Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Бранислава Павловића из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. новембра 2016. године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Бранислава Павловића изјављена против решења Основног суда у Шапцу Ипв.(И) 90/14 од 7. априла 2014. године и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранислав Павловић из Шапца је, 14. маја 2014. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Шапцу Ипв.(И) 90/14 од 7. априла 2014. године , због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Шапцу у предмету И. 2255/12.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је извршним судским поравнањем Општинског суда у Шапцу Р. 1254/04 од 15. децембра 2004. године, привредно друштво „Зорка-Обојена металургија“ а.д. Шабац обавезано да подносиоцу исплати неисплаћене зараде и друга примања из радног односа; да због чињенице да се дужник од 2002. године налази у реструктурирању, подносилац није иницирао поступак принудне наплате, све док Врховни касациони суд није заузео став да се извршни поступци, који се против субјеката приватизације у реструктурирању воде ради принудне наплате новчаних потраживања из радног односа , више неће прекидати, а да ће се прекинути извршни поступци наставити и окончати; да је Основни суд у Шапцу најпре усвојио предлог за извршење од 29. октобра 2012. године; да је по приговору извршног дужника решење о извршењу укинуто и у поновном поступку предлог за извршење одбијен као неоснован, са образложењем да је откупом предметног потрживања престало право подносиоца да тражи извршење; да је оспореним решењем Већа Основног суда у Шапцу потврђено решење о одбијању предлога за извршење; да је наведени правни закључак погреш aн, имајући у виду да суд у извршном поступку није овлашћен да цени правилност извршне исправе; да је на описани начин подносиоцу повређено право на правично суђење; да одбијање извршног суда да спроведе предложено извршење представља и недозвољено мешање у имовину подносиоца; да чињенице да поступак за остваривање права из радног односа траје од 2002. године и да извршење није спроведено више од 10 година, у довољној мери указују да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, а због чињенице да је исти извршни суд различито поступао у идентичним чињеничним и правним ситуацијама и право на једнаку заштиту права.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Основном суду у Шапцу да настави поступак извршења или да обавеже Републику Србију да подносиоцу из сопствених средстава исплати износе досуђене извршном исправом, као и да му накнади нематеријалну штету у износу од 7.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је 29. октобра 2012. године, у својству извршног повериоца, поднео Основном суду у Шапцу предлог за извршење против извршног дужника “Зорка-Обојена металургија“ а.д. Шабац, у реструктурирању, ради наплате новчаних потраживања из радног односа у износу од 360.338,78 динара, на основу извршног судског поравнања Општинског суда у Шапцу Р. 1254/04 од 15. децембра 2004. године. Као средство извршења је предложен пренос средстава која се воде на рачуну код банке.
Решењем И. 2255/12 од 5. новембра 2012. године је одређено предложено извршење. Поступајући по приговору извршног дужника, Веће Основног суда у Шапцу је решењем Ипв.(И) 54/13 од 11. марта 2013. године укинуло решење о извршењу и предмет је враћен извршном судији на поновно одлучивање.
У поновном поступку је донето решење И. 2255/12 од 29. новембра 2013. године, којим је предлог за извршење одбијен као неоснован. Поступајући по приговору извршног повериоца, Веће Основног суда у Шапцу је решењем Ипв.(И) 319/13 од 30. децембра 2013. године укинуло наведено првостепено решење и предмет је враћен извршном судији на поновно одлучивање.
Извршни судија је у поновном поступку, решењем И. 2255/12 од 3. марта 2014. године, опет одбио као неоснован предлог за извршење. Веће Основног суда у Шапцу је оспореним решењем Ипв.(И) 90/14 од 7. априла 2014. године одбило као неоснован приговор извршног повериоца, па је решење о одбијању предлога за извршење у целини потврђено.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је предлог за извршење одбијен са образложењем да је извршни поверилац пренео своје потраживање из извршне исправе привредном друштву „Зорка-Холдинг“ а.д. Шабац, у реструктурирању, на који начин је престало потраживање према извршном дужнику; да разлоге које је првостепени суд дао за своју одлуку веће у целини прихвата; да је увидом у списе предмета утврђено да је извршни поверилац, 8. фебруара 2010. године, закључио уговор о откупу потраживања са привредним друштвом „Зорка-Холдинг“ а.д. Шабац, у реструктурирању; да је потписивањем наведеног уговора извршни поверилац пристао на уговорену исплату накнаде у висини од 30% потраживања које има према извршном дужнику, потврђујући да више нема никаквих даљих потраживања према извршном дужнику; да је веће мишљења да је потписивањем наведеног уговора потраживање извршног повериоца прешло на „Зорка-Холдинг“ а.д. Шабац, у реструктурирању; да је закључењем уговора о откупу потраживања престало да постоји потраживање из извршне исправе, па и поред тога што судско поравнање, као извршна исправа, није укинуто, не може се тражити извршење према „Зорка-Обојена металургија“ а.д. Шабац, у реструктурирању, с обзиром на то да је „Зорка-Холдинг“ а.д. Шабац, у реструктурирању, откупило потраживање од извршног повериоца.
Уставни суд је извршио увид у решења Основног суда у Шапцу Ипв.(И) 258/13 од 31. октобра 2013. године и Ипв.(И) 160/13 од 17. јула 2013. године, којима су потврђена решења истог суда И. 2250/12 од 31. октобра 2013. године и И. 2253/12 од 8. новембра 2012. године. Ова решења су донета у извршним поступцима у којима се као извршни дужник такође јавља привредно друштво „Зорка-Обојена металургија“ а.д. Шабац, у реструктурирању. Предмет тих поступака је такође принудна наплата новчаних потраживања из радног односа, утврђених извршним судским поравнањима, у вези којих је извршни дужник истакао приговор да су закључењем уговора о откупу потраживања са „Зорка-Холдинг“ а.д. Шабац, у реструктурирању, та потраживања престала. Дакле, реч је о потпуно идентичним чињеничним и правним ситуацијама, у којима је поступао и одлучивао исти суд.
Уставни суд констатује да су већа Основног суда у Шапцу, у образложењима приложених „упоредних“ решења, заузелa став да закључењем уговора о откупу потраживања судско поравнање, као извршна исправа, није укинуто, поништено, преиначено, стављено ван снаге, апсолутно ништаво или без правног дејства , те да изјавом да даном потписивања уговора нема никаквих даљих потраживања према извршном дужнику, извршни поверилац не може да се одрекне права на приступ суду јер је то право неотуђиво и не може бити предмет одрицања.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 60. став 4. Устава, која је такође од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
5. Разматрајући најпре наводе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да су различита судска већа Основног суда у Шапцу доносила другачије одлуке у предметима са идентичном чињеничном и правном грађом, те да је подносилац уставне жалбе, коме је предлог за извршење правноснажно одбијен као неоснован због чињенице да је са привредним друштвом „Зорка-Холдинг“ а.д. у реструктурирању закључио уговор о откупу потраживања из извршне исправе, доведен у битно различит положај у односу на његове колеге чије је предлоге за извршење исти суд правноснажно усвојио, налазећи да је правно ирелевантна чињеница закључења уговора о откупу потраживања из извршне исправе. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су различита већа истог суда, као судске инстанце у последњем степену одлучивања, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносила различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност, сама по себи, представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6.1. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносилац указује да су му оспореним решењем Основног суда у Шапцу Ипв.(И) 90/14 од 7. априла 2014. године повређена права на правично суђење и на имовину, Уставни суд је констатовао да подносилац повреду ових права, у суштини, заснива на тврдњи да је произвољан став извршног суда да је закључењем уговора о откупу потраживања од 8. фебруара 2010. године са привредним друштвом „Зорка – Холдинг“ а.д. Шабац, у реструктурирању престало његово потраживање из извршне исправе. С тим у вези, подносилац посебно истиче да одбијање предлога за извршење представља недозвољено мешање суда у његову имовину.
Уставни суд најпре указује на свој правни став изнет у више одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж-177/2007 од 4. јуна 2009. године, Уж-2412/2009 од 22. фебруара 2012. године, Уж-585/2011 од 26. марта 2014. године), према коме споразуми којима се запослени одричу права да судским путем остваре своја потраживања из радног односа, нису правно ваљани са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, којом се, поред осталог, јемчи да се запослени не може одрећи зараде као правичне накнаде за рад.
Предмет конкретног извршног поступка је била принудна наплата новчаних потраживања из радног односа, која су подносиоцу уставне жалбе досуђена извршним судским поравнањем Општинског суда у Шапцу Р. 1254/04 од 15. децембра 2004. године. Извршни дужник је привредно друштво у поступку реструктурирања. С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у својој Одлуци Уж-1499/2008 од 16. јула 2009. године заузео став да свако новчано потраживање досуђено правоснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, из ког разлога неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено представља повреду права на мирно уживање имовине зајемченог чланом 58. став 1. Устава . Европски суд за људска права је 29. јануара 2013. године донео одлуку о допуштености представке у предмету Маринковић против Србије, у којој је подсетио на своју устаљену судску праксу, према којој се тужена држава доследно сматра одговорном ratione personae за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, што подразумева да српски органи могу, a fortiori, бити одговорни и у вези са оним предузећима где је касније дошло до промене акцијског капитала, што за последицу има претежан државни и друштвени капитал, те да се подносиоцима представки, кад год се утврде повреде Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/или Протокола број 1 уз ову конвенцију, досуђује накнада и материјалне и нематеријалне штете, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним домаћим пресудама. Европски суд је у образложењу наведене одлуке напоменуо да се уставна жалба још не може сматрати делотворном у случајевима који укључују одговорност тужене државе за неизвршење пресуда против друштвених предузећа у поступку реструктурирања и да у будућим случајевима тај суд може поново размотрити свој став, ако постоји јасан доказ да је Уставни суд накнадно ускладио у потпуности свој приступ са релевантном праксом Европског суда.
Европски суд је након тога, у Одлуци од 26. новембра 2013. године, поводом представке број 65713/13 коју је Васвија Феризовић из Новог Пазара поднела против Србије, констатовао да је Уставни суд у потпуности хармонизовао свој приступ са праксом Европског суда у погледу неизвршења пресуда против предузећа у друштвеној својини која су у поступку реструктурирања, на начин што је својим одлукама поред утврђене повреде „права на суђење у разумном року“ и повреде „права на мирно уживање имовине“, наложио држави да исплати накнаду нематеријалне штете и материјалне штете у висини износа опредељених у домаћим пресудама.
Узимајући у обзир напред изнете правне ставове, Уставни суд констатује да су предметна новчана потраживања, моментом закључења судског поравнања, ушла у имовину подносиоца, чије мирно уживање гарантују Устав и Протокол број 1 уз Европску конвенцију . По мишљењу Уставног суда, мирно уживање имовине, поред коришћења, консумира у себи и овлашћење титулара да њоме слободно располаже. Подносилац је уговором о откупу од 8. фебруара 2010. године уступио своја потраживања из извршне исправе привредном друштву „Зорка-Холдинг“ а.д. Шабац, у реструктурирању, уз накнаду која је износила 30% од њиховог укупног износа. На тај начин је, по оцени Уставног суда, подносилац слободно располагао делом своје имовине, из ког разлога се закључење поменутог уговора не може сматрати актом одрицања од права на правичну накнаду за рад, као уставног права којег се нико не може одрећи, што даље искључује и примену наведених правних ставова Уставног суда и Европског суда, који се односе на одговорност државе за неизвршење пресуда против субјеката приватизације у поступку реструктурирања. Следом изнетог, Уставни суд закључује да је веће Основног суда у Шапцу за оспорено решење којим је правноснажно одбијен предлог подносиоца уставне жалбе за извршење дало јасне и довољне разлоге, које Уставни суд сматра аргументованим и прихватљивим са становишта заштите права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на мирно уживање имовине из члана 58. став 1. Устава, те да су тврдње о повреди ових права очигледно неосноване.
6.2. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је предметни извршни поступак започет 29. октобра 2012. године, подношењем предлога за извршење Основном суду у Шапцу, и да је окончан доношењем оспореног решења Ипв.(И) 90/14 од 7. априла 2014. године , из чега произлази да је укупно трајао годину и по дана. Уставни суд је оценио да се, без обзира на то што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом објективно не може сматрати неразумно дугим, посебно због чињенице да је извршни судија у првом степену у три наврата одлучивао о основаности предлога за извршење. Стога Уставни суд и наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава сматра очигледно неоснованим.
Уставни суд је имао у виду да се, према пракси Европског суда, извршење судских одлука сматра саставним делом суђења (став изражен у предметима Hornsby против Грчке и Јеличић против Босне и Херцеговине). Међутим, Уставни суд је оценио да, у конкретном случају, нису испуњени услови да се као јединствена целина са предметним извршним поступком сагледа и парнични поступак који је вођен и окончан пред Општинским судом у Шапцу закључењем судског поравнања Р. 1254/04 од 15. децембра 2004. године, имајући у виду значајан протек времена од доношења извршне исправе до покретања поступка за њено принудно извршење, као и чињеницу да је своје потраживање из закљученог поравнања подносилац у међувремену уступио уз накнаду.
Полазећи од изложеног, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у другом делу изреке одбацио уставну жалбу у делу у коме су истакнуте повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
7. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је мишљења да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на једнаку заштиту права, у овом случају може остварити и самим утврђењем повреде права, с обзиром на то да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом образложењу, које Уставни суд не сматра произвољним.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић