Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, др Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Растислава Краљика из Кулпина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 2016. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Растислава Краљика и утврђује да је пресудом Основног суда у Новом Саду П. 5152/10 од 1. фебруара 2011. године и пресуд ом Вишег суда у Новом Саду Гж. 1259/11 од 21. јуна 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања, зајемчена одредбом члана 46. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Новом Саду Гж. 1259/11 од 21. јуна 2012. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе поднетој против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 5152/10 од 1. фебруара 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Растислав Краљик из Кулпина је, 13. августа 2012. године, преко пуномоћника Александра Воргића, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Новом Саду Гж. 1259/11 од 21. јуна 2012. године, због повреде слободе мишљења и изражавања из члана 46. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да се повреда слободе мишљења и изражавања састоји у судској квалификацији дискусије подносиоца на седници Скупштине Општине Бачки Петровац одржаној 7. априла 2009. године, на тему рада Дома здравља „Бачки Пeтровац“, као повреда части и угледа тужиоца, гинеколога у Дому здравља „Бачки Петровац“; да је подносилац у својој дискусији хтео да укаже на неке проблеме у раду гинеколошке службе Дома здравља „Бачки Петровац“ и упути одређене примедбе, без икакве намере да било кога увреди односно, да повреди углед тужиоца као гинеколога; да оно што је определило суд да утврди повреду части и угледа тужиоца јесте део дискусије који се односе на примедбе и пропусте у раду тужиоца као гинеколога; да се на свачији рад могу ставити одређене примедбе и да у принципу не постоји ниједан стручњак било које специјалности или профила, који није направио неки пропуст, што је општепознато из животног и радног искуства; да је пре скупштинске расправе чуо од жена да имају примедбе на рад тужиоца као гинеколога и да је на самој седници Скупштине општине пренео њихово мишљење, неупуштајући се у појединачне случајеве, именовања и дијагнозе; да никада није хтео, нити могао да уђе у расправу са тужиоцем као лекаром гинекологом, пошто се у гинекологију не разуме, али сматра да као одборник скупштине има не само право, него и обавезу да изнесе и пренесе мишљење грађана који имају конкретне примедбе на нечији рад, а да при томе ни на који начин не вређа ничији углед и част; да правноснажну пресуду суда доживљава као потпуно ускраћивање права одборницима скупштине да дискутују о појединим тачкама дневног реда, да критикују рад појединих служби и да основано преносе мишљење пацијенткиња које имају одређене примедбе и приговоре на рад тужиоца као гинеколога у Дому здравља „Бачки Петровац“.
Подносилац уставне жалбе је тражио од Уставног суда да поништи оспорене пресуде и утврди повреду наведене уставне слободе. Тражио је накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и документације приложене уз њу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Тужилац Мирослав Копчок поднео је тужбу Основном суд у у Новом Саду против туженог Растислава Краљика, овде подносиоца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, која је проузрокована изјавом подносиоца датој на X седници Скупштине општине Бачки Петровац. На наведеној седници предмет 8. тачке Дневног реда био је Извештај о раду Здравствене установе Дома здравља "Бачки Петровац" и међу одборницима који су дискутовали о овој теми, био је и тужени, који је том приликом изнео и примедбе на рачун рада тужиоца као гинеколога у Дому здравља „Бачки Петровац“.
Основни суд у Новом Саду је оспореном пресудом П. 5152/10 од 1. фебруара 2011. године делимично усвојио тужбени захтев, тако што је тужиоцу досудио новчани износ од 130.000,00 динара, а тужбени захтев преко досуђеног износа је одбио као неоснован.
Виши суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 1259/11 од 21. јуна 2012. године делимично усвојио жалбу туженог, овде подносиоца уставне жалбе, те је преиначио првостепену пресуду тако што је снизио досуђени новчани износ тужиоцу на новчани износ од 50.000,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је 7. априла 2009. године одржана X седница Скупштине општине Бачки Петровац, на којој је предмет 8. тачке Дневног реда био Извештај о раду Здравствене установе Дома здравља "Бачки Петровац"; да је међу одборницима који су дискутовали о овој теми био и тужени, који је том приликом изјавио и следеће : "... Али хтео бих да напоменем нешто у вези са гинекологом у Дому здравља Петровац. Пошто знамо да би жене требале да изаберу лекара, а знамо да имамо само једног, који је стручан за то овде у Општини. А пуно примедби има када жене оду у Нови Сад на неке контроле, дешавају се овде неки пропусти. А лекари у Новом Саду критикују рад нашег гинеколога. Нећу да именујем, нити ћу да дајем имена којих, али знам лично и ја да су се десили такви пропусти..... И жене које су ми рекле, полазим од тога да и ја имам жену и ту више жена има, које би се боље осећале када би тамо био женски гинеколог, а не мушки. Хвала."; да у цитираном излагању тужени није навео име тужиоца, али да у Дому здравља „Бачки Петровац“ ради само један гинеколог, тако да је тужени приликом свог излагања несумњиво мислио на тужиоца, што уосталом није било ни спорно међу странкама; да је тужилац на локалној радио станици чуо, а на телевизији видео снимак излагања туженог и после тога се осећао повређено и депресивно, а у вези са овим догађајем су му се касније обраћале колеге и људи које познаје и постављали му разна питања на која он није одговарао, јер је сматрао да ће проблем решити на суду; да је због овог догађаја имао и извесних здравствених проблема у виду презнојавања и лупања срца; да за разлику од телевизије која је могла да се гледа само на територији општине, излагање туженог је пренела и локална радио станица која може да се слуша и у широј околини; да тужилац нема сазнања да је било ко имао примедбе на његов рад, нити је било која од надлежних институција, укључујући и здравствену инспекцију, поводом његовог рада предузимала било какве мере или изрицала санкције; да је, супротно жалбеним наводима, првостепени суд побијану пресуду донео без битних повреда одредаба парничног поступка, те је на утврђено чињенично право применио одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, нашавши да су радњама туженог повређени част и углед тужиоца, нарочито имајући у виду да је излагање туженог емитовано на локалној телевизији и радио станици, за коју чињеницу тужени није одговоран, али му је иста била позната; да жалбени наводи којима тужени указује да је у скупштини само пренео став своје политичке странке о раду гинеколошке службе, те да је имао позадину у стварном незадовољству радом тужиоца, нису основани, јер тужени на ове околности није предложио нити приложио доказе, што је био дужан да учини у смислу одредбе члана 223. ЗПП; да је на њему био терет доказивања чињеница да је на рад тужиоца било притужби; да је правилно првостепени суд нашао да чињеница да је тужени у расправи учествовао као одборник скупштине и да је износио пре свега став странке којој припада, те да је критиковао рад и руковођење служби које учествују у функционисању рада општине, не ослобађа туженог одговорности, јер је исти критичном приликом паушално, без конкретних доказа, критиковао самог тужиоца, односно његову стручност у раду; да тужени није стручно лице у области медицине и гинекологије, те стога није смео износити непроверене тврдње које се односе на наводно лош рад тужиоца, пре него што се на поуздан начин уверио у тачност таквих тврдњи; да је правилно првостепени суд нашао да део излагања туженог у погледу тога да је тужилац мушкарац, а да би женама било пријатније да иду код женског гинеколога не представља критику која се основано може упутити тужиоцу, с обзиром да исти не може да утиче на то што је систематизацијом у Дому здравља у Бачком Петровцу предвиђен један гинеколог; да се основано жалбом туженог указује да је првостепени суд правичну накнаду за душевне болове због повреде части и угледа досудио у превисоком износу, те је досуђен новчани износ накнаде нематеријалне штете снижен.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 46. став 1. Устава јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, док је одредбом чланом 46. став 2. Устава утврђено да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.); да приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
Одредбом члана 6. Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", бр. 107/05, 72/09, 88/10, 99/10, 57/11 и 119/12) било је прописано да здравствену службу у Републици чине здравствене установе и други облици здравствене службе (у даљем тексту: приватна пракса), који се оснивају ради спровођења и обезбеђивања здравствене заштите, као и здравствени радници, односно здравствени сарадници, који обављају здравствену делатност, у складу са овим законом.
5. Уставни суд је констатовао да је оспореним пресудама парничних судова утврђено да је подносилац уставне жалбе, као одборник , на седниц и Скупштине Општине Бачки Петровац , својим изјавама на рачун рада тужиоца, гинеколога у Дому здравља „Бачки Петровац“, повредио част и углед тужиоца . Подносилац уставне жалбе истиче да је оваквим пресуђењем парничних судова, њему, као одборнику, повређена слобода мишљења и изражавања из члана 46. став 1. Устава.
Разматрајући уставну жалбу са аспекта слободе мишљења и изражавања из члана 46. става 1. Устава, Уставни суд указује да у демократском друштву слобода изражавања представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли инфомација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је инфомација политичка, образовна, информативана, има ли научну, уметничку или неку другу вредност). Слобода изражавања обухвата и одређен степен претеривања или чак провоцирања. С тим у вези, из праксе Европског суда произлази да се право на слободу изражавања примењује не само на информације или идеје који се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ такође и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема "демократског друштва" (видети, inter alia, пресуде Европског суда за људска права у предметима Handysidе против Уједињеног краљевства, број 5493/72 од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке, број 23118/93 од 25. новембра 1999. године, став 43.).
Слобода изражавања спада у релативне слободе, јер подлеже одређеним ограничењима (изузецима). Ограничења слободе изражавања утврђена су одредбом члана 46. став 2. Устава. Једно од тих уставних ограничења слободе изражавања јесте заштита права и у гледа других. Међутим, да би ограничење слободе изражавања било уставноправно прихватљиво оно мора бити: легално, легитимно, неопходно у демократском друштву и сразмерно легитимном циљу чијем се остварењу тежи, што је и у складу са праксом Европског суда за људска права.
Оспорене парничне пресуде донете су применом одредаба члана 200. Закона о облигационим односима. Уставни суд оцењује да је наведена законска норма довољно одређена и јасна, што представља основ правне сигурности. Ограничење слободе изражавања која настаје применом наведене законске норме стога се не може сматрати неразумним, неочекиваним и непредвидивим. Дакле, задирање у слободу изражавања у конкретном случају је било легално, односно прописано наведеном јасном и одређеном законском нормом.
Уставни суд оцењује да су оспорене парничне пресуде донете ради остваривања легитимног циља који се састојао у заштити права и угледа тужиоца, што истовремено представља уставно ограничење слободе изражавања. Уставни суд при томе указује да су границе прихватљиве критике шире у односу на политичаре или друге јавне личности. У конкретном случају, тужилац који се у предметном парничном поступку позвао на повреду части и угледа због спорне изјаве подносиоца уставне жалбе, јесте приватно - физичко лице, тако да се претходно наведени принцип не може применити на ову ситуацију . Зато се и уставно ограничење слободе изражавања ради заштите права и угледа примењује у пуном капацитету када су оштећена лица приватна физичка лица која не морају да имају већи степен толеранције на негативне коментаре, као што је то случај са политичарима или другим јавним личностима .
Међутим, са друге стране, Уставни суд указује да је слобода изражавања посебно важна за изабран е представник е народа. Они представља ју бирачко тело, скрећ у пажњу на његове проблеме и бране њ егове интересе. Према томе, мешање у слободу изражавања посланика, односно одборника, и то опозиционог, као што је то случај са подносиоцем уставне жалбе, мора бити предмет брижљивог испитивања од стране суда, јер мешање у слободу изражавања мора да се оправда убедљивим разлозима (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Castells против Шпаније, од 23. априла 1992. године, став 42. и Jerusalem против Аустрије, број 26958/95, од 27. фебруара 2001. године, број 36.). Тако је и Уставни суд, ценећи уставност одредаба чл. 43. и 47. Закона о локалним изборима (“Службени гласник РС“, број 129/07) , изнео правно становиште да одборници у вршењу одборничке функције у скупштини морају бити слободни да изражавају мишљења, односно да говоре и да гласају према свом уверењу, да је слобода мишљења и изражавања значајна за све грађане, али да је ова Уставом зајемчена слобода од посебне важности за изабране представнике грађана, будући да они представљају грађане и заступају њихове интересе у скупштини (видети Одлуку IУз–52/2008 од 21. априла 2010. године). Уставни суд при томе указује да се слобода политичког изражавања, као један вид слободе изражавања, односи на изношење мишљења у вези политике, политичара, државе (државних институција), као и у погледу свих питања од јавног интереса. Одборник ужива тзв. материјални или функционални имунитет. Тачније, не може бити позван на кривичну одговорност, притворен или кажњен због изнетог мишљења или давања гласа на седници скупштине и радних тела (члан 37. Закона о локалној самоуправи). Заштита коју уживају одборници управо је у функцији њиховог учешћа у раду скупштине општине. Одборнички имунитет служи двоструком јавном интересу – слободи говора у скупштини и регулацији односа између законoдавства и судства. Одборнички имунитет је осмишљен тако да не штити права појединих одборника, већ скупштине у целини, насупрот интересима појединаца. Ова привилегија омогућава одборницима да се упусте у смислену расправу и да представљају своје бираче у питањима од јавног значаја, а да притом не морају ограничити своја запажања или прилагођавати мишљења из страха од суда или другог сличног ауторитета.
Дакле, у конкретном случају постоје два међусобно супростављена легитимна права – право на заштиту у гледа и части приватног, физичког лица, с једне стране, и право на слободу политичког изражавања опозиционог одборника у локалном парламенту, са друге стране. Које од наведених легитимних права стављених у пропорционални однос треба да превагне у конкретном случају зависи од следећих критеријума – да ли је ограничење слободе изражавања било „неопходно у демократском друштву“ и да ли је ограничење слободе изражавања било сразмерно легитимном циљу.
У вези захтева да је ограничење слободе изражавања било „неопходно у демократском друштву“, Уставни суд указује да европски стандарди праве разлику између чињеничних тврдњи и вредносних исказа. Чињеничне тврдње подлежу доказивању, док за истинитост вредносних исказа не мора да се пружи доказ (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Lingens против Аустрије, број 9815/82, од 8. јула 1986. године, став 46 и Oberschlick против Аустрије, број 11662/85, од 23. маја 1991. године, став 63.). Захтев да се докаже истинитост вредносног суда је немогуће испунити и он крши само право на слободу изражавања. Класификација изјаве као чињенице или вредносног суда је питање које спада, пре свега, у поље слободне процене редовног суда. Међутим, чак и када изјава представља вредносни суд, мора постојати довољан чињенични основ да је подржи, у противном ће бити претеран (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права у предмету Pedersen and Baadsgaard против Данске, број 49017/99, од 17 . децембра 2004. године, став 76.).
Уставни суд оцењује да је изјава подносиоца уставне жалбе - да у гинеколошкој служби Дома здравља „Бачки Петровац“ мора да ради гинеколог женског пола, представљала његов вредносни суд. Наведена изјава односила се на рад наведене институције и таква изјава није могла да представља основ за накнаду нематеријалне штете, како је то и парнични суд у конкретном случају оценио.
Међутим, подносилац уставне жалбе је истом приликом очигледно критиковао рад гинеколога у Дому здравља „Бачки Петровац“ наводећи да „постоји пуно примедби жена“, да се „дешавају неки пропусти“, да „лекари у Новом Саду критикују рад нашег гинеколога“ и „да лично зна да су се десили такви пропусти“. Спорне критике су се односиле на рад појединца запосленог у једн ој институциј и од јавног значаја. Уставни суд истиче да су спорне изјаве изречене у вршењу одборничке функције подносиоца уставне жалбе, за време скупштиске расправе у вези Извештаја о раду Здравствене установе Дома здравља "Бачки Петровац", чије разматрање је била 8. тачка Дневног реда Скупштине општине Бачки Петровац. Критике које је изнео подносилац у скупштинској дебати јесу озбиљне, али нису увредљиве, понижавајуће, нити су , по оцени Уставног суда, злонамерне јер њихов циљ није био наступање штетних последица за тужиоца , већ побољшање и унапређење рада гинеколошке службе у Дому здравља. Подносилац уставне жалбе за време скупштинске расправе није означио тужиоца именом и презименом, нити је дао било какве податке о личном идентитету тужиоца , а главна реч која фигурира у спорним изјавима подносиоца уставне жалбе јесте „пропуст“, при чему се подносилац није упуштао у конкретизациј у пропуста у раду тужиоца као здравственог радника .
С обзиром на тему о којој је вођена скупштинска расправа, а која се односила на функционисање здравствене службе у локалној средини, дакле питања од јавног интереса за грађане, те контекст у коме је критика на рад тужиоца као здравственог радника изречена, Уставни суд налази да се спорне изјаве подносиоца и изрази које је користио не могу сматрати претераним, а посебно имајући у виду да их је изрекао одборник од кога се легитимно очекује да преноси проблеме својих бирача и да брани њихове интересе. Уставни суд је стога оценио да у оспореним пресудама нису дати убедљиви разлози који оправдавају то да је ограничење слободе политичког изражавања подносиоца уставне жалбе било неопходно у демократском друштву . Стога је оспореним пресудама Основног суда у Новом Саду П. 5152/10 од 1. фебруара 2011. године и Вишег суда у Новом Саду Гж. 1259/11 од 21. јуна 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања , зајемчена одредбом чланом 46. став 1. Устава . Следом наведеног, Уставни суд је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде уставне слободе , поништио пресуду Вишег суда у Новом Саду Гж. 1259/11 од 21. јуна 2012. године и одредио да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца поднетој против првостепене пресуде, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. На основу свега изнетог и одредбе члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић