Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби предузећа „Нафтагас еуромонт“ д.о.о. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава, на седници одржаној 10. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба предузећа „Нафтагас еуромонт“ д.о.о. изјављена против решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ (И) 68/2009 од 13. маја 2009. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће за машинско-монтажне и грађевинске радове „Нафтагас еуромонт“ д.о.о. из Београда је 2. јула 2009. године поднело Уставном суду уставну жалбу против решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ (И) 68/2009 од 13. маја 2009. године, због повреде начела забране дискриминације зајемченог чланом 21. Устава, права на судску заштиту зајемченог чланом 22. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и правно средство зајемченог чланом 36. Устава и „начела непосредне примене Уставом зајемчених права у сврху остварења пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права“ утврђених чл. 18. и 19. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је веће Четвртог општинског суда у Београду при доношењу оспореног решења применило одредбе Закона о извршном поступку („Службени гласник СРЈ“, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), с позивом на прелазну и завршну одредбу члана 304. важећег Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) „која није усклађена са важећим Уставом“. Подносилац сматра да након 31. децембра 2008. године нема места примени одредаба Закона о извршном поступку из 2000. године, с позивом на одредбу члана 304. важећег Закона о извршном поступку, а последица примене одредаба наведеног закона је повреда, односно ускраћивање наведених Уставом зајемчених права и слобода и то пре свега начела двостепености, односно да о правном леку изјављеном на одлуку нижег суда одлучује виши суд. Подносилац уставне жалбе напомиње да је по важећем Закону о извршном поступку искључена могућност да се пред судом истог степена одлучује и у првом и у другом степену, као што је учињено при доношењу појединачног акта који је предмет уставне жалбе. Подносилац такође сматра да је након доношења решења Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 22. априла 2009. године, којим је подносиоцу уставне жалбе признато својство учесника у поступку у предмету извршења тог суда И. 691/01, „фактичким стањем поступка“ наступила ситуација која искључује примену Закона о извршном поступку из 2000. године. Подносилац уставне жалбе је стога предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да одредба важећег члана 304. Закона о извршном поступку није усклађена са Уставом, као и да су му применом одредбе члана 304. важећег Закона о извршном поступку при доношењу решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ (И) 68/2009 од 13. маја 2009. године повређена права зајемчена у чл. 18, 19, 21, 22. и 36. Устава у делу забране дискриминације и права на једнаку заштиту права и на правно средство, а у складу са начелом непосредне примене права из члана 18. Устава, те да поништи решење Четвртог општинског суда у Београду ИПВ (И) 68/2009 од 13. маја 2009. године и своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. На захтев Уставног суда, Четврти општински суд у Београду је 2. новембра 2009. године доставио Уставном суду списе предмета И. 691/01.
Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Четврти општински суд у Београду је 4. марта 2002. године донео решење о извршењу И. 691/01 којим је одређено извршење на непокретности -пословној згради дужника „Смедеревка“ а.д. из Београда, која се налази у улици Тошин бунар 128, КО Нови Београд 01, у корист повериоца ДП „Нафтагас монтажа“ из Зрењанина, ради намирења потраживања, и то уписом решења о извршењу у јавну књигу, утврђењем вредности непокретности, продајом непокретности, те намирењем целокупног повериочевог потраживања из износа добијеног продајом.
Четврти општински суд у Београду је 3. августа 2007. године донео решење И. 691/01 којим је утврдио тржишну вредност непокретности - пословне зграде дужника „Смедеревка“ а.д. из Београда, која се налази у улици Тошин бунар 128, КО Нови Београд 01, у износу од 30.264.300,00 динара.
Четврти општински суд у Београду је 10. јуна 2008. године донео закључак И. 691/01 о продаји наведене непокретности - пословне зграде дужника.
На рочишту за јавну продају непокретности одржаном 17. септембра 2008. године Четврти општински суд у Београду је донео решење И. 691/01 о досуђивању непокретности купцу непокретности - предузећу „Дорћол инжењеринг“ д.о.о. из Београда, као најповољнијем понудиоцу и то за износ од 30.265.000,00 динара.
Судија појединац Четвртог општинског суда у Београду је 28. новембра 2008. године донео решење И. 691/01 којим је у ставу 1. изреке одредио предају непокретности купцу непокретности - предузећу „Дорћол инжењеринг“ д.о.о. из Београда, а у ставу 2. изреке је наложио Републичком геодетском заводу – Служби за катастар непокретности Земун – за КО Нови Београд, да по правоснажности овог решења упише право својине у корист купца непокретности - предузећа „Дорћол инжењеринг“ д.о.о. из Београда.
Предузеће „Нафтагас еуромонт“ д.о.о. из Београда - овде подносилац уставне жалбе је 5. децембра 2008. године поднело приговор на решење о предаји непокретности И. 691/01 од 28. новембра 2008. године. Судија појединац Четвртог општинског суда у Београду је 22. априла 2009. године донео решење И. 691/01 којим је признао подносиоцу уставне жалбе својство учесника у поступку у предмету извршења тог суда И. 691/01.
Веће од тројице судија Четвртог општинског суда у Београду је 13. маја 2009. године донело решење ИПВ (И) 68/2009 којим је одбило као неоснован приговор овде подносиоца уставне жалбе изјављен дана 5. децембра 2008. године против решења истог суда И. 691/01 од 28. новембра 2008. године.
4. За оцену навода и разлога изнетих у уставној жалби са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 18. став 1. Устава је утврђено да се људска и мањинска права непосредно примењују.
Одредбом члана 19. Устава је утврђено да јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву заснованом на начелу владавине права.
Одредбама члана 21. Устава, поред осталог, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације (став 2.).
Одредбом члана 22. став 1. Устава је утврђено да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Законом о извршном поступку („Службени гласник СРЈ, бр. 28/2000, 73/2000 и 71/01), који је био на снази у време покретања извршног поступка, прописано је: да извршни поступак у првом степену води и одлуке доноси судија појединац, а о приговору одлучује веће тројице судија истог суда (члан 6. став 1.); да се против решења донесеног у првом степену може изјавити приговор, осим ако у овом закону није одређено да приговор није дозвољен (члан 8. став 1.); да се на решење донесено у спровођењу извршења може уложити приговор, ако овим законом није одређено да приговор није дозвољен (члан 49. став 3.); да о приговору одлучује суд који је донео решење о извршењу (члан 50.).
Одредбом члана 304. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, прописано је да ће се поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о извршном поступку из 2000. године.
5. Оцењујући уставност одредбе члана 304. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), Уставни суд је у својој Одлуци IУ-37/2009 од 23. априла 2009. године стао на становиште да је законодовац овлашћен да уреди остваривање и заштиту слобода и права грађана, као и поступак пред судовима и другим државним органима, па тиме и извршни поступак, а у оквиру тога и да пропише по ком закону ће се окончати поступци који су започети пре ступања на снагу наведеног закона. Уставни суд је оценио да се оспореном одредбом члана 304. Закона, као прелазном одредбом, регулише затечено стање, односно уређује поступање суда у поступцима извршења и обезбеђења који су започети до дана ступања на снагу важећег Закона о извршном поступку, те да наведено законско решење није у супротности с уставним принципом о једнакој законској заштити без дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава и правом на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава. По оцени Уставног суда, уставни принципи из члана 21. ст. 1. и 2. и члана 36. Устава не подразумевају једнакост у апсолутном смислу, већ гарантују једнакост грађана који се налазе у истим правним ситуацијама.
Оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да му је повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, из разлога што при доношењу оспореног решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ (И) 68/2009 од 13. маја 2009. године није било места примени одредаба Закона о извршном поступку из 2000. године, а што је имало за последицу да је „пред судом истог степена одлучено и у првом и у другом степену“, Уставни суд је нашао да су они неосновани. Увидом у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 Уставни суд је утврдио да је поступак извршења започет 4. марта 2002. године доношењем решења о извршењу И. 691/01 од стране Четвртог општинског суда у Београду, дакле пре ступања на снагу важећег Закона о извршном поступку. Такође, сагласно одредби члана 304. важећег Закона о извршном поступку, који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, поступци извршења и обезбеђења започети до дана ступања на снагу овог закона окончаће се по одредбама Закона о извршном поступку из 2000. године. Уставни суд је оценио да применом одредаба ранијег Закона о извршном поступку из 2000. године при доношењу оспореног решења није повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, будући да се одредбе наведеног Закона у оспореном поступку извршења примењују све до његовог окончања.
Оцењујући навод подносиоца уставне жалбе да је након доношења решења Четвртог општинског суда у Београду И. 691/01 од 22. априла 2009. године, којим је подносиоцу уставне жалбе признато својство учесника у поступку у предмету извршења овог суда И. 691/01, „фактичким стањем поступка“ наступила ситуација која искључује примену Закона о извршном поступку из 2000. године, Уставни суд је нашао да је он неоснован. По оцени Уставног суда, на примену одредбе члана 304. важећег Закона о извршном поступку нема утицаја доношење решења И. 691/01 од 22. априла 2009. године којим је подносиоцу уставне жалбе признато својство учесника у поступку у предмету извршења овог суда И. 691/01, те одредбе раније важећег Закона о извршном поступку настављају да се примењују све до окончања започетог поступка извршења.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је при доношењу оспореног решења Четвртог општинског суда у Београду ИПВ (И) 68/2009 од 13. маја 2009. године повређено право на једанку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, из разлога што је „пред судом истог степена одлучено и у првом и у другом степену“, Уставни суд је нашао да су они неосновани. Наиме, сагласно одредби члана 6. став 1. Закона о извршном поступку из 2000. године, извршни поступак у првом степену води и одлуке доноси судија појединац, док о приговору одлучује веће тројице судија истог суда, а сагласно члану 50. наведеног Закона о приговору одлучује суд који је донео решење о извршењу. Увидом у списе предмета И. 691/01 Уставни суд је утврдио да је о приговору подносиоца уставне жалбе на решење судије појединца Четвртог општинског суда у Београду о предаји непокретности И. 691/01 од 28. новембра 2008. године одлучило веће од тројице судија Четвртог општинског суда у Београду наведеним решењем ИПВ (И) 68/2009 од 13. маја 2009. године. Имајући у виду да се у оспореном поступку извршења примењују одредбе раније важећег Закона о извршном поступку, Уставни суд је нашао да је о приговору подносиоца уставне жалбе одлучио Уставом и законом установљени и надлежни орган судске власти. Полазећи од изнетог, Суд је закључио да доношењем оспореног решења од стране Четвртог општинског суда у Београду није повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено одредбом члана 36. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право из члана 22. Устава, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправне разлоге који би указивали на повреду наведеног Уставом зајемченог права, те је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање .
У односу на одредбе чл. 18 и 19. Устава чија је повреда истакнута у уставној жалби, Уставни суд је оценио да се наведеним уставним начелима, с обзиром на њихов смисао и садржину, не јемче људска права и слободе, те се она ни не могу штитити у поступку по уставној жалби.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић