нематеријалне штете (став 2. изреке); одређено да се ово решење објави на веб-сајту Вишег суда у Новом Саду (став 3. изреке), одређено да се предмет уступи Уставном суду ради одлучивања о повреди права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад (став 4. изреке). У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је по предлогу повериоца Јовице Лазића Општински суд у Бачкој Паланци 20. фебруара 2006. године донео решење о извршењу И. 154/06 против дужника „Мајевица ливница“ а.д. Бачка Паланка, да је у току извршног поступка, на записнику о попису и процени од 29. маја 2006. године констатовано да је извршни дужник приложио одлуку Агенције за приватизацију од 16. јануара 2006. године о методу продаје акција пренетих Акцијском фонду и допис Агенције за приватизацију од 28. марта 2006. године, којим га Агенција обавештава да се над њим не може спроводити принудно извршење јер је донета одлука о продаји друштвеног капитала методом јавног тендера.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рж г. 143/14 од 6. новембра 2014. године преиначена је ожалбена нижестепена одлука, тако што је предлагачу одређена примерена накнада у висини од 15.000,00 динара.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију се повреду подносилац у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
5. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе да му се утврди повреда права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, као и право на накнаду материјалне штете , Уставни суд подсећа да је у Одлуци Уж-2779/2016 (Уж-4232/2013) од 20. октобра 2016. године, након што је подсетио на устаљену праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изнету у одлукама Маринковић против Србије од 29. јануара 2013. године и Феризовић против Србије 26. новембра 2013. године у погледу неизвршења пресуда донетих против предузећа у већинском друштвеном/државном власништву и одговорности државе за дугове таквих предузећа, изнео оцену да пропуст да се намире потраживања подносилаца која су утврђена у стечајном поступку који се води над дужником – привредним друштвом које има претежан друштвени капитал, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава, те да из тога произлази да би недосуђивање накнаде материјалне штете подносиоцима уставних жалби било у директној супротности и са одредбом члана 60. став 4. Устава, којом је прокламована неотуђивост права из радног односа коју су подносиоци покушали на принудан начин да оствар е у стечајном поступку. Уставни суд сматра неопходним да подсети и на став ЕСЉП према коме, када је реч о извршењу правноснажних судских одлука донетих против субјеката који не уживају „довољну институционалну и пословну независност од државе“, недостатак сопствених средстава држава не може да наводи као оправдање за неизвршење тих одлука, а да чак и уколико прода велики део свог удела у предузећу приватном лицу, не може се ослободити обавезе да изврши пресуду која је настала пре продаје удела (видети пресуду Анђелић и други против Србије, од 28. маја 2013. године, број преддставке 57611/10). Осим тога, ЕСЉП је утврђивао повреде члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/или члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију у предметима који су се односили на вишегодишње неизвршење судских одлука донетих против предузећа у већинском друштвеном/државном власништву (видети, између осталих, пресуду McInnes против Србије , од 17. маја 2016. године, број представке 7159/12).
Како се ради о потраживањима која потичу из периода пре доношења одлуке о продаји друштвеног капитала дужника, то Уставни суд не види ниједан разлог да одступи од своје досадашње праксе, па је, сагласно одредби члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), утврдио да је подносиоцу у предметном извршном поступку повређено право из члана 60. став 4. Устава и утврдио му право на накнаду материјалне штете у висини износа опредељеног решењ ем о извршењу Општинског суда у Бачкој Паланци И. 154/06 од 20. фебруара 2006. године, умањеног за евентуално наплаћене износе по том основу, одлучујући као у првом делу тачке 1. и тачки 2. изреке. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Будући да је утврдио повреду права из члана 60. став 4. Устава, Суд није разматрао тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу којим се оспоравају решења Вишег суда у Новом Саду и Врховног касационог суда којима је одлучено о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, а имајући у виду да подносилац својим наводима истиче незадовољство износом који му је оспореним решењима досуђен на име примерене накнаде, Уставни суд, најпре , указује да је захтев за заштиту права на суђење у разумном року установљен као правно средство након измена и допуна Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/13) , превентивно-компензаторног карактера, односно да поред убрзања поступка предвиђа и могућност исплате накнаде због дугог трајања поступка. Примарни циљ овог правног средства јесте његов превентивни карктер, односно убрзање и окончање поступка. По оцени Уставног суда, основаност и висина новчане накнаде је ствар судске процене таквог захтева и зависи од понашања подносиоца у конкретном поступку, сложености предмета и значаја спорног права за подносиоца. Такође, Суд је становишта да се накнада мора примерити стандарду живота грађана и материјалним могућностима Републике Србије. Поред тога, Уставни суд указује да о досуђеном износу накнаде нематеријалне штете не може одлучивати као инстанциони суд у односу на надлежне редовне судове .
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да су редовни судови у овом случају усвојили захтев подносиоца за заштиту права на суђење у разумном року, налож или да се предузму све неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року и досу дили му примерену накнаду, те да су јасно образложили разлоге на којима темеље своју одлуку. Такође, полазећи од саме суштине накнаде нематеријалне штете којом се оштећенима пружа одговарајуће задовољење, као и животног стандарда и материјалних прилик а у Републици Србији, Суд оцењује да вредност износа од 15.000,00 динара није неразумн а, посебно ако се има у виду природа и суштина правног средства – захтева за заштиту права на суђење у разумном року.
С обзиром на изнето, Уставни суд је утврдио да се у уставној жалби не наводе уставноправни разлози којима би се аргументовала евентуална повреда права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд у односу на надлежне редовне судове још једном преиспита одлуку о висини накнаде нематеријалне штете. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
У погледу захтева за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на становиште које је изражено у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на: www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић