О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. С. изјављена против радњи Министарства унутрашњих послова Републике Србије – П.У. К. од 9. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С. из К. је, 5. децембра 2014. године, преко пуномоћника, Б. ц. љ. п, Уставном суду поднео уставну жалбу против радњи државних органа, а пре свега Министарства унутрашњих полова Републике Србије, због повреде права из члана 25. и 28. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да Република Србија није испунила своју обавезу да се уздржи од примене мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања и да није испунила своју обавезу спровођења делотворне истраге у случају аргументованих навода о злостављању;
- да је мучење и нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање апсолутно забрањено, што значи да не постоје околности у којима може бити дозвољено и да забрана мучења и других облика злостављања важи увек и у односу на све људе, што значи да не може бити оправдано ни злостављање особа које се терете за извршење кривичног дела, без обзира на њихово понашање или природу дела за које се терете;
- да у његовом случају државни органи, тј. полицијски службеници Министарства унутрашњих послова нису поштовали забрану злостављања и да су га када је лишен слободе 9. фебруара 2009. године, у периоду од 17.00 до 21.00 часова у више наврата злостављали;
- да надлежни државни органи нису озбиљно испитивали његове наводе о злостављању, тј. да у вези с његовим наводима о злостављању није спроведена делотворна истрага и делотворан судски поступак који би довео до откривања и кажњавања починиоца злостављања;
- да је 9. фебруара 2009. године лишен слободе око 17.30 часова испред своје породичне куће у Л. од стране полицијских службеника ПУ К. Ж.Б. Н.Ј, М.Б. и Р.Ј, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство;
- да су његовом лишењу слободе присуствовали његови отац и мајка и још два полицијска службеника;
- да му је 10. фебруара 2009. године, око 02.30 часова, одређен притвор и да је одмах по пријему, око 03.00 часа ујутру, заводски лекар др М.В. сачинио извештај у коме је описао следеће повреде – дугуљаста огуљотина на десној надлактици величине око 4 цм, на предњој страни грудног коша у пределу грудне кости масница 2x3 цм, на левој нози изнад скочног зглоба огуљотина дужине 3 до 4 цм;
- да се 12. фебруара 2009. године пожалио заводском лекару на болове у пределу грудног коша, наводећи да је повреде добио приликом привођења 9. фебруара 2009. године, али да сматра да заводски лекар није на одговарајући начин сачинио лекарски извештај с обзиром на то да у њему нема изјаве подносиоца уставне жалбе о чињеницама како је задобио описане повреде, нити се у извештају налази процена лекара да ли су наведене повреде могле настати онако како је подносилац то описао;
- да и после готово шест месеци од када је наведени лекарски извештај сачињен, у који је 17. фебруара 2009. године увид извршио поступајући судија Окружног суда у К. Д.М, ниједан надлежни орган Републике Србије није иницирао одговарајући поступак у коме би се озбиљно испитали наводи о злостављању подносиоца уставне жалбе;
- да поступајући судија Окружног суда у К. и лекар Окружног затвора у К. нису реаговали на одговарајући начин и наводе о злостављању које су добили од подносиоца уставне жалбе нису проследили даље на поступање надлежним органима;
- да је 28. августа 2009. године, преко пуномоћника, Општинском јавном тужилаштву у К. поднео кривичну пријаву против пет полицијских службеника ПУ К. због кривичних дела злостављање и мучење и изнуђивање исказа;
- да је Општинско јавно тужилаштво у К. 7. октобра 2009. године обавестило његовог пуномоћника да неће предузети кривично гоњење против наведених лица због недостатка доказа који би указивали да су наведена кривична дела почињена;
- да је 21. октобра 2009. године, преко пуномоћника, Општинском суду у К. поднео захтев за спровођење истраге против поменутих припадника ПУ К., у коме је, поред осталог, навео и да је његово признање искоришћено као доказ против њега у кривичном поступку који се против њега водио због сумње да је починио кривично дело тешко убиство и у коме је правноснажно осуђен на казну затвора од 30 година;
- да је истражни судија Општинског суда у К., након саслушања осумњичених, донео решење о спровођењу истраге 17. новембра 2009. године;
- да је 22. септембра 2010. године, у својству оштећеног као тужиоца, преко пуномоћника, подигао оптужницу против пет полицијских службеника ПУ К. стављајући им на терет кривично дело изнуђивање исказа;
- да је Основни суд у К. 9. марта 2011. године донео решење да нема места оптужби против окривљених и да се обуставља кривични поступак (Кв. 112/11), које је по жалби пуномоћника подносиоца уставне жалбе укинуто 12. јула 2011. године решењем Апелационог суда у К. Кж.2. 619/11;
- да је главни претрес потом одржан 11 пута у периоду од 7. септембра 2012. године до 29. маја 2014. године;
- да „као посебно интересантан“ издваја записник о главном претресу од 25. фебруара 2014. године у коме је пуномоћник подносиоца уставне жалбе уочио недоследности у изјавама сведока Д.М. која је приликом саслушања у својству сведока у току истражног поступка навела да је оштећени након донете одлуке о одређивању притвора затражио да га прегледа лекар, док је на главном претресу истакла да је оштећени преко свог пуномоћника тек после десет до 15 дана тражио лекарски преглед;
- да је из записника о главном претресу од 25. марта 2014. године важно поменути сведочење вештака др Н.М, специјалисте судске медицине, који је изјавио да је повреда предње стране грудног коша крвни подлив каква је повреда могла настати деловањем врха бејзбол палице или деловањем стопала обувеним у обућу, да огуљотина изнад левог скочног зглоба, која није детаљно описана већ је само наведено да је величине 3-4 цм, није настала деловањем бејзбол палице али је могла да настане деловањем стопала обувеног у обућу и да је повреда десне надлактице могла настати ноктима или неким другим предметом који има храпави део;
- да је Основни суд у К. 1. јула 2014. године донео пресуду К. 8843/10 којом је окривљене ослободио од оптужбе да су извршили кривично дело које им је стављено на терет;
- да је Основни суд у К. поклонио поверење исказима окривљених и наводе подносиоца уставне жалбе оценио као нереалне са образложењем да би радње, које је он стављао на терет окривљенима, проузроковале знатно веће повреде од оних које су описане у извештају лекара Окружног затвора у К., доктора М.В, и касније у мишљењу вештака др Н.М. специјалисте судске медицине;
- да је у образложењу првостепене пресуде наведено: да су у прилог тврдњама окривљених у наведеном предмету ишле и изјаве сведока Д.М. и Н.Ј. који у понашању полицијских службеника и подносиоца уставне жалбе нису уочили неправилности и повреде које би могле указивати на злостављање и настати услед поступања које је описао у више наврата подносилац уставне жалбе; да су сведочења мајке и оца подносиоца уставне жалбе оцењена као субјективна и пристрасна; да је налаз вештака др Н.М, специјалисте судске медицине, у делу који се односи на оцену да су описане повреде могле настати на начин који је у више наврата подносилац уставне жалбе описао, оцењени су као реални али недовољни да би се утврдила кривица окривљених; да је по оцени основног суда било разумно очекивати да би, уколико је подносилац уставне жалбе говорио истину, описане повреде биле знатно теже од оних које су установљене и оцењене као лаке;
- да је против првостепене пресуде, преко пуномоћника, изјавио жалбу која је одбијена као неоснована пресудом Апелационог суда у К. Кж1. 1492/14 од 28. октобра 2014. године.
Подносилац уставне жалба сматра да је након правноснажног окончања поступка К. 8843/10, са чијим се крајњим исходом не слаже, неспорно да је у периоду од када је лишен слободе испред своје породичне куће у Лапову, па до момента док није смештен у притворску јединицу Окружног затвора у К. претрпео повреде описане у више наврата, а да, како Министарство унутрашњих послова, тако ни Основни и Апелациони суд у К., нису успели да објасне како су наведене повреде настале. Додаје да је несумњиво да је описане повреде задобио док се налазио у власти припадника Министарства унутрашњих послова – ПУ К. и да у прилог овој тврдњи иде чињеница да нигде, ни у једном документу од стране иједног органа јавне власти који је поступао са подносиоцем уставне жалбе није, до момента одређивања притвора, забележена било каква повреда или други здравствени проблем и да не постоји ништа што би указивало на то да је описане повреде задобио пре него што је лишен слободе и одведен у ПУ К.
Подносилац сматра да је разумно закључити да је горе наведене повреде задобио током времена за које се налазио у власти тј. под контролом припадника ПУ К., и да су за њих одговорни државни органи – службеници Министарства унутрашњих послова – ПУ К. и да се може закључити да је у овом случају дошло до повреде материјалног аспекта забране злостављања, као и да су Основни и Апелациони суд у К. имали довољно доказа да казне припаднике ПУ К. за злостављање које су починили над њим у периоду од 17.00 до 21.00 часова, 9. фебруара 2009. године, те да су, чак и да је њихов закључак исправан, пропуштајући да дају задовољавајуће и уверљиво објашњење како су описане повреде настале и ко их је нанео, прекршили процесни аспект забране злостављања.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји и утврди:
- да су државни органи, а пре свега Министарство унутрашњих послова Републике Србије, својим чињењем, односно злостављањем подносиоца уставне жалбе, прекршили чл. 25. и 28. Устава и члан 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода;
- да је злостављање подносиоца уставне жалбе од 9. фебруара 2009. године од стране припадника ПУ Крагујевац вршено са циљем да се, кроз наношење тешког бола и патње, од подносиоца уставне жалбе изнуди исказ који је касније искоришћен у судском поступку који је правноснажно окончан и у коме је подносилац уставне жалбе осуђен за кривично дело тешко убиство на 30 година затвора;
- да су државни органи, а пре свега Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Министарство правде Републике Србије и правосудни органи, својим нечињењем, односно пропуштањем да спроведу делотворну, независну и темељну истрагу о наводима подносиоца уставне жалбе да је био злостављан, прекршили чл. 25. и 28. Устава и члан 3. Европске конвенције за заштиту људских права;
- право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете,
те да нареди наведеним државним органима да спроведу делотворну, независну и темељну истрагу о наводима о злостављању подносиоца у року од шест месеци од доношења одлуке по уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорене пресуде и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Подносилац уставне жалбе је 9. фебруара 2009. године, у дворишту своје породичне куће, лишен слободе од стране полицијских службеника Полицијске управе у К., због постојања основа сумње да је извршио кривично дело тешко убиство.
Према наводима подносиоца уставне жалбе, полицијски службеници су га, када је наведеног дана око 17.30 часова лишен слободе, па до око 21.00 час, када је започело његово саслушање у полицијској станици, у више наврата злостављали, и то већ приликом лишења слободе, а затим и у полицијским колима тако што су га тукли рукама по глави и другим деловима тела уз претње и притиске да призна кривично дело, па затим у полицијској станици док је био везан за сто тукли песницама и ногама по целом телу, гушили капом коју је имао на глави и ударали му главу о зид, а затим наставили да га туку и рукама и ногама и оборили на под где су га шутирали у главу, тестисе, стомак, груди, тукли бејзбол палицом по телу и табанима, покушали да му поломе мали прст на десној руци, те му током боравка у просторијама Окружног суда у Крагујевцу претили да не сме никоме да каже да су га злостављали. Подносилац такође наводи да му није дозвољено да контактира свог браниоца, већ му је постављен бранилац по службеној дужности коме је испричао све шта се догодило и показао му повреде, али му је адвокат рекао да „то ништа није необично и то свако мора да прође“ и посаветовао га да у полицији призна извршење кривичног дела како би престали са тортуром, а да касније код истражног судије промени исказ, те је он тако и урадио. Подносилац истиче да бранилац по службеној дужности није на адекватан начин учествовао у саслушању и сачињавању записника, као и да је и истражном судији и заменику јавног тужиоца рекао да су га полицијски службеници злостављали али да они нису предузели ништа по том питању.
Подносилац уставне жалбе је 10. фебруара 2009. године изведен пред дежурног истражног судију Окружног суда у К. и затражио је да буде прегледан од стране лекара, што је истражни судија дозволио.
Лекар Окружног затвора у К. је 10. фебруара 2009. године прегледао подносиоца уставне жалбе којом приликом је констатована једна дугуљаста промена у виду огуљотине на десној надлактици величине око 4 цм; на предњој страни грудног коша у пределу грудне кости једна промена у виду маснице око 2x3 цм; на левој нози једна огуљотина повише скочног зглоба димензија 3 до 4 цм дугуљаста, док је „остали физикални налаз по системима уредан“.
Подносилац уставне жалбе се 12. фебруара 2009. године заводском лекару пожалио на болове у грудном кошу, те је добио упут за снимање грудног коша, које је реализовано 13. фебруара 2009. године и добијен је нормалан налаз.
Подносилац уставне жалбе је, преко пуномоћника, Општинском јавном тужилаштву у К. поднео кривичну пријаву против пет полицијских службеника Полицијске управе у Крагујевцу због извршења кривичног дела изнуђивање исказа из члана 136. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 3. у вези са ставом 2. истог законика.
Општинско јавно тужилаштво у К. је 7. октобра 2009. године, актом Ктр. 908/09, обавестило пуномоћника подносиоца уставне жалбе да није покренуло поступак поводом његове кривичне пријаве услед недостатка доказа који би указивали да у радњама пријављених лица или било ког другог лица има елемената кривичних дела која су им стављена на терет, нити другог кривичног дела за које се гоњење предузима по службеној дужности.
Подносилац уставне жалбе је 28. августа 2009. године, преко пуномоћника, у својству оштећеног као тужиоца, Општинском суду у К. поднео захтев за спровођење истраге против пет полицијских службеника због кривичног дела изнуђивање исказа.
Након саслушања осумњичених, истражни судија Општинског суда у К. је донео решење Ки. 1249/09 да се против осумњичених спроведе истрага због постојања основане сумње да су извршили кривично дело изнуђивање исказа.
Истражни судија Основног суда у К. је дописом Ки. 53/10 од 11. октобра 2010. године позвао пуномоћника подносиоца уставне жалбе да у року од 15 дана против окривљених поднесе оптужницу.
Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је 22. октобра 2010. године поднео оптужницу Основном суду у К. против пет полицијских службеника због кривичног дела изнуђивање исказа, која је прецизирана 1. јула 2014. године.
Одлучујући о приговорима окривљених на оптужницу, Основни суд у К. је 9. марта 2011. године донео решење Кв. 112/11 да нема места оптужби против окривљених и да се обуставља кривични поступак. Наведено решење је по жалби пуномоћника подносиоца уставне жалбе укинуто решењем Апелационог суда у К. Кж2. 619/11 од 12. јула 2011. године.
У поновном поступку одлучивања о приговорима окривљених на оптужницу, Основни суд у К. је 27. јула 2011. године донео решење Кв. 766/11 којим их је одбио као неосноване, чиме је оптужница ступила на правну снагу и заказан је главни претрес.
У доказном поступку су саслушани окривљени, подносилац уставне жалбе и шест сведока, прочитан је налаз и мишљење вештака специјалисте судске медицине од 11. септембра 2010. године (који је и испитан) и извршен је увид у извештај лекара Окружног затвора у К. од 17. фебруара 2009. године.
Основни суд у К. је, након одржаног главног претреса и спроведеног доказног поступка, 1. јула 2014. године донео пресуду К. 8843/10 којом је свих пет полицијских службеника ослободио од оптужбе, јер није доказано да су извршили кривично дело изнуђивање исказа.
Пуномоћник оштећеног као тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио је жалбу против првостепене пресуде.
Пресудом Апелационог суда у К. Кж1. 1492/14 од 28. октобра 2014. године одбијена је као неоснована жалба пуномоћника оштећеног као тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђена је првостепена пресуда Основног суда у К. К. 8843/10 од 1. јула 2014. године.
У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да не постоји противречност разлога са изреком побијане пресуде; да су у образложењу пресуде о свим одлучним чињеницама важним за доношење одлуке дати јасни и непротивречни разлози, односно да се из наведених разлога пресуде види који докази потврђују чињенице које су предмет доказивања и како је првостепени суд ценио изведене доказе, а што je све у складу са садржином доказа на којима се заснивају утврђења првостепеног суда; да се у жалби пуномоћника оштећеног као тужиоца даје сопствена оцена изведених доказа, супротна оцени од стране првостепеног суда, а без навођења чињеница и околности које првостепени суд није ценио; да Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно оценио: одбране окривљених, који су били доследни у целокупном току кривичног поступка, а чије одбране су у битном делу идентичне, а на основу којих се несумњиво утврђује да нису имали разлога да примене било какву силу или претњу према оштећеном као тужиоцу, јер је исти био веома кооперативан и спорном приликом (током саслушања у Полицијској управи) је имао браниоца по службеној дужности са којим је обавио поверљив разговор, као и остале изведене доказе, а посебно налаз и мишљење вештака специјалисте судске медицине од 11. септембра 2010. године, из ког произлази да је 10. фебруара 2009. године код М. С. утврђен крвни подлив предње стране грудног коша, огуљотина десне надлактице и огуљотина изнад левог скочног зглоба, насталих дејством тупине замахнутог механичког оруђа које су повреде појединачно и скупно процењене у моменту наношења представљале лаку телесну повреду и да је повреда грудног коша могла да настане и деловањем врха бејзбол палице или деловањем стопала обувеним у обућу, али не и да је са сигурношћу тако настала, исказ сведока Д.Р. из ког се утврђује да није уочила никакве последице примене физичке силе према М. С, нити јој је он указао на било какве повреде по телу, исказ сведока Д.М. (истражног судије Окружног суда у К.) из ког произлази да ни оштећени, ни његов бранилац адвокат Д.Р. из К., ни заступник јавне тужбе Н.Ј. нису имали примедби на рад и понашање полицијских службеника у односу на М. С. и да ни она није уочила било шта што би протумачила као нехуман и нељудски однос према М. С. и исказ сведока Н.Ј. из ког се несумњиво утврђује да нити је уочио било какву тортуру, тј. последице тортуре код М. С, нити му је исти показивао било какве повреде на ногама и телу, нити му је поменуо да је над њим вршена било каква физичка тортура; да је стога правилан закључак првостепеног суда, да иако су код окривљеног постојале три повреде које су у моменту наношења представљале лаку телесну повреду, при чињеницама да је и сам оштећени као тужилац током поступка мењао свој исказ у делу где су ra први пут тукли полицијски службеници и ко и када гa је тачно тукао, а ко не и да вештак не искључује могућност да су напред наведене повреде могле настати и на неки други начин, нису доказане тврдње оштећеног као тужиоца из оптужног акта да су окривљени у вршењу службе изнудили његов исказ употребом силе и претње која је била праћена тешким насиљем према оштећеном као тужиоцу М. С. и услед чега су наступиле нарочито тешке последице за окривљеног у кривичном поступку, јер није са пуном сигурношћу, како се то захтева у кривичноправном смислу доказано да ли је оштећени повреде задобио критичном приликом од стране окривљених или на другом месту и на други начин; да оно што је учврстило убеђење суда да изведени докази не указују на чињенично стање из диспозитива оптужнице, поред налаза и мишљења вештака судске медицине др Н.М, су свакако и искази саслушаних сведока Д.Р, Д.М. и Н.Ј, који су потврдили наводе из одбране окривљених, да нису видели никакве повреде над оштећеним као тужиоцем, нанете од стране полицијских службеника приликом саслушања.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе и да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28.).
Одредбом члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15) (у даљем тексту: Европска конвенција) утврђено је да нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.
Одредбама члана 1. Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака УН („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 9/91) (у даљем тексту: Конвенција УН) је прописано: да у смислу ове конвенције, израз „тортура/мучење“ означава сваки акт којим се једном лицу намерно наносе бол или тешке физичке или менталне патње у циљу добијања од њега или неког трећег лица обавештења или признања или његовог кажњавања за дело које је то или неко треће лице извршило или за чије извршење је осумњичено, застрашивања тог лица или вршења притиска на њега или застрашивања или вршења притиска на неко треће лице или из било којег другог разлога заснованог на било ком облику дискриминације ако тај бол или те патње наноси службено лице или било које друго лице које делује у службеном својству или на његов подстицај или са његовим изричитим или прећутним пристанком, те да се тај израз не односи на бол или патње које су резултат искључиво законитих санкција, неодвојивих од тих санкција или које те санкције проузрокују (став 1.); да је овај члан без штете по било који међународни инструмент или било који национални закон који садржи или може садржавати одредбе ширег значаја (став 2.). Одредбом члана 2. став 1. Конвенције УН је прописано да свака држава чланица предузима законске, административне, судске или друге ефикасне мере како би спречила извршење аката тортуре на територији под њеном јурисдикцијом. Одредбама члана 4. Конвенције УН је прописано: да свака држава чланица настоји да се према њеном кривичном праву сва акта тортуре сматрају кривичним делима, те да је исти случај и са покушајем вршења тортуре или неког другог акта који изврши неко лице, а који представља саучесништо или учествовање у акту тортуре (став 1.); да свака држава чланица одређује за ова кривична дела одговарајуће казне којима је узета у обзир њихова тежина (став 2.). Одредбом члана 12. Конвенције УН је прописано да се свака држава чланица стара да надлежни органи неодложно изврше непристрасну истрагу сваки пут кад постоје оправдани разлози да се посумња да је акт тортуре извршен на некој територији под њеном јурисдикцијом. Одредбом члана 13. Конвенције УН је прописано да свака држава чланица обезбеђује сваком лицу које тврди да је било подвргнуто тортури на некој територији под њеном јурисдикцијом право да се жали надлежним органима споменуте државе који ће неодложно и непристрасно испитати случај, те да ће се предузети мере ради обезбеђења заштите лица које се жалило и лица као сведока од сваког лошег поступања или било каквог застрашивања због поднесене жалбе или било какве дате изјаве.
Законом о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) је прописано: да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту (члан 84.); да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом. (члан 86. став 1.).
Одредбом члана 12. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време лишења слободе подносиоца уставне жалбе, као и у време подношења захтева за спровођење истраге и подизања оптужнице, било је прописано да је забрањено и кажњиво свако насиље, као и свако изнуђивање признања или какве друге изјаве од окривљеног или другог лица које учествује у поступку. Одредбама члана 19. ЗКП је било прописано: да се кривични поступак покреће по захтеву овлашћеног тужиоца (став 1.); да је за кривична дела за која се гони по службеној дужности овлашћени тужилац јавни тужилац, а за кривична дела за која се гони по приватној тужби овлашћени тужилац је приватни тужилац (став 2.); да, ако јавни тужилац нађе да нема основа за покретање или продужење кривичног поступка, на његово место може ступити оштећени као тужилац, под условима одређеним овим закоником (став 3.). Одредбом члана 20. ЗКП је било прописано да је, ако овим закоником није другачије одређено, јавни тужилац дужан да предузме кривично гоњење кад постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело за које се гони по службеној дужности. Одредбама члана 61. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да је јавни тужилац, кад нађе да нема основа да предузме гоњење за кривично дело за које се гони по службеној дужности или кад нађе да нема основа да предузме гоњење против неког од пријављених саучесника, дужан да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га упути да може сам предузети гоњење (став 1.); да оштећени има право да предузме, односно настави гоњење у року од осам дана од када је примио обавештење из става 1. овог члана (став 2.). Одредбом члана 222. став 1. ЗКП је било прописано да су сви државни органи, органи територијалне аутономије или органи локалне самоуправе, јавна предузећа и установе дужни да пријаве кривична дела за која се гони по службеној дужности, о којима су обавештени или за њих сазнају на други начин. Одредбом члана 228. став 7. ЗКП је било прописано да кад је лице лишено слободе доведено истражном судији, може, оно, његов бранилац, члан његове породице или лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници, захтевати да истражни судија одреди лекарски преглед, да такав захтев може поднети и јавни тужилац, да ће, ако је постављен захтев, истражни судија донети одлуку о одређивању лекара који ће обавити преглед и да ће ту одлуку и записник о саслушању лекара истражни судија приложити истражним списима.
Одредбама члана 136. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело изнуђивање исказа, и то: да ће се службено лице које у вршењу службе употреби силу или претњу или друго недопуштено средство или недопуштен начин у намери да изнуди исказ или неку другу изјаву од окривљеног, сведока, вештака или другог лица, казнити затвором од три месеца до пет година (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од две до десет година ако је изнуђивање исказа или изјаве праћено тешким насиљем или ако су услед изнуђеног исказа наступиле нарочито тешке последице за окривљеног у кривичном поступку (став 2.).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе тврди да га је полиција (пет полицијских службеника Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе Крагујевац) злостављала 9. фебруара 2009. године и да није спроведена делотворна истрага о његовом злостављању, из чега закључује да су му повређена права из чл. 25. и 28. Устава и члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Уставни суд даље констатује да одредбе члана 25. Устава гарантују неповредивост физичког и психичког интегритета и јемче да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, као и да је иста гаранција садржана у члану 3. Европске конвенције, док је одредбама члана 28. Устава зајемчено да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено свако насиље према лицу лишеном слободе и да је забрањено изнуђивање исказа.
Наведена јемства се у односу на представнике државних органа огледају првенствено у обавези да се уздрже од радњи којима се повређује психички и физички интегритет лица које се налази у притвору или на издржавању казне затвора, односно да се уздрже од излагања тог лица мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, а чиме се осигурава поштовање материјалног аспекта овог права.
С друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа да поштују и заштите процесни аспект наведених права, а који подразумева обавезу надлежних државних органа да, у случају постојања јасних индиција да је лице које се налази у притвору или на издржавању казне затвора било изложено неком од облика злостављања, спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу која би требало да осигура идентификовање и кажњавање одговорних лица (видети: пресуде Европског суда за људска права у предметима Станимировић против Србије, представка број 26088/06, од 18. октобра 2011. године, ст. 39. и 40, Labita против Италије (ВВ), представка број 26772/95, од 6. априла 2000. године, став 131, В.Д. против Хрватске, представка број 15526/10, од 8. фебруара 2012. године, ст. 63. и 64. и Мађер против Хрватске, представка број 56185/07, од 21. септембра 2011. године, ст. 111. и 112.).
За разлику од наведеног члана 25. Устава и члана 3. Европске конвенције, који не говоре изричито о гаранцијама материјалног и процесног аспекта забране злостављања, Уставни суд указује да Конвенција УН изричито садржи ове гаранције. Тако је чланом 2. Конвенције УН предвиђена обавеза сваке државе чланице да предузима законске, административне, судске или друге ефикасне мере како би спречила извршење аката тортуре на територији под њеном јурисдикцијом, а чланом 4. да ће свака држава чланица настојати да се према њеном кривичном праву сви акти тортуре сматрају кривичним делима. Такође, Конвенција УН у члану 6. изричито прописује обавезу држава чланица да обезбеде хапшење лица за које се сумња да је извршило акт тортуре, као и да неодложно врши истрагу ради утврђивања чињеница.
Из претходно изнетог произлази да јемство и поштовање материјалног и процесног аспекта забране мучења, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања представља императивну норму уставног и општег међународног права, те да се, према пракси Европског суда за људска права коју прихвата и Уставни суд (видети Одлуку Уставног суда Уж-4100/2011 од 10. јула 2013. године, тачка 4. образложења), испитивање процесних претпоставки за одлучивање и основаност навода о њиховој повреди може вршити одвојено.
6. Испитивање постојања процесних претпоставки за одлучивање
Испитујући постојање Уставом и Законом утврђених претпоставки да Уставни суд одлучује о овој уставној жалби, Уставни суд констатује да је уставна жалба изјављена против радњи Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Полицијске управе К. од 9. фебруара 2009. године, а због повреде материјалног и процесног аспекта права из чл. 25. и 28. Устава и члана 3. Европске конвенције. Такође, Уставни суд констатује да је уставна жалба изјављена 5. децембра 2014. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је потребно испитати да ли је уставна жалба благовремена у погледу материјалног и процесног аспекта.
Уставни суд указује да из одредбе члана 82. Закона о Уставном суду произлази, поред осталог, да се уставна жалба може изјавити против радњи државних органа ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту, док из одредбе члана 84. став 1. Закона произлази да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана предузимања радње којом се повређује људско право зајемчено Уставом.
Према ставу Уставног суда, у поступку испитивања и одлучивања по уставној жалби, сматраће се да је пре изјављивања уставне жалбе у кривичном поступку исцрпљено последње правно средство доношењем одлуке по жалби на првостепену, односно другостепену пресуду. Такође, за радњу је почетак рока везан за дан предузимања или престанка радње, а рок се рачуна од дана сазнања подносиоца уставне жалбе о предузимању или престанку радње.
Подносилац уставне жалбе је поводом догађаја од 9. фебруара 2009. године поднео кривичну пријаву против службених лица Полицијске управе у К. због кривичног дела изнуђивање исказа, а након њеног одбачаја је покренуо кривични поступак пред надлежним судом који је правноснажно окончан 28. октобра 2014. године, доношењем пресуде Апелационог суда у К. Кж1. 1492/14. Наведену пресуду подносилац је примио 6. новембра 2014. године, а уставну жалбу изјавио 5. децембра исте године.
Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе одлучио да заштиту својих права прво тражи у кривичном поступку, те да се након његовог правноснажног окончања у року прописаном Законом обратио Уставном суду, Суд је оценио да је уставна жалба благовремена и у погледу материјалног аспекта и процесног аспекта права из члана 25. Устава.
7. Оцена основаности навода о повреди материјалног аспекта права из члана 25. Устава
Подносилац уставне жалбе тврди да је приликом лишења слободе 9. фебруара 2009. године тучен рукама и ногама, гушен и ударан бејзбол палицом од стране пет полицијских службеника Полицијске управе у К.
Уставни суд наглашава да право из члана 25. Устава штити једну од најосновнијих вредности демократског друштва. Оно у апсолутном смислу забрањује мучење или нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, без обзира на околности и понашање жртве. Када се то каже, тврдње о постојању злостављања морају бити поткрепљене одговарајућим доказима и злостављање мора имати минимални ниво тежине (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ђекић и други против Србије, број 32277/07, од 29. априла 2014. године, став 32.).
У конкретном случају је неспорно да су код подносиоца уставне жалбе констатоване три повреде (крвни подлив предње стране грудног коша, огуљотина десне надлактице и огуљотина изнад левог скочног зглоба), које су квалификоване као лаке телесне повреде.
Уставни суд констатује да је из овог догађаја проистекао, поред осталог, кривични поступак. Уставни суд указује на свој став да није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови ценили доказе и утврђивали чињенично стање. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да утврђује да ли је поступак у целини био правичан, односно да оцењује да ли су редовни судови поступали арбитрерно и произвољно. У смислу наведеног, Уставни суд није везан налазима редовних судова, а да би одступио од утврђених чињеница тих судова потребни су убедљиви наводи подносиоца.
Иако је подносилац уставне жалбе имао горе наведене повреде, редовни судови су полицијске службенике ослободили од оптужбе да су извршили кривично дело изнуђивање исказа. Тачније, надлежни судови су закључили да је неспорно да су код подносиоца квалификоване лаке телесне повреде, али да наведена чињеница не опредељује окривљене као извршиоце кривичног дела које им је стављено на терет, јер по оцени суда, а узимајући у обзир доказе изведене током кривичног поступка, остаје спорна и у сумњи чињеница да ли је оштећени повреде задобио критичном приликом, од стране окривљених, или на другом месту и на други начин. До оваквог закључка редовни судови су дошли посебно узимајући у обзир исказе сведока (истражног судије и заступника јавне тужбе у кривичном поступку у коме је наводно извршено изнуђивање исказа од подносиоца уставне жалбе) који су навели да ни подносилац ни његов бранилац нису имали примедбе на рад службених лица и да нису уочили било шта што би било протумачено као нехуман и нељудски однос према њему, односно било какву тортуру, тј. последице тортуре. Такође, надлежни судови су закључили да је „нелогично и практично немогуће да је према оштећеном примењено вишесатно физичко насиље, којом приликом је коришћена и бејзбол палица, а да се као последица тога јављају само описане лаке телесне повреде, а који став суда додатно поспешује предметно медицинско вештачење“.
Имајући у виду претходно изнето, те чињеницу да подносилац уз уставну жалбу није доставио доказе који би довели у питање ставове редовних судова, Уставни суд је оценио да није дошло до повреде материјалног аспекта права из члана 25. Устава.
8. Оцена основаности навода о повреди процесног аспекта права из члана 25. Устава
Подносилац уставне жалбе тврди да није било делотворне истраге његовог наводног злостављања.
Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, када неко лице веродостојно тврди да је претрпело поступање државних службеника супротно члану 3. Европске конвенције, та одредба, тумачена заједно са општом обавезом према члану 1. ове конвенције, прећутно захтева постојање делотворне званичне истраге. Без обзира на метод истраге, органи морају поступити чим се поднесе званична притужба. Чак и када, строго узевши, притужба није поднета, истрага мора почети ако постоје довољно јасне назнаке да је дошло до злостављања. Органи морају узети у обзир посебно осетљиво стање жртава и чињеницу да ће особе изложене озбиљном злостављању често бити мање спремне или невољне да поднесу притужбу (видети Bati и други против Турске, бр. 33097/96 и 57834/00, став 133, ЕЦХР 2004-IV, и ауторитете цитиране у њој).
Такође, Уставни суд указује да из горе цитиране пресуде Европског суда за људска права у предмету Ђекић и други против Србије (став 33.) произлази да би истрага требало да доведе до идентификације и кажњавања одговорних, да истрага мора бити темељна, што значи да органи морају увек озбиљно покушати да утврде шта се догодило и да истрага мора бити брза и независна (став 33.).
Подносилац уставне жалбе тврди да „и после готово шест месеци“ од када је сачињен лекарски извештај о повредама које је задобио, ниједан државни орган није иницирао одговарајући поступак у коме би се озбиљно испитали наводи о његовом злостављању, те да је сам, преко пуномоћника, 28. августа 2009. године поднео кривичну пријаву надлежном тужилаштву.
Уставни суд констатује да је наведена кривична пријава одбачена 7. септембра 2009. године, али из доказа који су приложени уз уставну жалбу није могуће утврдити које радње је надлежно јавно тужилаштво предузело у преткривичном поступку.
Након одбачаја кривичне пријаве, подносилац уставне жалбе је, преко пуномоћника, покренуо кривични поступак, који је правноснажно окончан ослобађајућом пресудом.
Иако се од подносиоца уставне жалбе није захтевало да сам кривично гони полицијске службенике оптужене за изнуђивање исказа (видети одлуку Оташевић против Србије, број 32198/07, од 5. фебруара 2013. године, став 25.), подносилац је и поред тога предузео кривично гоњење. Кривични поступак је започет 17. новембра 2009. године, када је истражни судија донео решење да се против полицијских службеника спроведе истага по подносиочевом захтеву од 21. октобра исте године, а окончан је 28. октобра 2014. године, када је ослобађајућа пресуда постала правноснажна. У наведеном периоду је спроведена истрага, подигнута је оптужница и одлучивано је о приговорима против оптужнице, те је заказан и одржан главни претрес на коме су изведени бројни докази (саслушани су окривљени, подносилац уставне жалбе и шест сведока, прочитан је налаз и мишљење вештака специјалисте судске медицине од 11. септембра 2010. године, који је и испитан, и извршен је увид у извештај лекара Окружног затвора у К. од 17. фебруара 2009. године). Подносилац уставне жалбе је имао прилику да испитује како окривљене, тако и вештака и сведоке. Уставни суд констатује да нема назнака да је кривичном поступку недостајала транспарентност, нити да је редовним судовима недостајала непристрасност.
Уставни суд је из наведеног закључио да је првостепени суд предузео све неопходне мере како би утврдио да ли су полицијски службеници употребом претеране силе од подносиоца уставне жалбе изнудили исказ. Чињеница да су оптужени за изнуђивање исказа на крају ослобођени није сама по себи довољна да се утврди повреда права из члана 25. Устава, будући да процесна обавеза из наведеног члана није обавеза циља, већ средства (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Владимир Федоров против Русије, број 19223/04, од 30. јула 2009. године, став 67.).
У смислу претходно утврђеног, Уставни суд је нашао да је кривични поступак пред судовима исправио недостатак адекватне истраге других државних органа (Министарства унутрашњих послова и надлежног јавног тужилаштва), посебно из разлога што су редовни судови, у контрадикторном поступку, обрадили сва релевантна питања и размотрили све релевантне доказе.
Имајући у виду претходно изнето, Уставни суд је оценио да је истрага о наводном злостављању подносиоца уставне жалбе била делотворна, те да није дошло до повреде процесног аспекта права из члана 25. Устава.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права из чл. 25. и 28. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
10. Следом наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.