Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби „Intercoom“ д.о.о из Приштине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба „Intercoom“ д.о.о изјављена против решења Врховног суда Србије Спзз. 152/08 од 27. децембра 2007. године.
2. Одбацује се уставна жалба „Intercoom“ д.о.о изјављена против пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 9256/06 од 23. августа 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. „Intercoom“ д.о.о из Приштине је 9. маја 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Стојадина Митића из Ниша, Уставном суду поднео уставну жалбу, уређену и допуњену 4. јула 2008. године, против пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 9256/06 од 23. августа 2007. године и решења Врховног суда Србије Спзз. 152/08 од 27. децембра 2007. године, због повреде права на имовину и повреде начела забране дискриминације националних мањина, зајемчених одредбама чл. 58. и 76. Устава Републике Србије.
У уставној жалби и допуни уставне жалбе се наводи да је за време НАТО агресије, Војска Југославије обила магацин који се налазио у Спортско - пословном центру „Боро и Рамиз“ у Приштини и без икаквог правног основа однела прехрамбену робу која је припадала подносиоцу уставне жалбе. Подносилац уставне жалбе даље наводи да је Трговински суд у Нишу донео пресуду којом је усвојио његов тужбени захтев, али је Виши трговински суд у Београду, поступајући по жалби туженог, донео оспорену пресуду Пж. 9256/06 од 23. августа 2007. године којом је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев. Подносилац сматра да је у наведеној пресуди погрешно примењено материјално право, те да је дискриминисан оспореном пресудом, јер је власник и директор предузећа „Intercoom“ д.о.о из Приштине припадник албанске националне мањине. Подносилац уставне жалбе је истакао да с обзиром на вредност спора није могао да поднесе ревизију против правноснажне пресуде Вишег трговинског суда у Београду, већ је поднео захтев за заштиту законитости Врховном суду Србије, који је одбачен као недозвољен оспореним решењем Спзз. 152/08 од 27. децембра 2007. године. Предложио је да Уставни суд поништи оспорене акте, да „одлучи“ о накнади штете и да обавеже Републику Србију на исплату износа причињене штете са припадајућом законском затезном каматом.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом.
Одредбама члана 76. Устава се јемчи припадницима националних мањина равноправност пред законом и једнака законска заштита (став 1.) и забрањује било каква дискриминације због припадности националној мањини (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Подносилац уставне жалбе је као тужилац у парничном поступку који је претходио уставносудском поднео захтев за заштиту законитости против пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 9256/06 од 23. августа 2007. године, у коме је навео да је другостепени суд приликом одлучивања учинио повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) и члана 380. тачка 4) Закона о парничном поступку, због тога што у пресуди није навео разлоге о битним чињеницама и што првостепену пресуду није могао да преиначи јер је „прихватио да је у првостепеној пресуди чињенично стање правилно утврђено и материјално право у погледу одредби Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе и Закона о одбрани“. Даље је наведено да је у другостепеној пресуди погрешно примењено материјално право, због тога што нису примењене одредбе Закона о облигационим односима које уређују институт стицања без основа.
Врховни суд Србије је решењем Спзз. 152/08 од 27. децембра 2007. године одбацио као недозвољен захтев за заштиту законитости изјављен против пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 9256/06 од 23. августа 2007. године. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да странка као супсидијарни подносилац захтева за заштиту законитости, захтев може изјавити само због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, у случају да је суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака у смислу члана 3. став 3. Закона, а не и због других битних повреда одредаба парничног поступка, нити због погрешне примене материјалног права. Истакнуто је да захтев тужиоца није дозвољен, јер се захтевом за заштиту законитости ни формално не указује на постојање битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, односно да је другостепена пресуда заснована на недозвољеном располагању странака у смислу члана 3. став 3. Закона о парничном поступку.
4. За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП).
Одредбом члана 3. став 3. ЗПП је прописано да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала.
Одредбама члана 361. став 2. ЗПП, поред осталог, је прописано да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 3. став 3.) (тачка 5)), те ако пресуда има недостатака због којих се не може испитати, а нарочито ако је изрека пресуде неразумљива, ако противречи сама себи или разлозима пресуде, или ако пресуда нема уопште разлога или у њој нису наведени разлози о битним чињеницама, или су ти разлози нејасни или противречни, или ако о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника или изведеним доказима (тачка 12)).
Према одредби члана 380. тачка 4) ЗПП, другостепени суд ће пресудом преиначити првостепену пресуду ако сматра да је чињенично стање у првостепеној пресуди правилно утврђено, али да је првостепени суд погрешно применио материјално право.
Одредбом члана 417. ЗПП је прописано да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона.
Чланом 418. ЗПП је прописано да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом зајемчених права, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Спзз. 152/08 од 27. децембра 2007. године нису повређена права подносиоца уставне жалбе гарантована одредбама чл. 58. и 76. Устава.
Уставни суд је оценио да је решење које је уставном жалбом оспорено, донео Уставом и законом установљен суд у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са одредбама ЗПП. По оцени Уставног суда, образложење оспореног решења је засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, а супротна тврдња подносиоца уставне жалбе представља израз његове субјективне оцене о погрешној примени релевантних одредаба грађанског процесног права.
Наиме, захтев за заштиту законитости је ванредни правни лек који се може изјавити искључиво у случају постојања битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП, тј. ако је противно одредбама тог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака. Како из предметног захтева за заштиту законитости произлази да је захтев изјављен због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12) и члана 380. тачка 4) ЗПП и због погрешне примене материјалног права, следи уставноправно прихватљив закључак Врховног суда Србије да је захтев за заштиту законитости изјављен из недозвољених разлога, као и да се тужилац, овде подносилац уставне жалбе, није ни формално позвао на законом дозвољен разлог за изјављивање захтева за заштиту законитости.
С обзиром на изложено, као и на то да је оспореним решењем Врховног суда Србије одлучивано само о постојању процесних претпоставки за поступање по изјављеном захтеву за заштиту законитости, а не и о имовинским правима подносиоца уставне жалбе, Уставни суд сматра да оспореним решењем подносиоцу уставне жалбе није повређено право на имовину зајемчено чланом 58. Устава.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације припадника националних мањина из члана 76. Устава, Уставни суд је нашао да нема основа за тврдње да је оспореном одлуком Врховног суда Србије подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан због чињенице да је његов директор и власник припадник албанске националне мањине. У уставној жалби нису наведени, нити су уз уставну жалбу достављени докази да је подносиоцу због неког личног својства његовог власника повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити наведена повреда.
На основу свега изложеног, Уставни суд је уставну жалбу изјављену против решења Врховног суда Србије Спзз. 152/08 од 27. децембра 2007. године одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је изјављена против пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 9256/06 од 23. августа 2007. године, Уставни суд је оценио да иста није благовремена из следећих разлога:
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама члана 113. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.), те да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Према ставу Уставног суда, уколико изјављивање ванредног правног средства против другостепене парничне пресуде по закону није дозвољено, као што је у конкретном случају закључио Врховни суд Србије одбацујући подносиочев супсидијарно поднети захтев за заштиту законитости, рок за изјављивање уставне жалбе против правноснажне судске одлуке донете у парничном поступку тече од дана достављања подносиоцу одлуке другостепеног суда донете по жалби.
У ситуацији када је уставна жалба изјављена и против решења Врховног суда Србије о одбацивању захтева за заштиту законитости и против судских одлука које су претходиле изјављивању овог правног средства, Уставни суд може мериторно одлучивати само о оспореној одлуци донетој поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају одлуке нижестепених судова одбацити као неблаговремену, ако је поднета по протеку рока утврђеног Законом о Уставном суду.
Уставни суд указује да је наведено становиште, већ исказано у раније донетим одлукама Уставног суда (видети Одлуку Уставног суда Уж. 944/2009 од 16. јула 2009. године).
Имајући у виду да је уставна жалба поднета 9. маја 2008. године, те чињеницу да је подносилац уставне жалбе примио писмени отправак пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 9256/06 од 23. августа 2007. године најкасније 9. октобра 2007. године када је поднео предлог за подизање захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужилаштву, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба против наведене другостепене пресуде неблаговремена, јер је поднета после истека рока из члана 113. став 3. Закона о Уставном суду. Уставни суд је стога жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног Закона, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић