Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ђорђа Гицића из Мироча, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јула 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђорђа Гицића изјављена против пресуде Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 22. августа 2006. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђорђе Гицић из Мироча поднео је Уставном суду 13. новембра 2007. године, преко пуномоћника Драгана П. Васиљевића, адвоката из Мајданпека, благовремену и дозвољну уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 22. августа 2006. године, због повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац наводи да је пресудом Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 22. августа 2006. године оглашен кривим за кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. став 1. КЗ РС и да је осуђен на казну затвора у трајању од два месеца. Против наведене пресуде адвокат Драган Васиљевић је изјавио жалбу, у својству браниоца подносиоца уставне жалбе, која је одбачена решењем Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године као недозвољена. Окружни суд у Неготину је пресудом Кж. 412/06 од 11. децембра 2006. године, у ставу првом уважио заједничку жалбу подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца и преиначио решење Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године, тако да се жалба браниоца изјављена против првостепене пресуде има сматрати дозвољеном. У ставу другом пресуде одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и првостепена пресуда је потврђена. Затим наводи да је“изјавио” ванредни правни лек - захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 и Окружног суда у Неготину Кж. 412/06, који је пресудом Врховног суда Србије Кзп. 30/07 од 19. јуна 2007. године одбијен као неоснован. Подносилац уставне жалбе сматра да „судови нису правично одлучили“ из разлога што му нису омогућили да га у кривичном поступку брани изабрани адвокат Драган Васиљевић. Истиче да је „приликом пријема оптужног предлога ангажавао браниоца Драгана Васиљевића, који је и позван на први претрес у својству браниоца, а да је потом суд браниоца позвао као сведока, што није смео јер је већ стекао функцију браниоца пре функције сведока“. Истиче да се из разлога што суд није дозволио адвокату Драгану Васиљевићу да буде бранилац подносиоца уставне жалбе, у наведеном кривичном поступку бранио ћутањем, па је и осуђен за кривично дело фалсификовања исправе.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и забрани њихово извршење, те одреди уклањање штетних последица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. Устава зајемчено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко свог браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Пред Општинским судом у Мајданпеку вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе који је окончан доношењем пресуде К. 74/06 од 22. августа 2006. године.
Оспореном пресудом Општинског суда у Мајданпеку подносилац уставне жалбе је оглашен кривим што је „…направио лажну исправу - пуномоћје, у намери да се таква исправа-пуномоћје употреби као права, и то тако што је испод раније исписаног текста пуномоћја сачињеног од стране адвоката Драгана Васиљевића из Мајданпека, у коме стоји да се овај адвокат овлашћује да може у име и за рачун властодавца, пред Општинским судом у Мајданпеку, предузимати све правне радње, односно да се за властодавце изврши пренос имовине…потписао као властодавце Ц.Г. и Ј.Г, а затим је такво лажно пуномоћје, дајући га адвокату Драгану Васиљевићу, употребио као праву исправу”, чиме је извршио кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. став 1. Кривичног закона Републике Србије (у дањем тексту: КЗ РС), па је осуђен на казну затвора у у трајању од два месеца. Против наведене пресуде адвокат Драган Васиљевић је изјавио жалбу, у својству браниоца подносиоца уставне жалбе, која је одбачена решењем Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године као недозвољена. Окружни суд у Неготину је пресудом Кж. 412/06 од 11. децембра 2006. године, у ставу првом уважио заједничку жалбу подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца и преиначио решење Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године, тако да се жалба браниоца изјављена против првостепене пресуде има сматрати дозвољеном, а у ставу другом одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и потврђена је првостепена пресуда. Бранилац подносиоца уставне жалбе, адвокат Драган Васиљевић, поднео је потом Врховном суду Србије захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 и Окружног суда у Неготину Кж. 412/06, због, између осталог, повреде права подносиоца уставне жалбе на одбрану. Врховни суд Србије је пресудом Кзп. 30/07 од 19. јуна 2007. године одбио као неоснован наведени захтев. Образлажући своју одлуку, Врховни суд је навео да: “…из списа предмета произлази да је у оптужном предлогу Општинског јавног тужиоца у Мајданпеку Кт.53/06 од 9. маја 2006. године као сведок био предложен и адвокат Драган Васиљевић…да је адвокат Драган Васиљевић на главном претресу који је одржан 22. јуна 2006. године приложио пуномоћје којим се легитимисао као бранилац оптуженог и обавестио суд да он не може (иако је већ био позван као сведок) бити саслушан у том својству, јер је ангажован као бранилац. Дакле, сама чињеница да је адвокат Драган Васиљевић већ предложен у оптужном предлогу да буде саслушан у својству сведока, је обавезивала овог браниоца да се не може прихватити улоге браниоца…јер је функција сведока незаменљива и иде испред функције браниоца.” Даље се наводи да “у конкретном случају, обзиром да је осуђеном стављено на терет кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. став 1. КЗ РС, за које дело по закону није прописана обавезна одбрана, осуђени је своју одбрану могаo изнети сам (лична одбрана) или узети браниоца (формална одбрана) о чему је и био упознат од стране првостепеног суда.”
4. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку (члан 16. став 2.); да се као сведоци позивају лица за која је вероватно да ће моћи да дају обавештења о кривичном делу и учиниоцу и о другим важним околностима и да је свако лице које се позива као сведок дужно да се одазове позиву, а ако овим закоником није другачије одређено, дужно је и да сведочи (члан 96. ст. 1. и 3.); да се не може саслушати као сведок бранилац окривљеног о ономе што му је окривљени као свом браниоцу поверио (члан 97. став 1. тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама Законика прописано је: да окривљени, поред осталог, није дужан да износи своју одбрану, нити да одговара на постављена питања (члан 89. став 2.); да окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца, кога сам изабере из реда адвоката (члан 13. став 1.); да окривљени може имати браниоца у току целог кривичног поступка (члан 68. став 1.); да бранилац не може бити ни лице које је као сведок позвано на главни претрес, осим ако је по овом законику ослобођено дужности сведочења и изјавило је да неће да сведочи (члан 70. став 2.). Одредбама члана 71. Законика прописано је да: ако је окривљени нем, глув или неспособан да се сам успешно брани или ако се поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година или тежа казна, окривљени мора имати браниоца већ приликом првог саслушања (став 1.); да окривљени према коме је одређен притвор мора имати браниоца док је у притвору (став 2.); да окривљени коме се суди у одсуству мора имати браниоца чим суд донесе решење о суђењу у одсуству (став 3.).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава и цитираних одредаба Законика о Кривичном поступку, утврдио да оспореном пресудом нису повређена уставна права подносиоца на које се у уставној жалби позвао.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица.
Садржај права на правично суђење се, пре свега, односи на одређене процесне гаранције, па Уставни суд, оцењујући основаност уставне жалбе са становишта тог уставног права, испитује евентуално постојање процесних повреда у поступцима пред судовима и на основу тога утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе омогућавао правично суђење. Уставни суд је оценио да је оспорену пресуду Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 22. августа 2006. године донео законом установљени суд, који је поступао у границама своје надлежности, у поступку вођеном у складу са законом. Подносиоцу уставне жалбе је омогућено да пред првостепеним судом изнесе своју одбрану и доказе у своју корист, али се он бранио ћутањем. Коришћење овог права окривљеног у кривичном поступку није довело до неправичне осуде, јер је чињенично стање на коме је заснована првостепена пресуда утврђено на основу исказа два оштећена, једног сведока и увидом у списе предмета Општинског суда у Мајданпеку П. 603/04 и П. 378/05, у уговор о купопродаји закључен у Мајданпеку 23. августа 2004. године између подносиоца уставне жалбе као купца и Ц.Г. и Ј.Г. као продаваца и у пуномоћје властодаваца Ц.Г. и Ј.Г. Уставни суд стога сматра да осуђујућа пресуда донета у првостепеном поступку није резултат произвољности. Подносилац уставне жалбе је против првостепене пресуде поднео жалбу из свих законских разлога, који су свестрано оцењени у оспореној пресуди Окружног суда у Неготину, а било му је омогућено и да поднесе ванредни правни лек, из законом прописаних разлога, о коме је Врховни суд Србије одлучивао.
6. Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног зајемчена одредбама члана 33. ст. 2. и 5. Устава.
Наиме, свако ко је окривљен у кривичном поступку има право на одбрану и право да узме браниоца, односно да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца. Одбрана окривљеног, дакле, садржи појам материјалне одбране, да се брани сам, и појам формалне одбране, да се брани уз помоћ стручног лица. Законик о кривичном поступку је прописао да окривљени мора имати браниоца уколико је нем, глув или неспособан да се сам успешно брани, ако се против њега поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година или тежа казна, када му је одређен притвор док је у притвору и уколико му се суди у одсуству чим суд донесе решење о суђењу у одсуству. У свим осталим случајевима одбрана није обавезна, али је окривљеном омогућено да у току целог поступка може имати браниоца по избору. Међутим, бранилац окривљеног не може бити, између осталог, лице које је као сведок позвано на главни претрес (осим ако је ослобођен од дужности сведочења и изјавио да неће да сведочи). Дакле, бранилац окривљеном не може бити ни лице које је у моменту позивања за сведока од стране суда било бранилац, нити лице које после позивања у својству сведока окривљени жели да узме за браниоца.
У конкретном случају, у оптужном предлогу Општинског јавног тужилаштва у Мајданпеку адвокат Драган Васиљевић је био предложен за сведока и у својству сведока је био позван на главни претрес, те је у случају да је био већ изабрани бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, морао да напусти своју функцију, а у случају да га је подносилац уставне жалбе ангажовао као браниоца на самом претресу, као позвани сведок се није могао примити функције браниоца. Подносилац уставне жалбе је као браниоца могао ангажовати било ког другог адвоката, али ово своје право није користио и одлучио је да се брани ћутањем, што је његово Уставом зајемчено право. Како у кривичном поступку који се водио против подносиоца уставне жалбе одбрана није била обавезна, надлежни суд није био у обавези да подносиоцу постави браниоца по службеној дужности.
Из наведеног произлази да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено право на одбрану и право да узме браниоца, као и да изнесе доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и одбране, те се стога не може рећи да му је оспореним пресудама ускраћено право на одбрану.
7. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није ускраћено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити посебна права окривљеног зајемчена одредбама члана 33. ст. 2. и 5. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставнон суду, одлучио као у изреци.
У уставној жалби подносилац наводи да је пресудом Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 22. августа 2006. године оглашен кривим за кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. став 1. КЗ РС и да је осуђен на казну затвора у трајању од два месеца. Против наведене пресуде адвокат Драган Васиљевић је изјавио жалбу, у својству браниоца подносиоца уставне жалбе, која је одбачена решењем Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године као недозвољена. Окружни суд у Неготину је пресудом Кж. 412/06 од 11. децембра 2006. године, у ставу првом уважио заједничку жалбу подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца и преиначио решење Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године, тако да се жалба браниоца изјављена против првостепене пресуде има сматрати дозвољеном. У ставу другом пресуде одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и првостепена пресуда је потврђена. Затим наводи да је“изјавио” ванредни правни лек - захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 и Окружног суда у Неготину Кж. 412/06, који је пресудом Врховног суда Србије Кзп. 30/07 од 19. јуна 2007. године одбијен као неоснован. Подносилац уставне жалбе сматра да „судови нису правично одлучили“ из разлога што му нису омогућили да га у кривичном поступку брани изабрани адвокат Драган Васиљевић. Истиче да је „приликом пријема оптужног предлога ангажавао браниоца Драгана Васиљевића, који је и позван на први претрес у својству браниоца, а да је потом суд браниоца позвао као сведока, што није смео јер је већ стекао функцију браниоца пре функције сведока“. Истиче да се из разлога што суд није дозволио адвокату Драгану Васиљевићу да буде бранилац подносиоца уставне жалбе, у наведеном кривичном поступку бранио ћутањем, па је и осуђен за кривично дело фалсификовања исправе.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и забрани њихово извршење, те одреди уклањање штетних последица.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 33. Устава зајемчено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко свог браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Пред Општинским судом у Мајданпеку вођен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе који је окончан доношењем пресуде К. 74/06 од 22. августа 2006. године.
Оспореном пресудом Општинског суда у Мајданпеку подносилац уставне жалбе је оглашен кривим што је „…направио лажну исправу - пуномоћје, у намери да се таква исправа-пуномоћје употреби као права, и то тако што је испод раније исписаног текста пуномоћја сачињеног од стране адвоката Драгана Васиљевића из Мајданпека, у коме стоји да се овај адвокат овлашћује да може у име и за рачун властодавца, пред Општинским судом у Мајданпеку, предузимати све правне радње, односно да се за властодавце изврши пренос имовине…потписао као властодавце Ц.Г. и Ј.Г, а затим је такво лажно пуномоћје, дајући га адвокату Драгану Васиљевићу, употребио као праву исправу”, чиме је извршио кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. став 1. Кривичног закона Републике Србије (у дањем тексту: КЗ РС), па је осуђен на казну затвора у у трајању од два месеца. Против наведене пресуде адвокат Драган Васиљевић је изјавио жалбу, у својству браниоца подносиоца уставне жалбе, која је одбачена решењем Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године као недозвољена. Окружни суд у Неготину је пресудом Кж. 412/06 од 11. децембра 2006. године, у ставу првом уважио заједничку жалбу подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца и преиначио решење Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 11. септембра 2006. године, тако да се жалба браниоца изјављена против првостепене пресуде има сматрати дозвољеном, а у ставу другом одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и потврђена је првостепена пресуда. Бранилац подносиоца уставне жалбе, адвокат Драган Васиљевић, поднео је потом Врховном суду Србије захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 и Окружног суда у Неготину Кж. 412/06, због, између осталог, повреде права подносиоца уставне жалбе на одбрану. Врховни суд Србије је пресудом Кзп. 30/07 од 19. јуна 2007. године одбио као неоснован наведени захтев. Образлажући своју одлуку, Врховни суд је навео да: “…из списа предмета произлази да је у оптужном предлогу Општинског јавног тужиоца у Мајданпеку Кт.53/06 од 9. маја 2006. године као сведок био предложен и адвокат Драган Васиљевић…да је адвокат Драган Васиљевић на главном претресу који је одржан 22. јуна 2006. године приложио пуномоћје којим се легитимисао као бранилац оптуженог и обавестио суд да он не може (иако је већ био позван као сведок) бити саслушан у том својству, јер је ангажован као бранилац. Дакле, сама чињеница да је адвокат Драган Васиљевић већ предложен у оптужном предлогу да буде саслушан у својству сведока, је обавезивала овог браниоца да се не може прихватити улоге браниоца…јер је функција сведока незаменљива и иде испред функције браниоца.” Даље се наводи да “у конкретном случају, обзиром да је осуђеном стављено на терет кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. став 1. КЗ РС, за које дело по закону није прописана обавезна одбрана, осуђени је своју одбрану могаo изнети сам (лична одбрана) или узети браниоца (формална одбрана) о чему је и био упознат од стране првостепеног суда.”
4. Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да је суд дужан да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку (члан 16. став 2.); да се као сведоци позивају лица за која је вероватно да ће моћи да дају обавештења о кривичном делу и учиниоцу и о другим важним околностима и да је свако лице које се позива као сведок дужно да се одазове позиву, а ако овим закоником није другачије одређено, дужно је и да сведочи (члан 96. ст. 1. и 3.); да се не може саслушати као сведок бранилац окривљеног о ономе што му је окривљени као свом браниоцу поверио (члан 97. став 1. тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама Законика прописано је: да окривљени, поред осталог, није дужан да износи своју одбрану, нити да одговара на постављена питања (члан 89. став 2.); да окривљени има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца, кога сам изабере из реда адвоката (члан 13. став 1.); да окривљени може имати браниоца у току целог кривичног поступка (члан 68. став 1.); да бранилац не може бити ни лице које је као сведок позвано на главни претрес, осим ако је по овом законику ослобођено дужности сведочења и изјавило је да неће да сведочи (члан 70. став 2.). Одредбама члана 71. Законика прописано је да: ако је окривљени нем, глув или неспособан да се сам успешно брани или ако се поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година или тежа казна, окривљени мора имати браниоца већ приликом првог саслушања (став 1.); да окривљени према коме је одређен притвор мора имати браниоца док је у притвору (став 2.); да окривљени коме се суди у одсуству мора имати браниоца чим суд донесе решење о суђењу у одсуству (став 3.).
5. Уставни суд је, оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава и цитираних одредаба Законика о Кривичном поступку, утврдио да оспореном пресудом нису повређена уставна права подносиоца на које се у уставној жалби позвао.
Наиме, Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица.
Садржај права на правично суђење се, пре свега, односи на одређене процесне гаранције, па Уставни суд, оцењујући основаност уставне жалбе са становишта тог уставног права, испитује евентуално постојање процесних повреда у поступцима пред судовима и на основу тога утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе омогућавао правично суђење. Уставни суд је оценио да је оспорену пресуду Општинског суда у Мајданпеку К. 74/06 од 22. августа 2006. године донео законом установљени суд, који је поступао у границама своје надлежности, у поступку вођеном у складу са законом. Подносиоцу уставне жалбе је омогућено да пред првостепеним судом изнесе своју одбрану и доказе у своју корист, али се он бранио ћутањем. Коришћење овог права окривљеног у кривичном поступку није довело до неправичне осуде, јер је чињенично стање на коме је заснована првостепена пресуда утврђено на основу исказа два оштећена, једног сведока и увидом у списе предмета Општинског суда у Мајданпеку П. 603/04 и П. 378/05, у уговор о купопродаји закључен у Мајданпеку 23. августа 2004. године између подносиоца уставне жалбе као купца и Ц.Г. и Ј.Г. као продаваца и у пуномоћје властодаваца Ц.Г. и Ј.Г. Уставни суд стога сматра да осуђујућа пресуда донета у првостепеном поступку није резултат произвољности. Подносилац уставне жалбе је против првостепене пресуде поднео жалбу из свих законских разлога, који су свестрано оцењени у оспореној пресуди Окружног суда у Неготину, а било му је омогућено и да поднесе ванредни правни лек, из законом прописаних разлога, о коме је Врховни суд Србије одлучивао.
6. Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног зајемчена одредбама члана 33. ст. 2. и 5. Устава.
Наиме, свако ко је окривљен у кривичном поступку има право на одбрану и право да узме браниоца, односно да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца. Одбрана окривљеног, дакле, садржи појам материјалне одбране, да се брани сам, и појам формалне одбране, да се брани уз помоћ стручног лица. Законик о кривичном поступку је прописао да окривљени мора имати браниоца уколико је нем, глув или неспособан да се сам успешно брани, ако се против њега поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет година или тежа казна, када му је одређен притвор док је у притвору и уколико му се суди у одсуству чим суд донесе решење о суђењу у одсуству. У свим осталим случајевима одбрана није обавезна, али је окривљеном омогућено да у току целог поступка може имати браниоца по избору. Међутим, бранилац окривљеног не може бити, између осталог, лице које је као сведок позвано на главни претрес (осим ако је ослобођен од дужности сведочења и изјавио да неће да сведочи). Дакле, бранилац окривљеном не може бити ни лице које је у моменту позивања за сведока од стране суда било бранилац, нити лице које после позивања у својству сведока окривљени жели да узме за браниоца.
У конкретном случају, у оптужном предлогу Општинског јавног тужилаштва у Мајданпеку адвокат Драган Васиљевић је био предложен за сведока и у својству сведока је био позван на главни претрес, те је у случају да је био већ изабрани бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, морао да напусти своју функцију, а у случају да га је подносилац уставне жалбе ангажовао као браниоца на самом претресу, као позвани сведок се није могао примити функције браниоца. Подносилац уставне жалбе је као браниоца могао ангажовати било ког другог адвоката, али ово своје право није користио и одлучио је да се брани ћутањем, што је његово Уставом зајемчено право. Како у кривичном поступку који се водио против подносиоца уставне жалбе одбрана није била обавезна, надлежни суд није био у обавези да подносиоцу постави браниоца по службеној дужности.
Из наведеног произлази да је подносиоцу уставне жалбе било омогућено право на одбрану и право да узме браниоца, као и да изнесе доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и одбране, те се стога не може рећи да му је оспореним пресудама ускраћено право на одбрану.
7. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није ускраћено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити посебна права окривљеног зајемчена одредбама члана 33. ст. 2. и 5. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставнон суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић