Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, Сабахудин Тахировић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. В . из Барича, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. децембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. В . и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду Гж. 669/15 од 5. фебруара 2015. године повређено право подносиоца на правно средство зајемчено одредбом чланом 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Вишег суда у Београду Гж. 669/15 од 5. фебруара 2015. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Обреновцу П. 1358/12 од 9. децембра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. В . из Барича је, 7. априла 2015. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Гж. 669/15 од 5. фебруара 2015. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 36. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава решење којим је правноснажно одбачен, као неблаговремен, предлог тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за понављање правноснажно окончаног поступка вођеног ради утврђења сметања државине. У уставној жалби се наводи да су уставна права подносиоца повређена услед неправилне примене одредаба процесног права, што се у уставној жалби ближе образлаже. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду уставних права подносиоца, поништи оспорено решење Вишег суда у Београду и наложи том суду да поново одлучи о жалби подносиоца против решења Основног суда у Обреновцу П. 1358/12 од 9. децембра 2014. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, из садржине уставне жалбе и увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Вишег суда у Београду Гж. 3950/14 од 9. октобра 2014. године преиначено је решење Основног суда у Обреновцу П. 1358/12 од 31. јануара 2014. године, исправљено решењем истог суда П. 1358/12 од 15. априла 2014. године, па је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се утврди да га је тужени сметао у државини - коришћењу приступног пута за улазак у гаражу и преиначена је одлука о трошковима поступка.
Тужилац је 5. децембра 2014. године поднео предлог за понављање поступка из разлога предвиђених одредбом члана 426. став 2. Закона о парничном поступку.
Решењем Основног суда у Обреновцу П. 1358/12 од 9. децембра 2014. године одбачен је предлог тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе за понављање поступка, поднет 5. децембра 2014. године, као неблаговремен. У образложењу решења се указује да је чланом 454. Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) прописано да је понављање правноснажно окончаног поступка због сметања државине дозвољено само из разлога прописаних у члану 426. ст. 1. до 3. ЗПП, у року од 30 дана од правноснажности решења о сметању државине, те да имајући у виду да је решење о сметању државине постало правноснажно 9. октобра 2014. године, а да је предлог за понављање поступка поднет 5. децембра 2014. године, то је предлог неблаговремен, па је применом одредбе члана 430. став 1. Закона о парничном поступку, донета одлука као у изреци решења.
Одлучујући о жалби подносиоца против наведеног првостепеног решења, Виши суд у Београду је оспореним решењем Гж. 669/15 од 5. фебруара 2015. године, жалбу одбио као неосновану и потврдио решење Основног суда у Обреновцу П. 1358/12 од 9. децембра 2014. године. У образложењу оспореног решења се наводи: да је одлучујући о поднетом предлогу за понављање поступка првостепени суд правилно применио одредбе ЗПП, дајући разлоге које у свему као јасне и образложене прихвата и тај суд, те да су неосновани жалбени наводи тужиоца да је рок од 30 дана из члана 454. ЗПП требало да се рачуна од дана достављања решења Гж. 3950/14 од 9. октобра 2014. године које је достављено тужиоцу 6. новембра 2014. године, а не да се од дана правноснажности другостепеног решења како је то рачунао првостепени суд.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, а одредбом става 2. истог члана се утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 - Одлука УС, 74/13 - Одлука УС и 55/14) (у даљем тексту: ЗПП), чланом 67. став 1. тачка 6) је прописано да судија не може да врши судијску дужност (искључење) ако је у истом предмету учествовао у поступку медијације или у закључењу судског поравнања које се побија у парници или је донео одлуку која се побија или је заступао странку као адвокат, а ставом 2. истог члана - да судија може бити изузет ако постоје околности које доводе у сумњу његову непристрасност (изузеће); чланом 103. ст. 1. и 2. је прописано да се рокови рачунају на дане, месеце и године, а као први дан рока одређеног на дане узима се дан после дана достављања или саопштења одлуке или после дана у који пада догађај од кога се по закону рачуна почетак рока; чланом 359. став 1. је прописано да пресуда која више не може да се побија жалбом постаје правноснажна, а чланом 361. ст. 1. и 2. - да је суд везан за своју пресуду чим је објављена и да пресуда има дејство према странкама од дана кад им је достављена; чланом 430. став 1. је прописано да ће неблаговремене (члан 428.), непотпуне (члан 429. став 2.) или недозвољене (члан 85. став 6. и члан 428.) предлоге за понављање поступка одбацити решењем првостепени суд без одржавања рочишта, a ставом 2. истог члана - да aко суд не одбаци предлог, доставиће примерак предлога противној странци по одредбама члана 141. овог закона, која има право да у року од 30 дана одговори на предлог и да када суду стигне одговор на предлог или када протекне рок за давање одговора, суд ће да одреди рочиште за расправљање о предлогу; чланом 432. став 1. је прописано да по одржаном рочишту за расправљање о предлогу, првостепени суд доноси одлуку о предлогу, осим ако се разлог за понављање поступка односи искључиво на поступак пред судом вишег степена (члан 433.), а чланом 454. - да је понављање правноснажно окончаног поступка због сметања државине дозвољено само из разлога прописаних у члану 426. тач. 1) до 3) овог закона, у року од 30 дана од правноснажности решења о сметању државине.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да подносилац своју тврдњу о повреди уставних права заснива на томе да оспорено другостепено решење није донео непристрасан суд, јер је решење, као председник већа, донео ист и судија који је био председник већа приликом доношења другостепеног решења којим је парница због сметања државине правноснажно окончана, као и на томе да су поступајући судови приликом оцене благовремености предлога за понављање правноснажно окончаног поступка погрешно утврдили рок за подношење овог правног средства. По оцени Уставног суда, овим наводима се, пре свега, указује на повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, иако се подносилац на њега није изричито позвао у уставној жалби, а из ове повреде би могла произаћи и повреда права на правно средство из члана 36. став 2. Устава. С обзиром на наведено, Уставни суд је нашао да је прво потребно оценити постојање повреде права на правично суђење.
У вези с тим, Уставни суд указује да је према правном ставу овог суда, уставна жалба истакнута због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, ratione materiae, неспојива са садржином судских одлука којима је одбачен или одбијен предлог за понављање парничног поступка, јер се таквим одлукама само утврђује да ли постоје процесни услови за понављање поступка, док је о правима и обавезама подносиоца предлога одлучено у правноснажно окончаном поступку чије се понављање тражи. Такав став изражен је и у предметима Европске комисије за људска права Х против Аустрије (одлука о допустивости број 7761/77 од 8. маја 1978. године) и Европског суда за људска права Рудан против Хрватске (одлука број 45943/99 од 13. септембра 2001. године).
Међутим, Уставни суд стоји на становишту да и у поступку који се води по предлогу за понављање парничног поступка морају бити обезбеђена права подносиоца да, у случају када су за то испуњени прописани услови , о његовом предлогу мериторно одлучи надлежни суд. Стога, уставна жалба којом се указује на повреду ових гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у поступку по предлогу за понављање поступка, као што је то случај у конкретној уставној жалби, према ставу Уставног суда, није недопуштена.
Ценећи наводе уставне жалбе којима се указује на неправилно утврђивање рока за подношење предлогa за понављање поступка, Уставни суд је нашао да су ови наводи уставноправно прихватљиви. Чланом 454. ЗПП је прописано да је понављање правноснажно окончаног поступка због сметања државине дозвољено у року од 30 дана од правноснажности решења о сметању државине. Виши суд у Београду је у оспореном решењу, као и претходно првостепени суд, пошао од тога да као дан правноснажности треба сматрати 9. октобар 2014. године, када је донесено другостепено решење којим је окончан парнични поступак. Међутим, по оцени Уставног суда, ово се не може сматрати уставноправно прихватљивом применом меродавног процесног права. Наиме, по налажењу Уставног суда, приликом примене члана 454. ЗПП нужно је имати у виду и одредбе члана 361. ЗПП, којима је прописано да је суд везан за своју пресуду чим је објављена и да пресуда има дејство према странкама од дана кад им је достављена. Достављање судске одлуке представља завршну радњу у поступку њеног доношења која омогућава странкама да се упознају са њеном садржином, да реализују своја права или изврше своје обавезе које из ње проистичу, али и да одлуку оспоравају правним средствима која им стоје на располагању за чије делотворно коришћење је нужна претпоставка да странке имају сазнање не само о томе како је одлучено о тужбеном захтеву, већ и са каквим образложењем. Стога је, по оцени Уставног суда, почетак рока за изјављивање предлога за понављање поступка, као законом предвиђеног правног средства које представља право парничне странке, потребно рачунати управо од дана достављања судске одлуке странци, које одлука тек од тада производи дејство према странци, а не од дана њеног доношења. У противном, постојала би могућност да прописани рок за подношење предлога за понављање поступка истекне пре достављања правноснажног решења странци, док би, у конкретном случају, према правном ставу парничних судова, подносиоцу уставне жалбе након достављања другостепеног решења остао на располагању рок од само четири дана за подношење предлога за понављање поступка. Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да је оспореним решењем Вишег суда у Београду повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устав на које се позива у уставној жалби, јер му је ускраћено право да надлежни суд мериторно одлучи о његовом предлогу за понављање поступка. На другачију оцену Уставног суда нема утицаја ни околност да је Суд наводе уставне жалбе о пристрасности судије - председника већа које је донело оспорено решење оценио као уставноправно неутемељене.
Полазећи од свега напред изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У вези са тврдњом подносиоца да му је оспореним решењем повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је надлежни суд последње инстанце у поступку у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, а што би представљало неопходан услов да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима. Стога је Суд нашао да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге којима би била поткрепљена тврдња о повреди овог уставног права, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспореног решења Вишег суда у Београду Гж. 669/15 од 5. фебруара 2015. године и одређивањем да у поновном поступку тај суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Обреновцу П. 1358/12 од 9. децембра 2014. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Уставни суд је, сагласно члану 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, због њеног ширег значаја за заштиту људских права и грађанских слобода.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.