Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, др Боса Ненадић, др Милан Марковић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Јанковића из села Вировац код Мионице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. децембра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба Горана Јанковића изјављена против пресуде Основног суда у Ваљеву - Судска јединица у Мионици П. 2200/12 (2011) од 22. октобра 2012. г oдине и пресуде Вишег суда у Ваљеву Гж. 133/13 од 28. фебруара 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Јанковић из села Вировац код Мионице поднео је Уставном суду, 4. децембра 2013. године, преко пуномоћника Предрага Савића, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуд а наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл ана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се истиче: да је првостепеном пресудом делимично усвојен тужбени захтев тужиоца за накнаду материјалне и нематеријалне штете настале поводом саобраћајне незгоде - судара у коме су учествовали тужилац и подносилац уставне жалбе јер је Основни суд у Ваљеву - Судска јединица у Мионици утврдио да је за штету одговоран подносилац, иако је у прекршајном поступку утврђена кривица тужиоца за предметни судар услед преласка возила којим је управљао на супротну страну коловоза којом је возио подносилац; да је првостепена пресуда заснована на чињеничном стању које је је другачије од оног утврђеног у прекршајном и кривичном поступку који су вођени поводом наведене саобраћајне незгоде; да првостепени суд није узео у обзир ниједан „навод и упутство“ из Одлуке Уставног суда Уж-1157/08 и решења Вишег суда у Ваљеву Гж. 853/12 од 23. августа 2012. године; да другостепена пресуда не садржи јасне и разумљиве разлоге о томе зашто је суд поклонио веру налазу и мишљењу судског вештака саобраћајне струке и исказу тужиоца, нити је другостепени суд свестрано размотрио и одговорио на наводе из жалбе коју је подносилац изјавио против првостепене пресуде. Полазећи од наведеног, подносилац предлаже да се утврди повреда означених права, те да се, уважавањем уставне жалбе, пониште оспорене пресуде, као и да се одложи њихово извршење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Ваљеву - Судска јединица у Мионици П. 150/11 (касније П. 2200/12 (2011)) и оспорену пресуду и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године Горан Јанковић је оглашен кривим за кривично дело угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези става 1. Кривичног законика „извршеног 29. августа 2006. године око 16 часова у селу Клашнић, на локалном путу Радобић-Шушеока-Белошевац, тако што је управљајући теретним моторним возилом марке „ФАП“ 1616, власништво предузећа „Костић“ д.о.о. Мионица, супротно одредби члана 45. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, крећући се брзином од 40 км/ч, а која брзина је била неприлагођена стању пута, видљивости, прегледности, атмосферским приликама... своје возило није држао ближе десној ивици коловоза, већ се кретало из зоне средине коловоза, па је доласком у једну оштру кривину налево предњим левим ивично-габаритним делом свог возила ударио у предњи леви део путничког возила марке „Голф ТАС“, којим је из супротног смера, а такође на непрописан начин управљао оштећени Ј.В.... који је том приликом задобио лаке телесне повреде“. Стога му је суд изрекао условну осуду, тако што му је утврдио казну затвора у трајању од четири месеца, која се неће извршити уколико у периоду од једне године од правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело. Овом пресудом подносилац је обавезан и на плаћање трошкова кривичног поступка. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је у налазу судског вештака саобраћајне струке, на основу кога је суд донео пресуду, констатовано, између осталог, да су критичном приликом и возач возила „ГОЛФ“ - ошт. Ј.В. и возач камиона „ФАП“ - осум. Ј.Г. својим пропустима узроковали настанак предметне саобраћајне незгоде, из разлога што при приближавању и при започињању кретања кроз критичну кривину, брзину и правац кретања својих возила нису прилагодили конкретним неповољним путно-временским условима, тј. малом радијусу критичне кривине, релативно уској ширини влажног асфалтног коловоза (4,60 м.), малој даљини јасне прегледности и због кише смањеној видљивости“.
Окружни суд у Ваљеву је 15. јула 2008. године, решавајући о жалби окривљеног против првостепене пресуде, донео пресуду Кж. 434/08 којом је његову жалбу одбио као неосновану и првостепену пресуду потврдио. У образложењу ове пресуде, другостепени суд је у потпуности прихватио ставове и разлоге првостепеног суда, оцењујући: да је првостепени суд правилно и на ваљан начин утврдио чињенично стање; да је првостепени суд правилно оценио изведене доказе; да је правилно утврђен степен виности окривљеног (нехат) у односу на почињено кривично дело; да је правилна одлука о кривичној санкцији и трошковима поступка. При томе, другостепени суд је оценио као неосноване наводе жалбе окривљеног да се критични догађај десио на половини коловозне траке којом се он кретао и констатовао да се теретно возило окривљеног у моменту форсираног кочења налазило у зони средине коловоза а не у десној саобраћајној траци, а да је оштећени својим начином вожње допринео саобраћајној незгоди, јер је возио средином коловоза, што је првостепени суд приликом доношења одлуке о кривичној санкцији имао у виду и правилно ценио као олакшавајућу околност на страни окривљеног.
Уставни суд је Одлуком Уж-1157/2008 од 23. априла 2011. године усвојио уставну жалбу Горана Јанковића, па је поништио пресуду Окружног суда у Ваљеву којом је потврђена пресуда Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и одредио да Апелациони суд у Београду донесе одлуку по жалби коју је подносилац устане жалбе изјавио против првостепене пресуде. У образложењу ове одлуке је, поред осталог, наведено: да Уставни суд сматра да је првостепени суд пропустио да изврши оцену веродостојности прoтивречних доказа и да наведе јасне разлоге због којих је одлучну чињеницу о кривици оптуженог за предметни судар узео као доказану; да је првостепени суд је био дужан да противречности између налаза вештака и очигледних околности, као и сумњу у тачност датог мишљења отклони поновним испитивањем вештака, а ако то не би било могуће, да одреди другог вештака који ће обавити ново вештачење; да, по оцени Уставног суда, Општински суд у Мионици у конкретном случају није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге за своје правно становиште у погледу одлучних чињеница које су од значаја за утврђивањe да ли је оптужени учинио кривично дело; да је Окружни суд у Ваљеву оценио као неосноване наводе које је окривљени изнео у жалби, при чему није дао изричит и јасан одговор на противречности на које је указао окривљени (Европски суд за људска права, одлуке у предметима:Hiro Balani против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 28. иHiggins и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, § 43.); да Уставни суд сматра да Окружни суд у Ваљеву није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге у погледу свих чињеница које су од значаја за доношење одлуке у овом кривичном поступку, већ је, штавише, експлицитно оценио неоснованим наводе жалбе окривљеног да се критични догађај десио искључиво на половини коловозне траке којом се он кретао, иако таква тврдња сасвим јасно проистиче из приложеног налаза вештака. На основу изложеног, Уставни суд је закључио да оспорене пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године нису образложене на начин који задовољава услове из члана 32. став 1. Устава, односно не задовољавају стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права.
У поновљеном поступку, Апелациони суд у Београду је донео пресуду Кж. 4218/11 од 1. новембра 2008. г oдине којом се против Горана Јанковића одбија оптужба да је учинио кривично дело које му се ставља на терет, због апсолутне застарелости кривичног гоњења.
Правноснажним решењем Општинског органа за прекршаје Мионица Уп. 551/08 од 18. јула 2008. године утврђено је да је окривљени Ј.В. (оштећени у кривичном поступку) починио прекршај из члана 227. став 1. тачка 5) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима тиме „што је дана 29. августа 2006. године у 16,00 часова у селу Клашнић на путу Радобић-Шушеока управљао путничким возилом марке Голф... и кретао се из правца Белошевца према Радобићу и у кривини пута која се из његовог смера кретања пружа удесно прешао је на леву половину коловоза, тј. својим возилом се није кретао десном страном коловоза у смеру кретања“. Овим решењем Ј.В. је кажњен новчаном казном у износу од 3.000 динара, а у односу на наводе из захтева за покретање прекршајног поступка против Ј.В. којим му је на терет стављено да је дана 29. августа 2006. године у 16,00 часова, у селу Клашнић, управљајући својим возилом изазвао саобраћајну незгоду судара са теретним возилом којим је управљао Горан Јанковић, тако што је прешао на леву страну коловоза, прекршајни поступак је обустављен, јер је прекршајни орган сматрао да нема доказа да је окривљени Ј.В. изазвао саобраћајну незгоду услед преласка својим возилом на леву страну коловоза. У образложењу овог прекршајног решења је наведено да је окривљени Ј.В. својим возилом ушао у кривину неприлагођеном брзином, иако је као возач могао и морао знати да та брзина може узроковати немогућност савладавања кривине и прелазак на леву страну коловоза, до чега је у конкретном случају и дошло. Немогућност кажњавања окривљеног Ј.В. за изазивање саобраћајне незгоде у овом прекршајном поступку је формалне природе, из разлога што је у поступку утврђено да је узрок саобраћајне незгоде неприлагођена брзина возила Ј.В, али првостепени орган за прекршаје није овлашћен да врши ни објективно ни субјективно преиначење захтева, па је утврђена прекршајна одговорност Ј.В. само за кретање возила левом страном коловоза јер је у поступку утврђено да се окривљени својим возилом налазио на тој страни у моменту када је дошло до контакта његовог возила са теретним возилом којим је управљао Горан Јанковић, овде подносилац уставне жалбе.
Пресудом Основног суда у Ваљеву - Судска јединица у Мионици П. 150/11 од 18. јуна 2012. гoдине, ставом првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па је тужени, овде подносилац уставне жалбе, обавезан да тужиоцу на име накнаде материјалне штете плати износ од 67.920,00 динара, као и на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова износ од 50.000,00 динара, и због претрпљеног страха износ од 50.000,00 динара, све са законском затезном каматом; ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев преко досуђених до тужбом тражених износа, као и тужбени захтев у делу у коме је тражено да се тужени обавеже да тужиоцу плати законску затезну камату на тражене износе, за периоде ближе наведене у изреци пресуде; ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова спора плати износ од 71.600,00 динара.
У току поступка првостепени суд је донео решење од 26. децембра 2011. године којим је одредио да се обави вештачење од стране судског вештака саобраћајне струке. Поступајући по наведеном решењу, вештак саобраћајне струке Р. Ј. је сачинио налаз и мишљење од 23. јануара 2012. године и поводом свог мишљења на главном претресу на рочишту одржаном 27. марта 2012. године био је саслушан. Приликом саслушања, вештак је, поред осталог, изјавио да прекршајни суд није ни могао на основу положаја заустављених возила и трагова на коловозу да ближе утврди степен кривице на страни учесника ове незгоде, и то без вештачења у овој правној ствари. Налазу мишљења вештака је приговорио тужилац Ј. В, а не и тужени Горан Јанковић, нити је предложио да се изведе доказ новим саобраћајним вештачењем.
Решењем Вишег суда у Ваљеву Гж. 853/13 од 23. августа 2012. године усвојена је жалба туженог и укинута је ожалбена пресуда Основног суда у Ваљеву - Судска јединица у Мионици П. 150/11 од 18. јуна 2012. г oдине у ставовима првом и трећем изреке и у тим деловима предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да првостепени суд одлуку заснива на исказу тужиоца који је тврдио да се он правилно кретао својом десном страном пута, да се камион у кривини појавио на његовој левој страни пута, да је он покушао да возило скрене удесно у жбуње, те да се у тренутку конктакта његовог возила и камиона, његов ауто налазио на десној страни пута; да из скице увиђаја лица места и налаза вештака саобраћајне струке произлази да је до контакта дошло на левој страни пута гледано из правца кретања путничког возила, односно на десној страни пута гледано из правца кретања камиона и то на средини коловозне траке у односу на замишљену средишњу линију пута јер средишња линија није обележена; да наведено указује на чињеницу да је тужилац својим возилом прешао у супротну коловозну траку; да је самим тим нејасно у чему се састоји пропуст туженог као возача камиона који се кретао близу средине необележеног коловоза и који је предузео радњу кочења после чега је возило усмерио ка банкини и сишао са коловоза на спољну страну кривине; да је нејасно зашто првостепени суд сматра да постоји кривица туженог за насталу штету када је до саобраћајног удеса дошло на правцу пута којим се тужени правилно кретао; да ће у поновном поступку првостепени суд отклонити противречност на коју је указано овим решењем, тако што ће о одлучним чињеницама дати довољне и јасне разлоге; да се првостепеном суду указује да се преко вештака саобраћајне струке утврђује само чињеница како је дошло до саобраћајног удеса и где је био контакт возила, али да вештак није тај који оцењује да ли за саобраћајни удес постоји кривица одређеног лица.
У поновном поступку, оспореном пресудом Основног суда у Ваљеву - Судска јединица у Мионици П. 2200/12 (2011) од 22. октобра 2012. г oдине, ставом првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па је тужени, овде подносилац уставне жалбе, обавезан да тужиоцу на име накнаде материјалне штете плати износ од 67.920,00 динара, као и на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова износ од 50.000,00 динара, и због претрпљеног страха износ од 50.000,00 динара, све са законском затезном каматом; ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев преко досуђених до тужбом тражених износа, као и тужбени захтев у делу у коме је тражено да се тужени обавеже да тужиоцу плати законску затезну камату на тражене износе, за периоде ближе наведене у изреци пресуде; ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова спора плати износ од 86.100,00 динара. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је у првостепеном поступку обављено вештачење од стране вештака саобраћајне струке; да је према налазу вештака, до судара путничког возила Голф којим је управљао тужилац, и теретног возила ФАП којим је управљао тужени, дошло на средини леве половине коловоза гледано у смеру кретања Голф-а, односно на средини десне половине коловоза гледано у смеру кретања ФАП-а, a све посматрано у односу на замишљену средину пута пошто средишне линије није било; да је вештак описао претходне путање оба возила са којих су доспели у сударну позицију; да је возило тужиоца у сударну позицију доспело са претходне путање кретања приближно средином необележеног коловоза, када је тужилац предузео успорење што је резултирало губитком управљивости и задржавањем правца кретања, тако да je у вожњи кроз кривину надесно прешао на леву страну коловоза; да је возило туженог у сударну позицију доспело са претходне путање кретања приближно средином необележеног коловоза када је тужени предузео интензивно кочење што је резултирало губитком управљивости и задржавањем правца кретања, тако да je у вожњи кроз кривину налево сишао с коловоза на спољну страну кривине; да је, по мишљењу вештака, до незгоде дошло учињеним пропустима оба учесника, а пропуст у вожњи који су учинили тужилац и тужени састоји се у томе што пре уласка у непрегледну и оштру кривину, о чему су били обавештени саобраћајним знаком, и то на делу пута мале ширине, нису предвидели појаву возила из супротног смера као реалну могућност, па се нису кретали што ближе десној ивици коловоза и контролисаном брзином највише до 29 км на час, на који начин су изгубили техничку могућност безбедног мимоилажења или заустављања пре места судара; да су се, према налазу вештака, возила странака у тренутку реакције странака кретала брзином од 40 километара на сат; да је првостепени суд, имајући у виду налаз вештака, нашао да је до предметне саобраћајне незгоде дошло кривицом туженог који се својим возилом неправилно кретао, при чему је учинио пропусте крећући се приближно средином коловоза и крећући се брзином неприлагођеном условима саобраћаја, тј. наиласка на непрегледну оштру кривину у којој појава возила из супротног смера не представља изненадну и неочекивану препреку; да по налажењу првостепеног суда, околност да је до контакта дошло на левој коловозној траци не искључује одговорност туженог из разлога што су обе стране услед предузетог успоравања изгубиле могућност управљивости возилима и задржале правце кретања, при чему се тужени пре тог момента кретао средином коловоза; да је у моменту удеса возило туженог и даље својим габаритом заузимало и леву коловозну траку, тако да због тога, чак и да се тужилац кретао искључиво у својом десном коловозном траком, незгода не би била избегнута; да је у саобраћајној незгоди оштећено тужиочево возило, а према приложеним рачунима поправка возила коштала је укупно 135.840,00 динара.
Оспореном пресудом Вишег суда у Ваљеву Гж. 133/13 од 28. фебруара 2013. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена је пресуда Основног суда у Ваљеву Судска јединица у Мионици П. 2200/12 (2011) од 22. октобра 2012. г oдине у делу става првог изреке у коме је тужени обавезан да тужиоцу плати на име накнаде материјалне штете износ од 67.920,00 динара, као и на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове износ од 30.000,00 динара, и за претрпљени страх износ од 40.000,00 динара, са законском затезном каматом, као и у ставу трећем изреке. Ставом другим изреке другостепене пресуде преиначена је наведена првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да суд обавеже туженог да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове плати износ од 20.000,00 динара и за претрпљени страх износ од 10.000,00 динара, са законском затезном каматом. Ставом трећим изреке другостепене пресуде, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђено је решење Основног суда у Ваљеву Судска јединица у Мионици П. 2200/12 (2011) од 14. децембра 2012. године. У образложењу ове пресуде је наведено: да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тач. 1), 3), 5), 7) и 9) ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као и да је изрека побијане пресуде јасна и да разлози који су наведени у образложењу првостепене пресуде нису нејасни или противуречни, нити у супротности са изведеним доказима, па их као правилне прихвата и другостепени суд; да се 29. августа 2006. године на путу између Ваљева и Мионице догодила се саобраћајна незгода у којој су учествовали тужилац и тужени; да је у овој незгоди оштећено тужиочево возило, а тужилац je претрпео лаке телесне повреде; да је поводом ове саобраћајне незгоде, против тужиоца вођен прекршајни поступак, у ком поступку је правоснажним решењем Општинског органа за прекршаје у Мионици Уп. 351/08 од 18. јула 2008. године тужилац оглашен одговорним да је учинио прекршај из члана 227. став 1. тачка 5. ЗОБС, док је против тужиоца обустављен поступак у коме му је стављено на терет да је изазвао ову саобраћајну незгоду; да је против туженог због ове саобраћајне незгоде вођен и кривични поступак; да је у кривичном поступку донесена правноснажна пресуда Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године, којом је тужени оглашен кривим због кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези става 1. КЗ, за шта му је изречена условна осуда, а тужилац је упућен да свој имовинскоправни захтев остварује у парници; да је одлучујући о уставној жалби туженог, Уставни суд својом Одлуком Уж-1157/2008 од 23. априла 2011. године усвојио уставну жалбу, па је поништио пресуду Окружног суда у Ваљеву којом је потврђена пресуда Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и одредио да Апелациони суд у Београду донесе одлуку по жалби коју је подносилац устане жалбе изјавио против првостепене пресуде; да је, након тога, Апелациони суд у Београду донео пресуду Кж. 4218/11 од 1. новембра 2008. г oдине којом се против туженог одбија оптужба да је учини кривично дело које му се ставља на терет, због апсолутне застарелости кривичног гоњења.
На основу утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да je у саобраћајној незгоди тужилац претрпео материјалну штету у висини цене поправке возила, и нематеријалну штету у виду физичких болова и страха, а да је за штету одговоран тужени, у смислу члана 154. Закона о облигационим односима. Надаље, првостепени суд је нашао да је тужилац својим пропустима у вожњи, о којим пропустима се детаљно изјаснио вештак саобраћајне струке, допринео насталој штети, и да тај допринос износи 50%.
Виши суд налази да су овакви разлози првостепеног суда у складу са изведеним доказима и стањем у списима, а пре свега исти произлазе из налаза вештака саобраћајне струке, и да је првостепени суд правилно применио материјално право, када је побијаном пресудом обавезао туженог да тужиоцу накнади материјалну и нематеријалну штету, при чему је правилан и закључак првостепеног суда о постојању подељене одговорности, односно доприноса тужиоца насталој штети у утврђеном проценту. Поред тога, другостепени суд указује да су неосновани наводи жалбе да првостепени суд није позивао туженог ради извођења доказа саслушањем парничних странака, a у вези утврђивања узрока саобраћајне незгоде, јер је првостепени суд саслушање странака заказао за рочишта од 17. јуна 2011. и од 27. марта 2012. године, а тужени, иако уредно позван, није приступио на ова рочишта да би био саслушан, као и да тужени у жалби оспорава чињенично стање - вештачење утврђено у првостепеном поступку, а што одредбом члана 479. став 1. ЗПП није предвиђено као разлог за побијање пресуде у спору мале вредности.
Поред тога, другостепени суд истиче да висина накнаде материјалне штете коју је првостепени суд утврдио произлази из приложених рачуна, па се наводи у жалби којима се ови рачуни оспоравају, показују као неосновани. Наиме, из списа не произлази да је тужени у првостепеном поступку предлагао доказе о другачијем чињеничном стању у погледу материјалне штете коју је тужилац претрпео, па се применом члана 478. став 1. ЗПП, правилност утврђених чињеница од стране првостепеног суда не може оспоравати у жалби. С тога је побијана пресуда у делу у коме је тужени, применом чл. 154. и 192. Закона о облигационим односима, обавезан да тужиоцу накнади материјалну штету у досуђеном износу, донета правилном применом материјалног права, а наводи жалбе нису основани. Неосновани су наводи жалбе којима се оспорава нематеријална штета коју је тужилац претрпео услед задобијених повреда, у виду физичких болова и страха. Наиме, разлози првостепеног суда о постојању, интензитету и дужини трајања физичких болова и страха код тужиоца, а као последица задобијених повреда, произлазе из налаза вештака ортопеда и неуропсихијатра. Чињенично стање које је првостепени суд утврдио на основу ових налаза, не може се побијати у жалби, у смислу члана 478. став 1. ЗПП. Међутим, када се ради о висини накнаде нематеријалне штете, Виши суд налази да је у погледу одлуке о висини нематеријалне штете првостепени суд неправилно применио одредбу члана 200. Закона о облигационим односима. О правилној примени материјалног права другостепени суд води рачуна и по службеној дужности у складу са чланом 386. став 3. ЗПП. По налажењу Вишег суда, имајући у виду интензитет и дужину трајања физичких болова, према налазу и мишљењу вештака ортопеда, као и интензитет и дужину трајања страха према налазу вештака неуропсихијатра, износ од 60.000,00 динара за претрпљене физичке болове, и износ од 80.000,00 динара за претрпљени страх, представљају довољну сатисфакцију тужиоцу, у смислу одредбе члана 200. Закона о облигационим односима. Из ових разлога, а имајући у виду и примену института подељене одговорности из члана 192. Закона о облигационим односима, тужбени захтев тужиоца основан је за досуђене износе нематеријалне штете, и то за претрпљене физичке болове 30.000,00 динара и за претрпљени страх 40.000,00 динара, у погледу којих износа је првостепена пресуда потврђена, док је иста пресуда преиначена одбијањем тужбеног захтева за износ од 20.000,00 динара за претрпљене физичке болове, и за износ од 10.000,00 динара за претрпљени страх. Правилна је одлука првостепеног суда у погледу датума од када се рачуна камата на износе досуђене штете.
4. Одредбама Устава које подносилац у уставној жалби означава као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, да се за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара без обзира на кривицу, да се за штету без обзира на кривицу одговара и у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члана 155.); да оштећеник који је допринео да штета настане или да буде већа него што би иначе била, има право само на сразмерно смањену накнаду, да кад је немогуће утврдити који део штете потиче од оштећеникове радње, суд ће досудити накнаду водећи рачуна о околностима случаја (члан 192.).
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је најпре констатовао да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да начелно није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена судска одлука. Задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава. Јемства садржана у праву на правично суђење нису нужно истоветна у споровима у којима се одлучује о грађанским правима и обавезама, на једној страни, и у предметима у којима се расправља о кривичној оптужби, на другој страни (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Dombo Beheer B.V. против Холандије, од 27. октобра 1993. године, серија А, n◦ 274),
Уставни суд подсећа да је обавеза инстанционих судова да делотворно испитају доказне предлоге странака и да оцене њихов значај приликом доношења одлуке (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Kraska против Швајцарске , од 19. априла 1993. године, § 30.). Због тога је један од битних елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Иако обавеза образложења судске одлуке не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Van der Hurk против Холандије , од 19. априла 1994. године, § 61.), Уставни суд указује да повреда права на правично суђење постоји ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Hadjianastassiou против Грчке , од 16. децембра 1992. године, § 33.).
Из списа предмета Основног суда у Ваљеву - Судска јединица у Мионици П. 150/11 и оспорене пресуде и друге документације приложене уз уставну жалбу, следи: да је Уставни суд већ одлучивао о предмету по уставној жалби истога подносиоца - Горана Јанковића у ситуацији када је правноснажном пресудом Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године оглашен кривим због кривичног дела угрожавање јавног саобраћаја из члана 289. став 3. у вези става 1. КЗ; да је одлучујући о наведеној уставној жалби Уставни суд Одлуком Уж-1 157/2008 од 23. априла 2011. године усвојио уставну жалбу, па је поништио пресуду Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године којом је потврђена пресуда Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и одредио да Апелациони суд у Београду донесе одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против првостепене пресуде, због тога што оспорене пресуде не испуњавају стандарде образложене судске одлуке ; да је у поновљеном другостепеном кривичном поступку Апелациони суд у Београду донео пресуду Кж. 4218/1 1 од 1. новембра 2008. г oдине којом је против Горана Јанковића - овде подносиоца уставне жалбе одбијена оптужба да је учинио кривично дело које му се ставља на терет, због апсолутне застарелости кривичног гоњења; да је међувремену Ј. В, покренуо парницу за накнаду штете; да је свему томе претходио прекршајни поступак у којем је Ј. В. оглашен кривим што је прешао на леву страну коловоза, али је ослобођен да је тиме изазвао саобраћајни удес.
Дакле, подносилац уставне жалбе је пред Уставним судом већ подносио уставну жалбу која се односила се на кривични поступак који се односи на исти спорни догађај из којег је проистекла и предметна парница која се оспорава овом уставном жалбом.
Уставни суд примећује да је и уставноправном поступку вођеном поводом уставне жалбе изјављене против пресуда Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године, констатовано „да је првостепени суд био дужан да противречности између налаза вештака и очигледних околности, као и сумњу у тачност датог мишљења отклони поновним испитивањем вештака, а ако то не би било могуће, да одреди другог вештака који ће обавити ново вештачење“. Међутим у поновљеном другостепеном кривичном поступку, Апелациони суд у Београду није решио у меритуму, већ је донео пресуду Кж. 4218/1 1 од 1. новембра 2008. г oдине којом је против овде подносиоца уставне жалбе одбио оптужбу да је учинио кривично дело које му је стављено на терет, због апсолутне застарелости кривичног гоњења. У парничном поступку који је вођен по тужби Ј. В. против туженог - подносиоца уставне жалбе је обављено вештачење од стране судског вештака саобраћајне струке, који је поводом свог мишљења на рочишту одржаном 27. марта 2012. године био и саслушан. Налазу мишљења вештака је приговорио тужилац Ј. В, а не и тужени - овде подносилац уставне жалбе.
С тим у вези, Уставни суд указује да кривичне пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године и Окружног суда у Ваљеву Кж. 434/08 од 15. јула 2008. године које су биле поништене Одлуком Уставног суда Уж-1157/2008 од 23. априла 2011. године и овде оспорена пресуда Вишег суда у Ваљеву Гж. 133/13 од 28. фебруара 2013. године нису засноване на истим доказима - саобраћајним вештачењима, будући да је у парничном поступку обављено ново вештачење од стране вештака саобраћајне струке, који је и саслушан (а што је било у складу са налажењем Уставног суда о томе у чему се састојао пропуст првостепеног суда приликом доношења пресуде Општинског суда у Мионици К. 49/07 од 17. октобра 2007. године), а да у поновљеном другостепеном кривичном поступку, који је вођен након поништавања наведених кривичних пресуда, Апелациони суд у Београду није решио у меритуму.
Имајући у виду да првостепени суд утврђује чињенично стање које је од значаја за доношење одлуке и да оцењује доказе о постојању битних чињеница, Уставни суд налази да је у конкретном случају Основни суд у Ваљеву - Судска јединица у Мионици, имао обавезу да у образложењу оспорене пресуде П. 2200/12 (2011) од 22. октобра 2012. г oдине изнесе кључне аргументе на којима темељи своју одлуку и да, у случају постојања одређених доказа који потврђују, односно негирају неку одлучну чињеницу, изложи разлоге због којих такве доказе прихвата и на који начин је ту одлучну чињеницу ван сваке сумње утврдио. У конкретном случају, првостепени суд је прихватио мишљење вештака саобраћајне струке да су критичном приликом оба возача својим пропустима узроковала настанак саобраћајне незгоде, при чему je за тај став дао веома исцрпно, свеобухватно, детаљно и логично образложење. Такође, првостепени суд је ценио и исказ тужиоца који се односи на околности настанка саобраћајне незгоде и прихватио га у делу који није супротан наведеном налазу вештака и скици са увиђаја, тако да у том делу образложења првостепене пресуде не постоји притивречност између оцене изведених доказа. У том смилу, Уставни суд сматра да је првостепени суд извршио оцену доказа и да је навео јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге због којих је одлучну чињеницу о делимичној кривици подносиоца уставне жалбе за предметни судар узео као доказану, односно за своје правно становиште да је подносилац уставне жалбе одговоран за насталу штету коју је претрпео тужилац.
При томе се из садржине првостепене пресуде може закључити да се првостепени суд упуштао у разматрање и свих чињеница и околности конкретног случаја које су од утицаја за одмеравање правичне висине накнаде нематеријалне, као и материјалне штете и да је у току парничног поступка обављено вештачење од стране вештака саобраћајне струке који је и саслушан, као и да је првостепени суд извршио увид у списе предмета Општинског суда у Мионици К. 49/07 и Општинског органа за прекршаје Мионица Уп. 551/08.
Како се у поступку по уставној жалби испитује да ли је парнични поступак у целини био правичан, Уставни суд истиче да је приликом оцене да ли образложење одлуке суда правног лека испуњава стандарде права на правично суђење, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (Европски суд за људска права, одлука у предмету: Helle против Финске, од 19. децембра 1997. године, § 60.). С тим у вези, Уставни суд пре свега примећује да је другостепени суд у образложењу своје одлуке навео да у спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 3 74. став 2. тач. 1), 3), 5), 7) и 9) ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као и да је изрека побијане пресуде јасна и да разлози који су наведени у образложењу првостепене пресуде нису нејасни или противуречни, нити у супротности са изведеним доказима, па их као правилне прихвата и другостепени суд . При томе је суд правног лека навео на основу којих доказа је утврђено чињенично стање у поступку пред првостепеним судом, прихвативши његове закључке проистекле из дате оцене свих изведених доказа, а нарочито у делу који се односи на оцену делимичне одговорности подносиоца за настанак предметне штете . Поред тога, Уставни суд указује да одлучујући о уставној жалби не може преиспитивати ваљаност закључака редовних судова која су ствар дискреционе оцене самог суда - у конкретном случају питања висине правичне новчане накнаде нематеријалне штете, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање судова у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено у члану 32. став 1. Устава. У уставној жалби подносилац није навео разлоге који би, по оцени Уставног суда, указивали на то да је Виши суд оспорену пресуду у погледу утврђивања висине досуђење нематеријалне штете донео без одговарајућег образложења и произвољно примењујући материјално право на штету подносиоца уставне жалбе у смислу непоштовања гаранција права на правично суђење. Такође, другостепени суд је, на уставноправно прихватљив начин образложио на основу којих доказа је утврдио висину материјалне штете коју је претрпео тужилац. Стога, по схватању Уставног суда, одлука другостепеног суда садржи исцрпно и потпуно образложење релевантних чињеница и начина на који су исте утврђене, те се не могу прихватити као устaвноправно утемељени наводи подноси оца да другостепена пресуда није образложена, те да њоме није одговорено на кључне жалбене наводе.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама подносиоцу није повређено право на образложену судску одлуке као елемент права на правично суђење.
Што се тиче навода уставне жалбе који се односе на чињеницу да је у прекршајном поступку правноснажним решењем утврђено да је тужилац Ј. В. починио прекршај из члана 227. став 1. тачка 5) Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима тиме „што је дана 29. августа 2006. године из његовог смера кретања удесно прешао на леву половину коловоза “, Уставни суд указује да је наведеним решењем прекршајни поступак обустављен у односу н а захтев за покретање прекршајног поступка против тужиоца да је управљајући својим возилом изазвао саобраћајну незгоду јер је прекршајни орган сматрао да нема доказа да је тужилац изазвао судар услед преласка својим возилом на леву страну коловоза , те да утврђивање кривице за дело које је тужиоцу стављено на терет у вођеном прекршајном поступку није услов за ослобађање подносиоца уставне жалбе од делимичне одговорности за насталу штету.
Такође, Уставни суд истиче да, у конкретном случају, нису од значаја наводи подносиоца уставне жалбе да првостепени суд није узео у обзир ниједан „навод и упутство“ из Одлуке Уставног суда Уж-1157/2008 и решења Вишег суда у Ваљеву Гж. 853/12 од 23. августа 2012. године, имајући у виду да се наведена одлука Уставног суда не односи на оспорене парничне пресуде већ на пресуде које су поводом предметне саобраћајне незгоде донете у кривичном поступку којима се оптужба против подносиоца уставне жалбе правноснажно одбија због апсолутне застарелости кривичног гоњења, те да је парнични суд везан само осуђујућом кривичном пресудом у погледу утврђивања постојања кривичног дела и кривичне одговорности, док је наведеним решењем Вишег суда у Ваљеву указано да је из пресуде Основног суда у Ваљеву - Судска јединица у Мионици П. 150/11 од 18. јуна 2012. г oдине нејасно у чему се састоји кривица подносиоца уставне жалбе, те да је у поновном поступку потребно да се отклони противречност на коју је указано тим решењем, а што је, по оцени Уставног суда, и учињено оспореним пресудама.
8. Како подноси лац уставне жалбе наводе о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство заснива , у суштини, на идентичним разлозима који су разматрани у претходној тачки образложења, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта права из члана 36 . Устава.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
10. Имајући у виду да је Уставни суд мериторно одлучио о овој уставној жалби, предлог подносиоца за одлагање извршења оспорене другостепене пресуде је беспредметан.
11. На основу свега наведеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић