Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . П . и К . П, обоје из Зрењанина и Б . П . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. децембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. П, К . П . и Б . П . изјављена против пресуде Основног суда у Зрењанину П. 1075/12 од 8. јула 2014. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3493/14 од 9. децембра 2014. године због повреде права на живот и права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 24. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . и К . П, обоје из Зрењанина и Б . П . из Београда , изјавили су Уставном суду, 14. јануара 2015. године, уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 21, 22, 23, 24, 32, 34, 35. и 40. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе, поред детаљног описа чињеница које су претходиле и описа накнадног односа медија према штетном догађају, у суштини, указују да судови нису правилно и потпуно утврдили чињенице и околности везане за штетни догађај, када је њихов син, односно брат Г. П . лишен живота, због чега је у коначном исходу и материјално право примењено на њихову штету. Поред тога, подносиоци уставне жалбе указују и да су „директор полиције, представници државних органа и Центар за социјални рад износили неистине о њиховом пок. сину, односно брату“, због чега сматрају да им је причињена штета, уједно и да је на тај начин дошло до повреде члана 23. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, након што су 5. априла 2012. године поднели Републичком јавном правобранилаштву предлог за мирно решавање спора, поднели су 22. јуна 2012. године тужбу Основном суду у Зрењанину (у даљем тексту: Основни суд), којом су тражили да се обавеже тужена да им на име накнаде нематеријалне и материјалне штете исплати одређене новчане износе.
Оспореном пресудом Основног суда П. 1075/12 од 8. јула 2014. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца, којим су тражили да се обавеже тужена Република Србија да им на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица и због повреде права личности, угледа, достојанства и личног интегритета, као и за претрпљени страх исплати одређене новчане износе, као и да им на име материјалне штете исплати одређене износе за трошкове сахране и друге трошкове.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 3493/14 од 9. децембра 2014. године одбијена је жалба тужилаца и потврђена првостепена пресуда Основног суда П. 1075/12 од 8. јула 2014. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да сада пок. Г. П, син тужилаца Д . П . и К . П, односно брат тужиоца Б . П, није био евидентиран у казненој евиденцији Полицијске управе Зрењанин у смислу одредбе члана 102. Кривичног законика; да је Г . П, као малолетник одговарао за кривично дело убиства и неовлашћеног ношења ватреног оружја, због чега му је изречена казна малолетничког затвора у трајању од девет година; да је након издржане казне од седам година наставио да живи у породичној кући у Зрењанину са родитељима; да је Г . П . 21. маја 1998. године на прегледу у Институту за ментално здравље у Београду указано да има психотички поремећај са мешовитом клиничком сликом недовољно издиференцираном, да има измењен однос према реалности, да има сумануте садржаје, да је нереалних идеја и процена, да је назначено хомоцидан, са јасним ризиком да би могао угрозити друге, да му је структура личности незрела и психопатски структурисана, нарцистична, без контроле афеката, агресивна на безазлене поводе и провокације, психотично дезинтегрисана, да је због тога предложено присилно смештање пацијента у одговарајућу психијатријску установу, пошто је он одбио понуђено лечење; да је Г. П . од тада одбијао да се подвргне психијатријском лечењу; да је тужилац Д . П . 10. јула 2011. године полицији у Зрењанину пријавио физичко малтретирање, које је његов син Г . П . вршио у кући над њим и супругом; да је радник Центра за социјални града заједно са тужиоцем Д . П . обавио кућну посету и 12. јула 2011. године телефоном обавестио заменика Основног јавног тужилаштва у Зрењанину о његовој стручној процени да ће Г . П . насиље поновити у истом или тежем облику; да насиље постоји у континуитету, иако до тада није пријављено; да je у Центру за социјални рад поводом насиља обављен разговор са тужиоцима, када се дошло до уверења да је ситуација поводом насиља Г . П . алармантна; да је Д. П . - отац више пута указивао да је узрок насилног понашања сина психички поремећај; да су тужиоци упознати са процедуром да породица покрене поступак за смештај и задржавање у установи која се бави психијатријским лечењем; да је тужилац Д. П . тражио помоћ у збрињавању сина, због чега је одржан састанак у тужилаштву, те да је тужилац одлучио да покрене поступак поводом насиља у породици; да су полицајци ПУ Зрењанин , на основу наредбе истражног судије Основног суда од 20. јула 2011. године за претресање стана и других просторија чији је власник Д . П . у циљу проналажења трагова кривичног дела или предмета важних за кривични поступак , 21. јула 2011. године, око 7,00 часова дошли у кућу Д . П; да је тужилац Д . П . отворио врата и да му је саопштена наредба о претресању стана, да их је тужилац одвео на спрат и покуцао на закључана врата синовљеве собе и позвао га да отвори врата; да је Г . П . отворио врата и одмах почео да пуца на полицију, да је хицем из пиштоља лишио живота полицијског службеника А. Р. и ранио полицијског службеника И. Р; да су након тога полицијски службеници лишили живота Г . П; да тужилац Д . П . није видео да је његов син пуцао на полицајце, да се због пуцњаве склонио у купатило; да су тужиоци имали трошкове у вези сахране у износу од 155.000 динара; да је ПУ Зрењанин издала 21. јула 2011. године саопштење за јавност о догађају у коме је наведено да је сада пок. Г . П . вишеструки извршилац кривичних дела, да су о овом догађају путем новина изношене нетачне информације о личности сада пок. Г . П, да је довођен у везу са наркотицима, да је навођено да је криминалац, да је хладнокрвно пуцао полицајцу у главу, да су пресудама Вишег суда у Београду обавезани тужени „Д. г.“ д.о.о. Београд издавач дневног листа „Д.“, новине „П.“ и М. д.о.о. Београд, као и њихови одговорни уредници да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде права личности, угледа и достојанства и личног интегритета исплате одређене новчане износе. Даље је наведено: да из тако утврђеног чињеничног стања произлази да нема места одговорности тужене у смислу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима; да је наведеном одредбом прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција; да би постојао основ за накнаду штете, потребно је да службено лице, односно државни орган, штету проузрокује незаконитим или неправилним радом, под којим се подразумева поступање супротно закону, другом пропису или општем акту, као и пропуштање да се закон, други пропис или општи акт примени; да су међутим, у конкретном случају, судови утврдили да смрт Г . П . није резултат незаконитог, нити неправилног рада тужене, јер су полицајци поступајући по наредби Основног суда ради претреса стана, ушли у стан у коме је боравио Г . П, који је пуцајући из пиштоља лишио живота једног полицијског службеника, а другог ранио, након чега је лишен живота.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се, поред осталих, позивају подносиоци у уставној жалби , утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама члана Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице и да се за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара без обзира на кривицу (члан 154. ст. 1. и 2.); да кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом (члан 158.); да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.).
Одредбама Закона о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) било је прописано: да за штету проузроковану објављивањем неистините или непотпуне информације која потиче од државног органа увек одговара држава, без обзира на кривицу (члан 84.); да се тужба за накнаду штете подноси у року од шест месеци од дана објављивања информације (члан 85.).
Одредбама члана 193. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) било је прописано: да лице која намерава да поднесе тужбу против Републике Србије, дужно је да пре подношења тужбе Републичком јавном правобранилаштву достави предлог за мирно решавање спора, осим ако је посебним прописом предвиђен рок за подношење тужбе , као и да предлог за мирно решавање спора мора да садржи све податке из члана 192. овог закона (став 1.); да п одношењем предлога из става 1. овог члана настаје застој рока застарелости у трајању од 60 дана (став 2.); да ако у року из става 2. овог члана Републички јавни правобранилац не одговори на предлог, сматра се да предлог није прихваћен и у том случају лице из става 1. овог члана може да поднесе тужбу надлежном суду (став 3.) .
5. Анализирајући оспорене пресуд е са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење, цитираних прописа и навода уставне жалбе, Уставни суд указује да подноси оци уставне жалбе сматра ју да им је означено право повређено, јер судови нису правилно и потпуно утврдили чињенице и околности које се односе на штетни догађај, због чега је и материјално право примењено на њихову штету.
Сагласно сопственој пракси, Уставни суд није, генерално, надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су редовни судови протумачили позитивно-правне прописе, сем уколико одлуке тих судова повређују или ускраћују уставна права. То ће бити случај када одлука редовног суда крши уставна права, тј. уколико је редовни суд погрешно протумачио или применио неко уставно право, или је занемарио то право, ако је примена закона била очигледно произвољна или уколико је дошло до значајне повреде процесних права. Такође, Уставни суд наглашава да је ван његове надлежности да процењује правилност закључака редовних судова у погледу оцене доказа, уколико се ова оцена не чини prima facie произвољном.
Уколико се уставно право на правично суђење посматра у контексту важећег позитивног права у Републици Србији, онда се мора приметити и да битан сегмент права на правично суђење чини савесна и брижљива оцена доказа и чињеница утврђених у поступку пред редовним судовима, па сходно томе и правилна примена релевантног права.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд налази да су редовни судови закључак о неоснованости тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне б олове због смрти блиског лица и за претрпљени страх, као и за накнаду материјалне штете , засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права према коме нема места одговорности тужене у смислу одредбе члана 172. ЗОО. Наиме, наведеном одредбом је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. Дакле, да би постојао основ за накнаду штете, потребно је да службено лице, односно државни орган штету проузрокује незаконитим или неправилним радом, под којим се подразумева поступање супротно закону, другом пропису или општем акту, као и пропуштање да се закон, други пропис или општи акт примени. Међутим, у конкретном случају, судови су утврдили да смрт Г. П . није резултат незаконитог, нити неправилног рада тужене, јер су полицајци поступајући по наредби Основног суда у Зрењанину ради претреса стана, ушли у стан у коме је боравио Г . П, који је пуцајући из пиштоља лишио живота једног полицијског службеника, а другог ранио, након чега су га полицајци лишили живота.
По мишљењу Уставног суда, са становишта заштите права на правично суђење, у оспореним актима су дати јасни, логични и детаљни разлози за пресуђење засновани на примени меродавног материјалног права, који се не могу сматрати произвољним, те се уз сво уважавање породичне трагедије која је задесила подносиоце, њихови наводи којима се изражава сумња у утврђено чињенично стање, тј. „званичну верзију догађаја“, ипак исказују као неосновани у овом случају.
5.1. Што се тиче дела тужбеног захтева којим је тражена накнада нематеријалне штете због повреде права личности, угледа, достојанства и личног интегритета , која је по мишљењу подносилаца настала тако што су „директор полиције и представници државних органа износили неистине о њиховом пок. сину, односно брату “, Уставни суд најпре указује да се судови у образложењима оспорених пресуда овим делом тужбеног захтева нису ни бавили, нити су образлагали његову неоснованост. Дакле, потпуни недоста так образложењ а о томе због чега подносиоцима уставне жалбе није признато право на накнаду тог вида нематеријалне штете , могао би prima facie указивати на постојање повреде права на образложену судску одлуку, као дела права на правично суђење.
Међутим, Уставни суд указује да је наводна штета настала објављивањем информациј а у току јула 2011. године, те како је одредбом члана 85. Закона о јавном информисању прописано да се тужба за накнаду штете подноси у року од шест месеци од дана објављивања информације, а имајући у виду датум достављања предлога Републичком јавном правобранилаштву за мирно решавање спора (5. април 2012. године), као и датум подношења тужбе (22. јун 2012. године), то је тужба у том делу неблаговремена. Протеком законом прописаног рока од шест месеци, подносиоци су изгубили право на подношење тужбе ради накнаде штете причињене објављивањем информација.
У таквој правној ситуацији, без обзира на околност да недостаје образложењ е из којих разлога је подносиоцима уставне жалбе одбијен као неоснован тужбени захтев којим су тражили накнаду тог вида нематеријалне штете , у коначном исходу право није повређено на штету подносилаца уставне жалбе, јер је њихова тужба у том делу била неблаговремена.
5.2. Уставни суд оцењује да из разлога наведених у уставној жалби, као и разлога датих у образложењу оспорених пресуда, не произлази да је закључивање редовних судова било произвољно или арбитрерно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин утврђен одредбом члан а 32. став 1. Устава.
6. Што се тиче истицања повреде права на живот у грађанском поступку, Уставни суд најпре указује да у случајевима, у којима нема намерне одговорности власти, или повреда произлази из њиховог немара, Европски суд за људска права је нашао да члан 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода не успоставља право тужиоца на казнени прогон трећих особа, већ да обавеза може бити задовољена ако су жртви доступна грађанскоправна средства, било засебно или у вези с казненоправним средствима, која омогућавају успостављање одговорности, те другу врсту обештећења попут накнаде штете или објављивања одлуке (видети пресуду Vo против Француске, од 8. јула 2004. године, став 90, број представке 53924/00 и Одлуку Уставног суда Уж-8771/2013 од 14. априла 2016. године).
Имајући у виду изнето, Уставни суд пре свега указује да је одредбом члана 24. став 1. Устава утврђено да је људски живот неприкосновен. Поред тога, обавеза заштите живота према члану 24. Устава, тумачена према члану 18. став 3. Устава да се „одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење “, упућује на то да се у овом случају имају применити како одредбе наведене Европске конвенције, тако и ставови Европског суда за људска права у њеној примени, према којима право на живот има материјалноправни и процесноправни аспект заштите.
Што се тиче материјалноправног аспекта, Уставни суд указује да је одредбом члана 2. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), поред осталог, утврђено да је право на живот сваке особе заштићен о законом, док је ставом 2. истог члана утврђено да се лишење живота не сматра противним овом члану ако проистекне из употребе силе која је апсолутно нужна: а) ради одбране неког лица од незаконитог насиља; б) да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица законито лишеног слободе и ц) приликом законитих мера које се предузимају у циљу сузбијања нереда или побуне.
Поред тога, Уставни суд указује да из ставова Европског суда за људска права изражених у одлуци Младеновић против Србије, од 22. маја 2012. године, произлази: да обавеза заштите живота према члану 2. Конвенције захтева постојање неке врсте делотворне званичне истраге када су појединци убијени услед сумње у употребу силе, било од стране државних службеника или од стране приватних лица (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Gül против Турске, од 14. децембра 2000. године, став 88. и пресуду Branko Tomašić и други против Хрватске, од 15. јануара 2009. године, став 62.); да та истрага мора бити делотворна у смислу да може довести до идентификације и кажњавања одговорних (видети Oğur против Турске, 1999-III, став 88.); да то није обавеза циља, већ обавеза средстава, што значи да су надлежни државни органи у обавези да предузму све разумне мере које су им на располагању како би обезбедили доказе у вези са тим догађајем, укључујући, пред осталог, и узрок смрти; да сваки недостатак у „истрази“ који подрива њену способност да се кроз њу утврди узрок смрти или одговорна особа може представљати ризик да наведени стандард неће бити задовољен (видети, поред осталих, Bazorkina против Русије од 27. јула 2006. године, став 118.) .
Примењујући наведене принципе на конкретан случај, а најпре оне који се односе на тзв. „процесне захтеве“ за испитивање околности убиства, Уставни суд указује да природа нивоа контроле која би задовољавала минимум прага делотворности зависи од конкретних околности, јер су неки случајеви ван сумње и захтевају минимум формалности, док су у другима чињенице нејасне или ситуација може бити сумњива. Имајући у виду околности конкретног случаја, Уставни суд налази да из навода уставне жалбе и уставноправно прихватљивог образложења оспореног акта произлази да је по налогу истражног судије извршена како обдукција, тако и балистичко вештачење, те да и према свим извештајима службених лица сачињених поводом интервенције полиције на дан 21. јул 2011. године није доведено у сумњу да се догађај одвијао неким другим током, супротно описаном у тим извештајима, а што потврђује и одлука Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину да не покреће кривични поступак поводом тог догађаја.
Што се тиче услова утврђених одредбом члана 2. став 2. Конвенције, с обзиром на то да су полицијски службеници имали законски основ за претрес стана, те да су у самоодбрани лишили живота Г. П, након што је он пуцајући из ватреног оружја лишио живота једног полицијског службеника, а другог ранио, Уставни суд налази да се несумњиво ради о ситуацији проистеклој из употребе силе државних органа која је била апсолутно нужна ради одбране од незаконитог насиља.
Имајући у виду да су материјалноправни и процесноправни аспект заштите права на живот поштовани у конкретном случају, Уставни суд налази да оспореним пресудама није повре ђен члан 24. Устава.
7. Полазећи од наведено г, Уставни суд је уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење и права на живот, зајемчених одредбама члана 24. и члана 32. став 1. Устава одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
8. Везано за истакнуту повреду начела из члана 22. Устава, које јемчи право на судску заштиту у случају повређивања или ускраћивања неког људско г прав а зајемченог Уставом, с обзиром на то да оно консумира у себи и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, које у конкретном случају подносиоцима није повређено, Уставни суд налази да није могло доћи ни до повреде означеног начела. Такође, имајући у виду разлоге наведене у уставној жалби везане за повреду начела достојанства и слободног развоја, Уставни суд оцењује да, како није дошло до повреде права на правично суђење, то није могло доћи ни до повреде одредаба члана 23. Устава.
Што се тиче наводне повред е правне сигурности у казненом праву из члана 34. Устава, Уставни суд напомиње да се наведено право не може довести у везу са садржином оспорених аката донетих у парничном поступку.
У вези с истакнутом повредом права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је овим правом, поред осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом позивања на повреду овог уставног права и оцене Суда, претходно мора бити утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају оспореним пресудама није утврђено да је незаконит и/или неправилан рад државног органа узрок штетног догађаја, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме су донет е оспорен е пресуд е утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови да Суд цени наводе о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
Што се тиче навода подносилаца уставне жалбе о повреди права на неповредивост стана из члана 40. Устава, Уставни суд указује да се овакви наводи не исказују као прихватљиви са становишта заштите означеног права, с обзиром на то да је у парничном поступку утврђено да су полицијски службеници ушли у стан на основу писмене одлуке суда - наредбе Основног суда у Зрењанину, ради претреса стана.
Коначно, у вези са истакнутом повредом начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слобода, што у конкретном случају Уставни суд није утврдио.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
9. На основу наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.