Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, Сабахудин Тахировић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, чланови већа, у поступку по уставној жалби Г. Д . из Глумача , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. децембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г. Д . изјављена против пресуде Привредног суда у Београду П. 9318/13 од 24. априла 2014. године и пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2151/14 од 14. новембра 2014. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Д . из Глумача изјавила је Уставном суду, 26. децембра 2014. године, преко пуномоћника С. К . Р, адвоката из Пожеге, уставну жалбу против пресуде Привредног суда у Београду П. 9318/13 од 24. априла 2014. године и пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2151/14 од 14. новембра 2014. године, због повреде начела и права утврђених чланом 21, чланом 32. став 1, чланом 58. став 1, чланом 60. став 4, чланом 86. став 1. и чланом 145. став 2. Устава Републике Србије.
Подноситељка је у уставној жалби, истакла: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2206/13 од 10. септембра 2013. године правноснажно одбијен као неоснован тужбени захтеви тужиље, овде подноситељке за накнаду штете због неисплаћених зарада и других примања из радног односа, а против тужених Републике Србије и „Б.“ а.д, у реструктурирању , из Пожеге; да су у односу на тужену Агенцију за приватизацију Републике Србије списи предмета достављени Привредном суду у Београду као стварно надлежном суду; да је подноситељка са „Б.“ а.д, у реструктурирању , из Пожеге , закључила уговор о намирењу потраживања за неисплаћене зараде и друга примања која је имала према субјекту приватизације за 1997, 1998. и 2000. годину; да је наведеним уговором предвиђено да ће потраживање бити намирено из средстава остварених продајом друштвеног капитала субјекта приватизације, а на основу Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјекта приватизације према повериоцима; да је уговор о продаји друштвеног капитала раскинут 2010. године, јер купац субјекта приватизације није исплатио купопродајну цену; да је неприхватљиво становиште судова, који су одбили тужбени захтев као преурањен, иако је предвиђена персонална суброгација на месту дужника у погледу измирења дуга; да је у време закључења уговора о намирењу потраживања била у заблуди, да ће доћи до успешне приватизације; да се не зна када ће се поступак приватизације окончати и да ли ће евентуални будући купац исплатити купопродајну цену, те да ли ће подноситељка уопште моћи да наплати своје потраживање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Привредног суда у Београду П. 9318/13 од 24. јануара 2014. године, у ставу првом изреке , одбијен је као преурањен тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да суд обавеже тужену Агенцију за приватизацију Републике Србије (у даљем тексту: Агенција) као правног следбеника Акцијског фонда Републике Србије да јој исплати износ од 961.600,26 динара, са припадајућом законском затезном каматом, а ставом другим изреке је обавезана тужиља да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 19.458 динара.
Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 4643/14 од 2. јула 2014. године одбијена је као неоснована жалба тужиље, потврђена пресуда првостепеног суда и одбијен захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да је тужиља била запослена у предузећу „Б .“ а.д, Пожега; да јој није исплаћена зарада, због чега је своје потраживање по том основу пријавила у поступку приватизације наведеног предузећа; да је уговором о намирењу потраживања број 85/445 од 10. септембра 2008. године утврђено потраживање тужиље у укупном износу од 1.014.310,22 динара и констатовано да је субјект приватизације продат купцу закључењем уговора о продаји од 17. јуна 2008. године, којим је предвиђена исплата купопродајне цене у шест годишњих рата; да се тужиља потписивањем уговора сагласила да у целости отпусти своје потраживање ради намирења из цене остварене продајом друштвеног капитала методом јавне аукције; да је уговором предвиђено да ће потраживање тужиље у износу од 52.709,96 динара бити исплаћено у року од 15 дана од дана потписивања уговора, док ће преостали износ од 961.600,26 динара бити исплаћен из преосталих рата купопродајне цене остварене приликом приватизације дужника, а сразмерно учешћу у укупним потраживањима до висине преосталих рата; да је у складу са наведеним уговором тужиљи исплаћен износ од 52.709,96 динара; да је након тога уговор о продаји друштвеног капитала Привредног друштва „Б .“ а.д, Пожега , раскинут одлуком тужене, због неиспуњења обавеза преузетих уговором. Даље је наведено: да је првостепени суд одбио тужбени захтев као преурањен, с образложењем да је на основу члана 28. Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима Акцијски фонд, чији је тужени правни следбеник, преузео дуг према тужиљи, уз обавезу да потраживање тужиљи намири на начин и под условима из уговора о намирењу, односно искључиво из средстава остварених продајом капитала субјекта приватизације; да како таквих средстава до окончања поступка пред првостепеним судом није било, јер капитал субјекта приватизације није поново продат, па нису остварена средстава из којих би се намирило потраживање тужиоца, првостепени суд закључује да је тужбени захтев преурањен; да су неосновани жалбени наводи о основаности тужбеног захтева за накнаду штете у утуженом износу; да тужиља јесте у тужби захтев у односу на туженог засновала и на чињеничним наводима о пропустима туженог у спровођењу поступка приватизације; да , међутим, никакве конкретне чињенице није изнела, нити је предложила конкретне доказе из којих би се могло утврдити незаконито поступање или поступање са недовољном пажњом туженог у спровођењу поступка приватизације друштвеног капитала „Б.“ а.д , Пожега; да кривица као основ одговорности за штету постоји, по члану 158. Закона о облигационим односима, кад је штетник проузроковао штету намерно или непажњом, па је тужиља која захтева да јој се досуди накнада штете, по члану 228. и члану 231. став 2. Закона о парничном поступку, била дужна да изнесе чињенице и предложи доказе из којих би се могло утврдити да је тужени незаконитим поступањем, непоштујући обавезе из Закона о приватизацији и Закона о Агенцији за приватизацију, како је наведено у тужби, скривио штету; да с обзиром на то да то тужиља није доказала, правилно је првостепеном пресудом одбијен тужбени захтев; да се неосновано побија и правилност одлуке о одбијању тужбеног захтева као преурањеног по правном основу намирења преузетог дуга из уговора о намирењу; да Привредни апелациони суд прихвата тумачење првостепеног суда да је преузимањем дуга, по члану 28. Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима, тужени у обавези према тужиљи каква је утврђена уговором о намирењу, односно да је обавеза туженог да намири потраживање условљена постојањем средстава остварених продајом капитала субјекта приватизације „Б .“ а.д; да су одредбе законских и подзаконских прописа које уређују отпуст и намирење потраживања поверилаца из средстава остварених продајом капитала субјекта приватизације императивне природе и тужиљу не ослобађа од уговореног незнања да ће отпуст дуга бити пуноважан и ако дође до раскида уговора о продаји друштвеног капитала; да о томе да ли ће уговор о намирењу бити пуноважан и у случају раскида уговора о продаји друштвеног капитала уговорне стране не одлучују приликом закључења уговора о намирењу; да je то директно прописивао члан 28. Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима; да у том смислу нису основани ни жалбени наводи о ништавости уговора о намирењу; да је сагласно члану 103. Закона о облигационим односима уговор ништав ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима; да уговор о намирењу од 10. септембра 2008. године није противан принудним прописима, већ је закључен сагласно члану 20. Закона о приватизацији и одредбама Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима.
4. Одредбама члана 5. ст. 1, 3. и 4. Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10, 93/12, 119/12 , 51/14 и 52/14-Одлука УС) било је прописано да је Агенција за приватизацију правно лице које продаје капитал, односно имовину и промовише, иницира, спроводи и контролише поступак приватизације, у складу са законом, да у обављању послова контроле поступка приватизације, у смислу прописа о приватизацији, Агенција проверава: процењену вредност капитала или имовине субјекта приватизације; усклађеност програма приватизације или програма реструктурирања са прописима; усклађеност прилива средстава по основу извршене продаје са уговором о продаји и извршење уговора о продаји у којем је Агенција уговорна страна, као и пренос акција без накнаде запосленима, да се положај, права, дужности и друга питања од значаја за рад Агенције уређују се посебним законом. Одредбом члана 20. ст. 1. и 4. било је прописано: да су у поступку реструктурирања субјекта приватизације који послује у целини или већинским друштвеним или државним капиталом јавно предузеће, Пореска управа, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Републички завод за здравствено осигурање, Републичка дирекција за робне резерве, Фонд за развој Републике Србије и други републички органи и организације (у даљем тексту: државни поверилац), дужни да отпусте дуг према субјекту приватизације у целини и своје потраживање намире из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације, као и да остали повериоци могу да отпусте дуг према субјекту приватизације, ради намиривања потраживања из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације.
Одредбом члана 1. Закона о агенцији за приватизацију („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 135/04, 30/10, 115/14 и 89/15) прописано је да се Агенција за приватизацију оснива ради промовисања, иницирања, спровођења и контроле поступка приватизације.
Одредбом члана 12. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о агенцији за приватизацију („Службени гласник РС“, број 30/10) прописано је да је Агенција за приватизацију правни следбеник Акцијског фонда.
Одредбама Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима („Службени гласник РС“, бр. 45/06, 108/07, 126/07 и 60/08) је прописано: да поверилац намирује своје доспело, а неизмирено потраживање из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације, у висини сразмерној његовом потраживању у укупним потраживањима свих поверилаца који се намирују из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације(члан 17. став 5.); да р аскидом уговора о продаји капитала у смислу члана 41а став 2. Закона о приватизацији, у коме је било предвиђено плаћање продајне цене на рате, Акцијски фонд преузима дуг према повериоцима који су отпустили дуг према субјекту приватизације, на начин и под условима утврђеним у уговору о намирењу потраживања, односно спецификацији (члан 28. став 1.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка уставне жалбе наводе о повреди означеног права у суштини заснива на тврдњи о погрешном тумачењу меродавног права, које је за последицу имало заузимање става о непостојању обавезе тужене - Агенције, као правног следбеника Акцијског фонда, да у случају раскида уговора о продаји друштвеног капитала, подноситељки измири потраживања из радног односа, која су утврђена уговором о намирењу.
Уставни суд указује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Уставни суд, пре свега, констатује да су судови у току поступка утврдили да је започињањем поступка приватизације друштвеног капитала „Б.“ а.д, Пожега , и закључењем уговора о намирењу са тужиљом, тужена преузела на себе обавезу да изврши намирење потраживања тужиље према субјекту приватизације, као и да је каснијим раскидом уговора о приватизацији дошло до персоналне суброгације Агенције (као правног следбеника Акцијског фонда) на место дужника обавезе.
Међутим, полазећи од становишта израженог у оспореним пресудама да је тужена на место дужника утуженог потраживања ступила искључиво на начин и под условима који су предвиђени уговором о намирењу, те како је одредбама тог уговора предвиђено да се потраживање тужиље намирује из средстава остварених продајом друштвеног капитала, што даље значи да је обавеза тужене да измири утужено потраживање лимитирана висином наведених средстава, без непосредне одговорности целокупном њеном имовином за насталу обавезу, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив став из оспорених пресуда о преурањености захтева тужиље за исплату преосталог дела потраживања. Ово из разлога што продајна цена није исплаћена у целости (што је представљало разлог за раскид уговора, али не и поништај приватизације), те се стога у моменту пресуђења нису стекли услови за примену одредбе члана 28. став 1. Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима. Идентичан став Уставни суд је заузео у Одлуци Уж-7037/2014 од 17. новембра 2016. године.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да су привредни судови за своје ставове дали јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на прихватљивој примени и тумачењу меродавног права на утврђено чињенично стање, а тврдње подноситељке уставне жалбе о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, нису основане.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у делу у којем су истакнуте повреде означених уставних права одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Што се тиче истакнуте повреде права на имовину зајемченог одредбама члана 58. Устава, Уставни суд налази да уставна жалбе не садржи релевантне наводе о повреди означеног права. Необразложено позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
У односу на истакнуту повреду начела из члана 21. Устава, Уставни суд истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је стога повреда ових начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, а што овде није случај.
Коначно, Уставни суд указује да се одредбама члана 86. став 1. Устава и члана 145. став 2. Устава утврђују начела економског уређења, односно начела судства, а не људска и мањинска права и ослободе, те ове уставне одредбе не могу бити основ за изјављивање уставне жалбе.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.