Преглед документа Уж-9249/2013 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, Сабахудин Тахировић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Попржен Александра из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. децембра 2016. године, донео је 

Одбија се као неоснована уставна жалба Попржен Александра изјављена против пресуде Вишег суда у Јагодини К. 2/12 од 8. новембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 504/13 од 1. априла 2013. године. 

1. Попржен Александар из Београда подне о је Уставном суду, 13 . новембра 201 3. године, преко пуномоћника Мирослава Тодоровића, адвоката из Београда, уставну жалбу, а 14. новембра 2013. године, преко пуномоћника Николе Думнића, адвоката из Београда, нову уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Јагодини К. 2/12 од 8. новембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 504/13 од 1. априла 2013. године, због повреде права из члана 25, члана 32. став 1, члана 33. ст. 2. и 5, члана 34. ст. 1. и 2. и члана 145. Устава Републике Србије. 

Имајући у виду да је обе уставне жалбе поднело исто лице, да су оспорене исте пресуде, те да су образложења учињених повреда заснована на истим наводима, то је Уставни суд по овим уставним жалбама водио јединствен поступак, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13). 

У уставној жалби је, између осталог, наведено: 

- да је „окривљени, овде подносилац уставне жалбе, дана 13. јула 2011. године, након психичке и физичке тортуре од стране полицијских инспектора М.М и М.Р, која се огледала у онемогућавању узимања медикаментозне терапије прописане од стране лекара због анксиозности од које окривљени болује, потписао изјаву коју су му двојица полицијских инспектора сачинила, као и да је изјаву потписао бранилац по службеној дужности, који је окривљеном додељен од стране полиције мимо његове воље, имајући у виду чињеницу да је у том моменту већ имао ангажованог браниоца“; 

- да је на тај начин подносиоцу повређено право из члана 25. и члана 33. став 2. Устава; 

- да је „на овој изјави окривљеног у највећој мери и засновано чињенично стање утврђено у изреци побијаних пресуда“; 

- да је признање окривљеног дато у полицији неупотребљиво као доказ било које врсте; 

- да су „та два недоречена признања била пресудна за обе побијане пресуде и не само да су била недоречена него и конфузна, двосмислена, неубедљива и без нужних описа радњи кривичних дела “; 

- да је сведокиња Х.Ш. малолетна и да је саслушавана без присуства психолога, као и да је препознавање вршила у одсуству психолога и родитеља; 

- да је „записник о препознавању окривљеног од стране Х.Ш. неупотребљивог правног квалитета, поготову што су, према казивању саме Х.Ш. нападачи имали маскирана лица само са прорезима за очи“; 

- да се побијане пресуде не смеју заснивати на недозвољеним доказима; 

- да је „оштећеном У.Ш, уз потврду Ку. 189/11 од 29. децембра 2011. године враћен златни накит, тежине 4.349,97 грама (више него што је пописом извршеним након кривичног дела утврђено)“; 

- да је подносиоцу повређено и право на суђење у разумном року. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета К. 2/12 Вишег суда у Јагодини, између осталог, утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, 12. јула 2011. године саслушан у службеним просторијама Полицијске управе Јагодина - Полицијска станица у Параћину у присуству изабраног браниоца Југослава Јовановића, адвоката из Крагујевца, због кривичног дела разбојништва из члана 206. став 2. Кривичног законика. Наведено кривично дело због кога је саслушан подносилац је извршено у Параћину. 

Попржен Александар је 13. јула 2011. године саслушан у службеним просторијама Полицијске управе Јагодина - Полицијска станица у Параћину у присуству браниоца по службеној дужности Бранка Михајловића, адвоката из Параћина, због другог кривичног дела разбојништва из члана 206. став 2. Кривичног законика, које је учињено у Пожеги. Из записника о саслушању окривљеног произлази да је Попржен Александар „ поучен о својим правима у кривичном поступку, пре свега о праву на браниоца, да му је додељен бранилац по службеној дужности Бранко Михајловић - адвокат из Параћина, да му је омогућен разговор пре почетка саслушања са браниоцем, да није дужан да износи своју одбрану, нити да одговара на постављена питања“. Такође, наводи да је окривљени прочитао записник, те да питања и примедби није било. 

Окривљени Попржен Александар је саслушан 13. јула 2011. године у службеним просторијама Полицијске управе Јагодина - Полицијска станица у Параћину у присуству браниоца по службеној дужности Бранка Михајловића, адвоката из Параћина, због кривичног дела неовлашћена употреба туђег возила из члана 213. став 1. Кривичног законика. Из записника о саслушању окривљеног произлази да је Попржен Александар „ поучен о својим правима у кривичном поступку, пре свега о праву на браниоца, да му је додељен бранилац по службеној дужности Бранко Михајловић - адвокат из Параћина, да му је омогућен разговор пре почетка саслушања са браниоцем, да није дужан да износи своју одбрану, нити да одговара на постављена питања“. Окривљени је прочитао зааписник, а питања и примедби није било. 

Виши суд у Јагодини је 14. јула 2011. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 76/11 против Попржен Александра и Д.А, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили кривично дело разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, а Попржен Александар и кривично дело недозвољене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези става 1. Кривичног законика. 

Оспореном пресудом Вишег суда у Јагодини К. 2/12 од 8. новембра 2012. године, између осталог, окривљени Попржен Александар оглашен је кривим за два кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика, као и за кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези става 1. Кривичног законика, те му је последично изречена јединствена казна затвора у трајању од шест година и пет месеци. 

У образложењу оспорене пресуде Вишег суда у Јагодини К. 2/12 од 8. новембра 2012. године је, између осталог, наведено: 

- да је „на главном претресу сведок М.М. изјавио да је приликом саслушања оптуженог Александра Попржена од стране овлашћених лица покушано телефоном да се обезбеди присуство његовог браниоца, који је био присутан саслушању и први пут, али пошто је исти био недоступан обезбеђено је присуство саслушању браниоца по службеној дужности. У свему је поступљено по одредбама Законика о кривичном поступку, које се односе на саслушање осумњичених у полицији, предочена су му права, омогућен разговор са браниоцем пре саслушања и након консултација са браниоцем осумњичени је изнео своју одбрану, а затим је иста гласно диктирана и тако унета у садржину записника, прочитана му је, па пошто није било никаквих примедби записник су потписала лица која су присуствовала овом саслушању. Сведок је објаснио да су додатна саслушања тада осумњиченог Александра Попржена уследила, јер је у Параћину пронађено још једно путничко возило марке „Ауди“ са регистарским ознакама града Ужица. Навео је да се тада осумњичени Александар Попржен жалио да има здравствених проблема и да редовно узима терапију, да се није изјашњавао које су то тегобе, да се не сећа чињенице да му је било ко онемогућио да попије лекове који се односе на његову редовну терапију, али није истакао да су здравстени проблеми такве природе да му је потребна хитна медицинска помоћ “; 

- да „из налаза Комисије вештака у саставу др Владимир Радојковић, неуропсихијатар, др Софка Јеремић, неуропсихијатар и Радмила Николић, клинички психолог од 6. априла 2012. године, произилази мишљење формирано на основу увида у списе предмета и прегледа обављеног код оптуженог Александра Попржена да он не испољава симптоме и знаке хроничног, тешког душевног обољења, типа психозе, као ни симптоме урођене или пак стечене слабоумности. Не постоје ни симптоми болести зависности – алкохолизма, наркоманије или политоксикоманије. Оптужени Александар Попржен испољава симптоме из групе лакших (лечених душевних обољења из групе неуроза), а присутни су симптоми напетости, које повремено добија на снази и доводи до непријатних стања панике. Симптоми су везани за осећаје „рада организма“ и повремено ремете опште функционисање , а што захтева узимање одређене терапије, као и психотерапијски третман. Присуство напада панике није опсервирано приликом притварања, јер би такво стање резултирало лекарским прегледом спровођењем дијагностичких процедура и давањем одређене специфичне терапије. Напад панике је стање у коме је пацијент јако упадљивог изгледа и понашања (презнојен, бледог лица, убрзаног и отежаног дисања, подрхтава целим телом и сл.), што је упадљиво лаицима те захтева лекарску интервенцију. Престанак узимања редовне терапије појачава напетост пацијента и у одређеним ситуацијама може изазвати напад панике. Редовно узимање терапије антидепресивима уз анксиолитике умањује такву могућност, јер се ради о лековима чија је елиминација из организма знатно спорија (до 15 дана). 

Приложена отпусна листа се односи на медицинско испитивање Александра Попржена током 2008. године, којом приликом је искључено постојање соматског обољења и дијагностиковано постојање паничних напада – тј. постојање неуротског обољења (лакше и лечиво психијатријско обољење), те је упућен на даље лечење код психијатра. Нема медицинске документације која указује на даље лечење Александра Попржена. Из података који се добијају од Александра Попржена, он је у периоду од 2008. године, па до лишења слободе, релативно добро функционисао, у свим сегментима живота – имао стално запослење, формирао приватан, додатни посао, са којим је добро зарађивао, возио аутомобил, имао добру и дугу емотивну везу, а што индиректно упућује на закључак о његовој општој доброј функционалности уз адекватно лечење и придржавање прописане терапије. Могућност схватања значаја предметног дела је било очувано у потпуности и његова могућност да учествује у поступку који се против њега води је такође очувана у потпуности. 

Налазе вештака суд је у потпуности прихватио, јер су дати од стране стручних лица из своје области вештачења, који поседују потребно стручно знање за обављање вештачења, а није било ни примедби на изнета мишљења од стране учесника поступка. Од стране суда као веродостојни и тачни оцењени су сви писани докази наведени у образложењу ове пресуде, а суд није имао ниједног разлога да у њихову веродостојност посумња“; 

- да „како се одбрана оптуженог Александра Попржена, коју је дао на главном претресу у потпуности разликује, суд је исту детаљно анализирао оценивши је као неосновану и срачунату на потпуно избегавање кривице за дела која су му стављена на терет. Суд је ценио једнострано, голо и само у корист оптуженог учињено порицање, налазећи да то не може поништити доказну вредност његовог ранијег признања у легалном поступку у присуству свих потребних лица по Законику о кривичном поступку. Наиме, ово из разлога што оптужени Александар Попржен негирајући на главном претресу свој исказ дат у полицији износи неубедљиве разлоге, да не зна о ком Дејану су га питали, да му није омогућено да записник о његовом испитивању прочита и да попије лек као своју редовну терапију, да је један инспектор диктирао његову изјаву, а други то записивао, да је инспектор садржину изјаве измислио и да тада није разумео да се терети због нестанка злата, па ови наводи оптуженог , ако се узме у обзир да је исти приликом саслушања у полицији имао браниоца по службеној дужности и да је записник потписао те да ни једним доказом не поткрепљује своје тврдње, једноставно нису довољни, да би оптужени поткрепио своје порицање и истинитост ранијег признања довео у сумњу. Суд је за ове своје наводе узео у обзир и изјаву сведока М .М. из Параћина - инспектора полиције, који је детаљно објаснио цео поступак саслушања, као и чињеницу да оптуженом Александру Попржену није могао бити обезбеђен изабрани бранилац, па је саслушање било нужно обавити у присуству браниоца, који је позван по службеној дужности, јер су се појавиле нове чињенице, а то су да је пронађено још једно возило, марке „Ауди", са регистарским ознакама града Ужица, за које је постојала сумња да је коришћено и да има везе са извршењем наведеног кривичног дела. Одбрана оптуженог Александра Попржена изложена на главном претресу у којој наводи да је критичног дана у Параћин дошао заједно са сведоком Б .М својим аутомобилом, марке „Ауди АЗ", регистарских ознака БГ 020-XП, како би од лица Д.О. из Крушевца купио злато у количини од 2 кг, по оцени Вишег суда, неприхватљива је и неоснована. Након пажљиве анализе ових навода долази се до једино тачног закључка - да то није истина, јер возило са наведеним регистарским ознакама уопште није евидентирано да се кретало ауто - путем из правца Београда до Параћина и обрнуто, већ је евидентирано возило са сасвим другим регистарским таблицама, а то су БГ 054-ЈГ, које су украдене са возила, марке „Мерцедес", власника В .В. из Младеновца, како је утврђено увидом у извештај Јавног предузећа „Путеви Србије" и извршених наплата овог предузећа, као и прегледом снимка видео надзора са наплатне рампе Параћин. Када се доведе у везу одбрана оптуженог Александра Попржена да никада није мењао таблице на овом возилу, једини логичан закључак суда је да је променом регистарских таблица оптужени покушао да избегне било какву повезаност са конкретним догађајем. Такође је нелогично и објашњење оптуженог које се односи на купопродају златног накита у Параћину од неког лица из Крушевца, за које одбрана није пружила податке како би евентуално исто било саслушано, ако се има у виду да је златни накит златаре „Мали Лука" у Параћину имао жиг, власника - У.Ш. На описани начин, оптужени je желео да представи суду да је он сасвим легално купио 2 кг златног накита у Параћину, у време када се догодила пљачка златаре, а затим још толико од истог лица у Крушевцу, где наводно то лице живи, након што се из Параћина вратио за Београд, а затим исте вечери за Крушевац, како би купио преосталу количину златног накита, коју ово лице није хтело да раздвоји, већ прода у целини. По налажењу суда, то лице и само поступање оптуженог Александра Попржена, на описани начин је потпуно измишљено, а све у циљу избегавања кривице и отклањања кривичне одговорности од себе и оптуженог Д .А. за критични догађај, који се односи на кривично дело разбојништво, које је извршено на штету златаре „Мали Лука “ у Параћину “; 

- да „наводе одбране оптуженог Александра Попржена да је сувласник у залагаоници „Кеш-голд" у Београду, власника М.М, и да је злато које је пронађено у његовом возилу купио због послова у истој, суд није прихватио као истините, јер из извештаја Агенције за привредне регистре не наводи се име оптуженог као сувласника“. 

Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 504/13 од 1. априла 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених Попржен Александра, Д.А. и З.Б, а пресуда Вишег суда у Јагодини К. 2/12 од 5. новембра 2012. године је потврђена. 

У образложењу оспорене пресуде Апелационог суда је, између осталог, наведено: 

- да „нису основани наводи жалбе браниоца окривљеног Попржен Александра, о учињеној битној повреди одредаба кривичног поступка из чл. 368 ст. 1 тач. 10 ЗКП, по којима се пресуда не може заснивати на признању окривљеног у предкривичном поступку - полицији. Ово с тога што је првостепени суд посебно ценио да ли је исказ окривљеног Попржен Александра у предкривичном поступку дат под принудом, па пошто је утврдио да је окривљени исказ дао у присуству браниоца, дакле у складу са одредбама ЗКП, и да није у супротности са другим доказима, правилно закључио и објаснио да је исказ како у погледу догађаја у Пожеги, тако и о току предузетих радњи које су претходиле догађају у Параћину, могао дати само онај који је био непосредни актер критичних догађаја и такав исказ ценио у склопу свих осталих изведених доказа“; 

- да „наводи жалбе браниоца окривљеног Попржен Александра којима се изражава сумња у веродостојност исказа оштећене Х.Ш. у погледу препознавања окривљеног Попржен Александра као извршиоца дела - да су поступајућа службена лица сугерисала оштећеној да је окривљени извршилац и да оштећена објективно није могла запазити лик нападача, сасвим су произвољни и супротни исказу оштећене из којег произилази да је, пре самог препознавања, дала детаљан опис извршиоца, уз објашњење да га је неколико пута пре, као и непосредно пре напада видела у близини златаре. Имајући у виду да из налаза Комисије вештака др В.Р, неуропсихијатра, др С.Ј, неуропсихијатра и Р.Н, клиничког психолога, произилази да код окривљеног Попржен Александра, присуство напада панике није опсервирано приликом притварања, јер би такво стање резултирало лекарским прегледом, спровођењем дијагностичких процедура, те исказа сведока М.М. да се тада (при давању исказа у предкривичном поступку) осумњичени Попржен жалио да има здравствених проблема, али да није истакао да су здравствени проблеми такве природе да му је потребна хитна медицинска помоћ, Апелациони суд налази, да је, жалбени навод браниоца овог окривљеног да је исти у време испитивања у предкривичном поступку био у стању панике и депресије, која га је чинила неспособним да трезвено говори и расуђује, оцењен неоснованим“; 

- да су „неосновани, по оцени Апелационог суда, и наводи жалбе браниоца окривљеног Попржен Александра, да је у конкретном случају радње овог окривљеног, требало квалификовати као продужено кривично дело разбојништва и продужено кривично дело недозвољене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја. Наиме, иако се ради о истом учиниоцу инкриминисаних радњи, истоврсним кривичним делима, што представља једине заједничке моменте инкриминисаних радњи, остали елементи не могу се повезати, ни са чињеничног, ни са правног становишта. У конкретном случају, ради се о две самосталне кривично-правне целине, посматрајући са становишта чињеничних момената, које се не могу повезати по месту извршења, а кључни чињенични моменат који раздваја ове инкриминисане радње, јесу различите личности оштећених, према којима је примењена сила и претња, а што ова кривична дела чини специфичним и јединственим догађајем. Различитост личности оштећених, чини ова кривична дела засебним целинама, без могућности тражења нужних или варијабилних елемената који би оправдали примену конструкције продуженог кривичног дела“. 

Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 52/14 од 13. фебруара 2014. године одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Попржен Александра поднет против правноснажних пресуда Вишег суда у Јагодини К. 2/12 од 8. новембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 504/13 од 1. априла 2013. године. 

4. Чланом 25. Устава утврђено је да је физички и психички интегритет неповредив (став 1.) и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (став 2.). 

Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. 

Чланом 33. Устава установљено је да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу да законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, ако и о доказима прикупљеним против њега (став 2.), као и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.). 

Одредбом члана 34. Устава утврђено је: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, као и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (став 2.). 

5. Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе, као правноснажно осуђен о лиц е у кривичном поступку, овом суду обраћа незадовољ ан одлуком суда којом је утврђена њ егова криви ца за учињена два кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика и учињено кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и стављање у промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. у вези става 1. Кривичног законика, за која му је изречена казна затвора у трајању од шест година и пет месеци. 

5.1. Подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена права из члана 25, члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава тиме што је „као окривљени 13. јула 2011. године, након психичке и физичке тортуре од стране полицијских инспектора М.М и М.Р, која се огледала у онемогућавању узимања медикаментозне терапије прописане од стране лекара због анксиозности од које окривљени болује, потписао изјаву коју су му двојица полицијских инспектора сачинила, као и да је изјаву потписао бранилац по службеној дужности, који је окривљеном додељен од стране полиције мимо његове воље, имајући у виду чињеницу да је у том моменту имао ангажованог браниоца“, те да се оспорене пресуде заснивају на датој изјави, а која представља недозвољени доказ. 

У односу на истакнуту повреду права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, а који је идентичан члану 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), Уставни суд прво указује да члан 3. Конвенције забрањује мучење и друго нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање. Члан 3. Конвенције одражава једну од фундаменталних вредности демократског друштва, као и да наведени члан не дозвољава изузетке, а чланом 15. Конвенције је забрањено свако одступање, чак и у случају јавне опасности која прети опстанку нације (видети одлуку Европског суда за људска права Ramirez Sanchez против Француске, број 59450/00 од 27. јануара 2005. године и одлуку Labita против Италије, број 26772/95 од 6. априла 2000. године). Циљ члана 3. је заштита физичког интегритета личности, заштита од наношења бола и других радњи које узрокују тешке душевне патње. Из наведеног члана проистичу негативне обавезе државе које се огледају у томе да се држава/државни органи уздржи од примене мучења, нечовечног или понижавајућег поступања или самог кажњавања, као и позитивне обавезе спречавања трећих лица да поступају противно одредбама члана 3. Конвенције (видети одлуку Европског суда за људска права Costello - Roberts против Велике Британије, број 13134/87 од 25. марта 1993. године). Члан 3. Конвенције покрива широки спектар поступања и кажњавања. Међутим, како је то Европски суд у одлуци Ireland против Велике Британије, број 5310/71 од 18. јануара 1978. године навео, да „злостављање мора достићи минимални ниво суровости,..., процена тог минимума је по природи ствари релативна; она зависи од свих околности случаја, као што је трајање поступања, физички и душевни ефекти, и у неким случајевима пол, године и здравствено стање жртве“. 

Полазећи од свега наведено, Уставни суд указује да се приликом оцене да ли је подносиоцу уставне жалбе повређено право из члана 25. Устава тиме што је „13. јула 2011. године, након психичке и физичке тортуре од стране полицијских инспектора М.М и М.Р, која се огледала у онемогућавању узимања медикаментозне терапије прописане од стране лекара због анксиозности од које окривљени болује потписао изјаву коју су му двојица полицијских инспектора сачинила“, а уважавајући праксу Европског суда за људска права, морају поставити следећа питања: 

- да ли је у конкретном случају достигнут минимални ниво суровости; 

- ако је одговор позитиван на прво питање, који степен суровости је достигнут; 

- да ли је реч о намерном поступању. 

Приликом давања одговора на прво питање, Уставни суд је пошао од релевантне праксе Европског суда за људска права (одлука Европског суда за људска права Costello - Roberts против Велике Британије, број 13134/87 од 25. марта 1993. године, Popov против Молдавије, број 19960/04 од 6. децембра 2005. године, Toteva против Бугарске, број 42027/98 од 19. маја 2004. године,...) која је на становишту да процена минималног нивоа суровости зависи од низа фактора у вези конкретне жртве о којој се ради. Међутим, у највећем броју предмета тешко је утврдити да ли су старост, пол и друге особине жртве одлучујући фактори. 

Уставни суд пре свега констатује да из списа предмета Вишег суда у Јагодини К. 2/12 и достављене документације уз уставну жалбу, произлази да је реч о подносиоцу уставне жалбе који има симптоме лакших лечивих душевних обољења из групе неуроза, да је реч о младој особи мушког пола (у тренутку извршења кривичног дела, односно саслушања 13. јула 2011. године, подносилац је имао 25 година живота), да је подносилац атлетске грађе, да је раније осуђиван за кривично дело учествовања у тучи из члана 123. став 1. Кривичног законика, као и да се, у време изјављивања уставне жалбе, против подносиоца водио кривични поступак пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 7628/11, због кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 2. Кривичног законика. Стога је Суд утврдио да подносилац није учинио вероватним да припада рањивијој групи становништва. 

Такође, Уставни суд је оценио да у конкретном случају није досегнут минимални ниво суровости (видети одлуку Европског суда за људска права Kudla против Пољске, број 30210/96 од 26. октобра 2000. године), имајући у виду да се приликом саслушања 13. јула 2011. године „Александар Попржен жалио да има здравствених проблема и да редовно узима терапију, да се није изјашњавао које су то тегобе, да се (сведок М.М.) не сећа чињенице да је било ко онемогућио Александру Попрженом да попије лекове, који се односе на његову редовну терапију, али да није истакао да су здравствени проблеми такве природе да му је потребна хитна медицинска помоћ“, а како је то у оспореној првостепеној пресуди наведено. Такође, Уставни суд је приликом оцене да ли је у конкретном случају досегнут минимални ниво суровости, имао у виду и налаз Комисије вештака од 6. априла 2012. године у коме је наведено да „присуство напада панике није опсервирано приликом притварања, јер би такво стање резултирало лекарским прегледом спровођењем дијагностичких процедура и давањем одређене специфичне терапије. Напад панике је стање у коме је пацијент јако упадљивог изгледа и понашања (презнојен, бледог лица, убрзаног и отежаног дисања, подрхтава целим телом и сл.), што је упадљиво лаицима те захтева лекарску интервенцију. Престанак узимања редовне терапије појачава напетост пацијента и у одређеним ситуацијама може изазвати напад панике. Редовно узимање терапије антидепресивима уз анксиолитике умањује такву могућност, јер се ради о лековима чија је елиминација из организма знатно спорија (до 15 дана),..., из података који се добијају од Александра Попржена, он је у периоду од 2008. године, па до лишења слободе, релативно добро функционисао, у свим сегментима живота – имао стално запослење, формирао приватан, додатни посао, са којим је добро зарађивао, возио аутомобил, имао добру и дугу емотивну везу, а што индиректно упућује на закључак о његовој општој доброј функционалности уз адекватно лечење и придржавање прописане терапије. Могућност схватања значаја предметног дела је било очувано у потпуности и његова могућност да учествује у поступку који се против њега води је такође очувана у потпуности. Налазе вештака суд је у потпуности прихватио, јер су дати од стране стручних лица из своје области вештачења, који поседују потребно стручно знање за обављање вештачења, а није било ни примедби на изнета мишљења од стране учесника поступка. Од стране суда као веродостојни и тачни оцењени су сви писани докази наведени у образложењу ове пресуде, а суд није имао ниједног разлога да у њихову веродостојност посумња “. 

Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да у конкретном случају, није достигнут минимални ниво суровости да би се прешло на разматрање друга два питања, те су самим тим неосновани наводи подносиоца о повреди права из члана 25. Устава. 

5.2. Подносилац истиче да му је повређено право на правично суђење и тиме што је сведокиња Х.Ш. малолетна и да је саслушавана без присуства психолога, као и да је препознавање вршила у одсуству психолога и родитеља, те да је стога записник о препознавању окривљеног Попржен Александра недозвољен доказ. 

Уставни суд је оценио ове наводе подносиоца као неосноване. 

Прво, Суд констатује да је оштећена Х.Ш, док је била малолетна саслушана два пута и препознaла окривљеног без присуства психолога. 

Друго, чланом 152. став 1. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (у даљем тексту: ЗМУКДКПМ) прописано је да кад воде поступак за кривична дела учињена на штету малолетних лица, јавни тужилац, истражни судија и судије у већу ће се односити према оштећеном водећи рачуна о његовом узрасту, својствима личности, образовању и приликама у којима живи, посебно настојећи да се избегну могуће штетне последице поступка по његову личност и развој, као и да ће се саслушање малолетних лица обавити уз помоћ психолога, педагога или другог стручног лица, а из члана 155. ЗМУКДКПМ произилази да кад препознавање врши оштећено малолетно лице, суд треба да поступа посебно обазриво. 

Имајући у виду наведено, Уставни суд указује да је циљ члана 152. став 1. и члана 155. ЗМУКДКПМ избегавање штетних последица вођења кривичног поступка по личност малолетника, оштећеног кривичним делом, и његов физичко-душевни развој, односно циљ је да се избегне додатна виктимизација малолетног оштећеног. 

Са друге стране, из записника о препознавању лица Ку. 189/11 од 13. јула 2011. године, проистиче да је радњи препознавања окривљеног од стране Х.Ш, присуствовала њена мајка Л.Ш. Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да наводи подносиоца да извођењу ове доказне радње није присустовао законски заступник оштећене, не одговарају чињеницама. Такође, Уставни суд указује да се одредбе члана 152. ЗМУКДКПМ односе на извођење доказа саслушањем оштећеног, а не на доказну радњу препознавања. 

5.3. У односу на наводе уставне жалбе да су „два недоречена признања била пресудна за обе побијане пресуде Вишег суда у Јагодини К. 2/12 од 8. новембра 2012. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 504/13 од 1. априла 2013. године и не само да су била недоречена него и конфузна, двосмислена, неубедљива и без нужних описа радњи кривичних дела “, а што је једини и одлучујући доказ против подносиоца уставне жалбе, Уставни суд указује да и сам подносилац не сматра да је осуђен за кривична дела, која су му оптужним актом стављена на терет, само на основу два признања дата у полицији, имајући у виду и друге наводе уставне жалбе. Такође, Уставни суд је увидом у образложење оспорене првостепене пресуде утврдио да је Виши суд у Јагодини детаљно оценио горе ове наводе подносиоца, на уставноправно прихватљив и утемељен начин. 

5.4. Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог суда, тако и Европског суда за људска права, право на правично суђење и право на одбрану у кривичном поступку, из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава, не значе гаранцију да ће током судског поступка бити изведени сви доказни предлози окривљеног, као и да ће суд поклонити веру свим доказима одбране. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења чињеничног стања, као и којим доказима ће поклонити веру, а којим не, а у пресуди је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, а што је овде детаљно учињено у првостепеној пресуди. 

6. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року и права на правну сигурност у казненом праву из члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић