Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Славише Стојановића из села Ресник, општина Сокобања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Славише Стојановића изјављена против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 13319/13 од 12. септембра 2014. године због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се уставна жалба у преосталом делу одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славиша Стојановић из села Ресник, општина Сокобања, поднео је Уставном суду, 28. октобра 2014. године, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 13319/13 од 12. септембра 2014. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац у периоду од 23. децембра 2007. до 23. децембра 2010. године био ангажован на пословима пасивног дежурства, а да му за то није исплаћивана накнада, односно да је увек примао исту плату, без обзира на број радних часова; да управни органи нису утврдили колико часова је подносилац био ангажован на пословима пасивног дежурства и да ли му је то плаћено; да ни Управни суд није утврдио те чињенице; да нигде у оспореној пресуди није наведено којим чланом Правилника је прописано увећање коефицијента за нередовности у раду; да није утврђено да ли је начелник Полицијске управе или друго овлашћено лице донело план приправности и колико часова приправности је имао подносилац у спорном периоду.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореном пресудом повређена означена уставна права, наложи понављање поступка и друге мере ради отклањања штетних последица, као и да одлука има правно дејство и на остале странке у поступку.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) - Полицијска управа у Зајечару број 120-18/2010-02, као и у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем МУП - Полицијска управа у Зајечару број 120-18/2010-2 од 23. маја 2013. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца за исплату додатака за приправност у периоду од 23. децембра 2007. године до 23. децембра 2010. године. У образложењу првостепеног решења је наведено: да су подносиоцу правилно утврђени основни и додатни коефицијенти по чл. 2. и 3. Правилника о платама запослених у МУП СТ 01 стр. пов. 3070/07-9 од 7. јуна 2007. године; да је увидом у решење о одређивању коефицијента за обрачун и исплату плате број 120-251/2006 од 25. августа 2006. године утврђено да основни коефицијент за радно место "полицајац", IV степен стручне спреме, износи 9,96, а додатни коефицијент, по члану 4. наведеног правилника, који се односи на послове радног места, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова, за исто радно место износи 6,52; да је поменутим правилником за упоредно радно место "писарница и архива", за IV степен стручне спреме, утврђен основни коефицијент у висини од 6,68 и додатни коефицијент у висини од 4,61; да из наведеног произлази да је додатни коефицијент радног места "полицајац" у односу на додатни коефицијент радног места "писарница и архива" већи за 41,5%, у складу са одредбама члана 147. став 1. Закона о полицији, између осталог, и због нередовности у раду, која је предмет захтева подносиоца уставне жалбе; да су решења о коефицијенту плате за подносиоца и "упоредне раднике" донета на основу Правилника о платама, који је био на снази у периоду од 1. јула 2006. године до 1. јуна 2012. године.
Решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-337/2011-01 од 5. јула 2013. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 13319/13 од 12. септембра 2014. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Тај суд је нашао да коначним решењем није повређен закон на штету подносиоца уставне жалбе, јер је упоређивањем решења којим му је утврђен коефицијент, у складу са одредбама чл. 2. и 3. Правилника о платама запослених у МУП од 7. јуна 2007. године , са решењима упоредних радника у Полицијској управи - Полицијска станица у Сокобањи, са истом стручном спремом и на истим или сличним радним местима, утврђено да је подносилац остварио право на увећање основног коефицијента и то не мање од 30% на месечном нивоу, што укључује и сва одступања од прописане редовности рада у погледу дужине времена његовог вршења. Стога је, по оцени Управног суда, тужени орган правилно нашао да се на запосленог који оствари право на увећање коефицијента, не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради, па ни право на додатак на плату "по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу", у смислу Закона о платама у државним органима и јавним службама.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац устaвне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) и да свако има право на правичну накнаду за рад (члан 60. став 4.).
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) који су цитиране у Одлуци Уставног суда Уж - 2188/2013 од 26. фебруара 2016. године, у тачки 5. образложења.
5. Подносилац уставне жалбе повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава, образлаже тиме да у управном поступку и управном спору нису утврђене чињенице, за које сматра, да су биле релевантне за одлучивање о његовом захтеву за исплату додатка на плату, као и да су у решењима и оспореној пресуди погрешно примењене одредбе материјалног права.
Како се наводи о повреди права на правично суђење своде на тврдње о непотпуно утврђеном чињеничном стању и пoгрешној примени материјалног права, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је утврђивање чињеница и примена прописа била очигледно произвољна или дискриминаторска, и то на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, с обзиром на своју надлежност у поступку по уставној жалби, а у контексту навода на којима подносилац заснива тврдњу о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд може само да испита да ли је чињенично стање било произвољно утврђено и да ли је била произвољна примена меродавног материјалног права на штету подносиоца.
Уставни суд је констатовао да је у одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, који се на плате запослених у МУП примењује почев од 1. јула 2006. године, приправност, поред осталог, прописана као основ за увећање коефицијента за обрачун плате, и то тако да буде од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, при чему је у ставу 3. тог члана искључена примена других прописа о увећаној заради. Уставни суд је нашао да додатни коефицијенти за радна места у МУП по члану 4. Правилника о платама запослених у МУП од 26. јуна 2006. године, обухватају, поред осталог, и приправност, као и друге видове нередовности у раду. Дакле, уколико је у решењу МУП запосленом утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему је управо кроз тај коефицијент вреднована приправност, као и други видови нередовности у раду. Међутим, уколико решењем МУП запосленом није утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему не може бити ускраћено право на увећану плату по том основу, те се у том случају морају применити одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је решењем МУП од 25. августа 2006. године подносиоцу уставне жалбе утврђен додатни коефицијент по члану 4. Правилника, као и да је то решење постало коначно и извршно у управном поступку. Осим тога, у управном поступку је утврђено да је наведеним решењем подносиоцу уставне жалбе додатни коефицијент увећан за више од 30% у односу на додатни коефицијент који је Правилником предвиђен за радно место, на коме се послови обављају са истим степеном стручне спреме, али без описане нередовности у раду. То даље значи да је исплатом плате по наведеном коефицијенту, подносилац остварио право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, те да у конкретном случају није било места примени одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради (видети Одлуку Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године).
Иако су се првостепени орган и Управни суд у својим одлукама позвали наПравилник о платама запослених у МУП од 7. јуна 2007. године, на основу кога није донето решење о одређивању коефицијента подносиоцу уставне жалбе, Уставни суд сматра да то у конкретном случају није имало за последицу доношење решењa произвољном применом материјалног права, на штету подносиоца уставне жалбе, будући да неоснованост захтева подносиоца произлазила из одредаба Правилника о платама запослених у МУП од 26. јуна 2006. године, на основу кога је донето решење о одређивању коефицијента.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 13319/13 од 12. септембра 2014. године нису повређена права подносиоца на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Подносилац уставне жалбе повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава образлаже тиме што је Управни суд оспореном пресудом уважио тужбу и поништио коначно решење, иако управни органи нису отклонили недостатке на које је тај суд указао у ранијој пресуди У. 4130/11 од 14. марта 2013. године. Уставни суд је оценио да се повреда означеног уставног права не може образлагати одступањем суда од свог ранијег правног схватања заузетог у истом предмету, већ неједнаким поступањем судова највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама у различитим предметима. Како подносилац није доставио доказе да је Управни суд у истој чињеничној и правној ситуацији у другом предмету доносио другачије (различите) одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд нашао да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе.
Полазећи од наведеног, Суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић