Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, др Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби М. Н . из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. новембра 2016. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Н . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 872/2012 од 5. децембра 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Н . из Ваљева је , 10. јуна 2013. године, преко пуномоћника Б . И, адвоката из Ваљева, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 872/2012 од 5. децембра 2012. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на рад из члана 60. Устава.
Подносилац уставне жалбе истиче да је Врховни касациони суд оспореном пресудом одбио као неосновану његову ревизију изјављену против другостепене пресуде, погрешно оцењујући да је законито решење туженог послодавца којим је подносиоцу отказан уговор о раду услед технолошких, економских и организационих промена и да тужени није морао да донесе програм решавања вишка запослених. Наводи да је у конкретном случају било места примени одредбе члана 80. став 1. Колективног уговора код туженог послодавца, која предвиђа обавезу послодавца да услед наведених промена донесе програм решавања вишка запослених без обзира на број запослених на неодређено време за чијим радом је престала потреба, те да су на тај начин овим општим актом запосленима предвиђена већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, у смислу одредбе члана 8. став 2. Закона о раду из 2005. године. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену ревизијску пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Основног суда у Ваљеву П1. 245/11 (у коме је донета оспорена ревизијска пресуда), па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац М. Н, овде подносилац уставне жалбе, поднео је Основном суду у Ваљеву тужбу против туженог С .“Л.“ а.д. из Београда, ради поништаја решења туженог бр. 19 од 5. јануара 2011. године, којим је тужиоцу отказан уговор о раду, јер је услед организационих промена престала потреба за његовим радом код туженог послодавца.
Основни суд у Ваљеву је 2. новембра 2011. године донео делимичну пресуду П1. 245/11, којом је усвојио тужбени захтев тужиоца, поништио наведено решење туженог као незаконито и обавезао туженог да врати тужиоца на рад. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да је суд у спроведеном доказном поступку утврдио да су тужилац и тужени 29. априла 2002. године закључили уговор о раду, а 30. новембра 2010. године и анекс уговора о раду, на основу којих је тужилац обављао послове на радном месту пословође у Профитној организацији за приградски и међуградски саобраћај “Л.-В.“; да је тужени 23. децембра 2010. године донео одлуку бр. 16383, у којој је констатовао да према анализи пословања његових организационих делова у првих 11 месеци те године постоји перманентни губитак у Профитној организацији за приградски и међуградски саобраћај “Л.- В.“, те да су се створили услови за организационе промене, због чега је потребно спровести поступак утврђивања технолошких вишкова у складу са одредбама Закона о раду; да је након тога код туженог 27. децембра 2010. године промењен и допуњен Правилник о организацији и систематизацији послова бр. 4500 од 3. априла 2007. године, тако што је извршено смањење броја извршилаца, поред осталог, и на пословима пословође са три на једног извршиоца, а које је обављао и тужилац код туженог; да је тужени 5. јануара 2011. године донео побијано решење којим је отказао тужиоцу уговор о раду, позивајући се на одредбу члана 179. тачка 9) Закона о раду, која предвиђа да послодавац може запосленом отказати уговор о раду ако услед технолошких, економских и организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла и дође до смањења обима посла, те да је тужиоцу пре отказа исплаћена и отпремнина; да су странке учиниле неспорним да је тужено предузеће приликом утврђивања запослених за чијим радом је престала потреба применио одредбе чл. 38.-42. Општег колективног уговора, које уређују питање критеријума за одређивање запослених који представљају вишак, као и да између странака није спорно да је тужилац на основу тих критеријума и резултата рада оцењен као један од два извршиоца који су имали најслабије резултате рада; да је између парничних странака спорно да ли је побијано решење незаконито, имајући у виду одредбе члана 153. Закона о раду и члана 80. Колективног уговора код туженог од 21. септембра 2010. године; да је код туженог престао радни однос за 19 запослених услед технолошких, економских или организационих промена, који не представља број запослених који је наведен у члану 153. Закона о раду, а да је одредбом члана 80. став 1. Колективног уговора код туженог послодавца предвиђено да је ако услед технолошких, економских или организационих промена, послодавац намерава да откаже уговор о раду запосленима на неодређено време, Управни одбор дужан да донесе програм решавања вишка запослених у оквиру периода од 90 дана; да првостепени суд налази да је чланом 80. став 1. Колективног уговора код туженог послодавца предвиђен већи обим права за запослене, у смислу одредаба члана 8. Закона о раду, јер је том одредбом општег акта предвиђена обавеза послодавца да Управни одбор увек донесе програм решавања вишка запослених, без обзира на број запослених на неодређено време који треба да буду погођени технолошким, економским или организационим променама; да у конкретном случају тужени није донео програм решавања вишка запослених, па је суд оценио да је незаконито решење туженог, којим је тужиоцу отказан уговор о раду.
Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Београду је пресудом Гж1. 1748/12 од 7. јуна 2012. године преиначио ожалбену првостепену делимичну пресуду, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за поништај наведеног решења. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је код туженог у тренутку када је тужиоцу престао радни однос услед технолошких, економских и организационих промена било запослено 3.915 радника, а да је као технолошки вишак проглашено 19 радника; да је погрешан закључак првостепеног суда према коме је било потребно донети програм решавања вишка запослених, јер проглашење запослених технолошким вишком уз доношење програма представља један обиман посао где је потребно укључити Националну службу за запошљавање и репрезентативне синдикате и затражити њихова мишљења, па је управо намера законодавца била да се то не чини уколико се у односу на укупан број запослених проглашава технолошким вишком мањи број запослених од оних који предвиђају одредбе члана. 153. Закона о раду, а што је реч у конкретном случају; да је обавеза доношења наведеног програма у потпуности регулисана Законом о раду и не може се колективним уговором ово питање решавати на другачији начин, а ово нарочито имајући у виду да су одредбе закона које регулишу вишак запослених усклађене са упутством Савета Европске уније 98/59/ЕЕЦ од 20. јула 1998. године о усклађивању закона држава чланица који се односе на колективна опуштања, те је другостепени суд оценио да је законито побијано решење туженог.
Одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против другостепене пресуде, Врховни касациони суд је 5. децембра 2012. године донео оспорену пресуду Рев2. 872/2012, којом је одбио као неосновану ревизију, налазећи да тужени према одредбама члана 153. Закона о раду није био у обавези да донесе програм решавања вишка запослених, узимајући у обзир укупан број запослених код туженог и број запослених који су проглашени технолошким вишком, па да је тужени примењујући критеријуме за решавање вишка запослених из Општег колективног уговора донео законито решење на основу кога је тужиоцу престао радни однос.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи, а да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се колективним уговором код послодавца, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1.); да се општим актом и уговором о раду могу утврдити већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено (члан 8. став 2.); да је послодавац дужан да донесе програм решавања вишка запослених (у даљем тексту: програм), ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време, и то за најмање десет запослених код послодавца који има у радном односу више од 20, а мање од 100 запослених на неодређено време, 10% запослених код послодавца који има у радном односу најмање 100, а највише 300 запослених на неодређено време, 30 запослених код послодавца који има у радном односу преко 300 запослених на неодређено време, те да је програм дужан да донесе и послодавац који утврди да ће доћи до престанка потребе за радом најмање 20 запослених у оквиру периода од 90 дана, из разлога наведених у ставу 1. овог члана, без обзира на укупан број запослених код послодавца (члан 153.); да је послодавац дужан да, пре доношења програма, у сарадњи са репрезентативним синдикатом код послодавца и републичком организацијом надлежном за запошљавање, предузме одговарајуће мере за ново запошљавање вишка запослених (члан 154.); да програм у име и за рачун послодавца доноси надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено законом или општим актом послодавца (члан 155. став 3.); да је синдикат из члана 154. овог закона дужан да достави мишљење на предлог програма у року од 15 дана од дана достављања предлога програма, а да је републичка организација надлежна за запошљавање дужна да, у року из става 1. овог члана, достави послодавцу предлог мера у циљу да се спрече или на најмању меру смањи број отказа уговора о раду, односно обезбеди преквалификација, доквалификација, самозапошљавање и друге мере за ново запошљавање вишка запослених и да је послодавац дужан да размотри и узме у обзир предлоге републичке организације надлежне за запошљавање и мишљење синдиката, и да их обавести о свом ставу у року од осам дана (члан 156.).
Одредбом члана 80. став 1. Колективног уговора код туженог послодавца је предвиђено да је Управни одбор, ако послодавац услед технолошких, економских или организационих промена намерава да откаже уговор о раду запосленима на неодређено време, дужан да донесе Програм решавања вишка запослених, у оквиру периода од 90 дана.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Врховни касациони суд произвољно применио материјално право на његову штету, погрешно налазећи да је законито решење туженог којим је подносиоцу отказан уговор у раду због технолошких, економских и организационих промена. У конкретном случају, ревизијски суд је оценио да тужени послодавац према одредбама Закона о раду није био дужан да донесе програм решавања вишка запослених и да је подносилац уставне жалбе имао најслабије резултате рада на радном месту чији је број смањен у складу са Правилником туженог о организацији и систематизацији послова бр. 4500 од 3. априла 2007. године. Подносилац уставне жалбе сматра да је Врховни касациони суд приликом доношења оспорене пресуде превидео одредбу члана 80. став 1. Колективног уговора код туженог послодавца, која је запосленима предвидела повољније услове рада од оних који су утврђени законом тако што је Управни одбор туженог имао обавезу да донесе програм за решавање вишка запослених услед технолошких, економских и организационих промена, чиме су настале наведене околности и без обзира на број запослених на неодређено време за чијим радом је престала потреба.
Испитујући да ли је ревизијски суд у оспореној пресуди произвољно применио материјално право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је одредбама Закона о раду афирмисано начело хијерархије извора радног права и према коме, поред осталог, општи акти (колективни уговори и правилници о раду) и уговори о раду могу да утврде већа права запосленима и повољније услове рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено. Дакле, наведени закон који регулише радне односе у општем радноправном режиму је оставио могућност аутономној регулативи да предвиди запосленима већи опсег права и боље услове рада од минимума радних права зајемчених законом, осим у случају постојања законских одредби императивног карактера када је искључена могућност да општи акти на другачији начин регулишу одређена питања. Полазећи од наведеног, Уставни суд напомиње да је одредбама члана 153. Закона о раду предвиђена обавеза послодавца да донесе програм решавања вишка запослених ако утврди да ће због технолошких, економских или организационих промена доћи до престанка потребе за радом запослених на неодређено време. У том смислу, треба истаћи да наведена обавеза не погађа све послодавце код којих се промене услови пословања, већ само оне код којих због поменутих околности престаје потреба за радом већег броја запослених на неодређено време, а што неминовно утиче и на економско-социјални статус породица којима припадају запослени који су обухваћени програмом решавања вишка запослених. Доношење програма за решавање вишка запослених има за циљ да се пружи заштита запосленима на неодређено време који су погођени технолошким, економским или организационим променама код послодавца на тај начин што ће се том приликом јасно утврдити критеријуми за утврђивање вишка запослених и пронаћи адекватне мере које ће отказе уговора о раду запосленима свести на најмању могућу меру. О значају доношења овог програма говоре и одредбе чл. 154. и 156. Закона о раду, које прописују дужност репрезентативног синдиката код послодавца и Националне службе за запошљавање да узму учешће у поступку решавања вишка запослених, предлажући одговарајуће мере које ће ублажити штетне радноправне последице по запослене који су обухваћени програмом. Полазећи од природе поступка доношења програма за решавање вишка запослених у коме послодавац прибегава отказу уговора о раду запосленима као последњој мери у случају ако не постоји могућност за примену мера за запошљавање тих лица која су обухваћена програмом, а посебно имајући у виду сложеност процедуре доношења програма у којој значајну улогу узима и Национална служба за запошљавање (као организација којој су поверена јавна овлашћења која, поред осталог, обавља послове запошљавања), која не представља једног од учесника колективног преговарања, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд извео уставноправно прихватљив закључак да се питање доношења наведеног програма не може уређивати колективним уговором на другачији начин. На овакав правни став упућују и одредбе члана 3. став 1. и члана 8. став 2. Закона о раду, из којих произлази да предмет колективног уговора могу бити искључиво права запослених из радног односа која су материјалноправне природе. То значи да правила процедуре у које спада како програм решавања вишка запослених, тако и нпр. поступак у случаја отказа уговора о раду запосленог, по оцени Уставног суда, не може бити предмет аутономне регулативе. С обзиром на све изнете разлоге, Уставни суд налази да послодавци, у случају када услед технолошких, економских или организационих променама престаје потреба за радом запослених на неодређено време а чији је број мањи од минимума прописаног одредбама члана 153. Закона о раду, немају обавезу да донесу програм за решавање вишка запослених пре него што запосленима откажу уговор о раду. Ово опет с друге стране не значи да одлука о отказу уговора о раду запосленом може бити последица волунтаризма, већ послодавац у ситуацији када због економских промена престане потреба за обављањем одређеног посла мора применити одговарајуће критеријуме који ће дати одговор на питање ко од запослених представља тзв. “технолошки вишак“.
Полазећи од свега наведеног, а узимајући у обзир да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да је код туженог послодавца било запослено 3915 радника и да је 19 радника проглашено технолошким вишком, па да је тужени приликом доношења одлуке о вишку запослених применио критеријуме из Општег колективног уговора према којима је подносилац уставне жалбе са још једним запосленим имао најслабије резултате рада на радном месту чији је број смањен у складу са Правилником туженог о организацији и систематизацији послова бр. 4500 од 3. априла 2007. године, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да тужени у конкретном случају није имао обавезу да донесе програм за решавање вишка запослених, те да је законито решење туженог којим је подносиоцу отказан уговор о раду, у смислу одредаба члана 153. и тада важећег члана 179. тачка 9) Закона о раду. Поред тога, Уставни суд је закључио да се остали наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење заснивају на његовом погрешном тумачењу одредбе члана 80. став 1. Колективног уговора код туженог послодавца, којом је само конкретизована одредба члана 153. Закона о раду и предвиђен надлежан орган туженог за доношење програма решавања вишка запослених. Овом одредбом поменутог аутономног акта, по оцени Уставног суда, није предвиђена обавеза послодавца да донесе програм решавања вишка запослених када услед наведених промена престане потреба за радом макар и једног запосленог на неодређено време, како тврди подносилац у уставној жалби. Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном ревизијском пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је оспореном ревизијском пресудом повређено његово право на рад, Уставни суд је утврдио да подносилац повреду овог права изводи из повреде права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно нашао да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 872/2012 од 5. децембра 2012. године није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване тврдње подносиоца о повреди његовог права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
У односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је повреда начела забране дискриминације акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са истовремено утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног људског или мањинског права или слободе. Како је Уставни суд у конкретном случају нашао да су неосноване тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди означених уставних права, то нема услова да се упушта у испитивање повреде начела забране дискриминације.
Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.