Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Л. из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. новембра 2016. године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба М. Л. изјављена против решења Основног суда у Шапцу Ипв И. 305/14 од 21. августа 2014. године и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Л. из Шапца је, 9. октобра 2014. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Шапцу Ипв И. 305/14 од 21. августа 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. Устава. Такође, подносилац уставне жалбе је са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава оспорио и дужину трајања извршног поступка у коме је донето наведено другостепено решење.
Подносилац уставне жалбе наводи да је привредно друштво “З.“ а.д. из Шапца, на основу извршног судског поравнања Општинског суда Шапцу П. 3703/04 од 3. фебруара 2005. године, обавезано да подносиоцу на име зараде и других примања из радног односа исплати одговарајуће новчане износе, а да он није покренуо извршни поступак све док Врховни касациони суд 2011. године није заузео став да је могуће спроводити принудно извршење против субјеката приватизације у реструктурирању уколико се ради о наплати новчаних потраживања из радног односа. Истиче да је другостепено веће извршног суда погрешно оценило да подносилац уставне жалбе након закључења уговора о откупу потраживања нема више потраживања према извршном дужнику. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Основном суду у Шапцу да настави поступак извршења или да у супротном обавеже Републику Србију да подносиоцу из сопствених средстава исплати износе досуђене извршном исправом, као и да му накнади нематеријалну штету у износу од 9.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац М. Л, овде подносилац уставне жалбе, поднео је 29. октобра 2012. године Основном суду у Шапцу предлог за извршење против извршног дужника “З.“ а.д. Шабац, у реструктурирању, а на основу извршног поравнања Општинског суда у Шапцу П. 3703/04 од 3. фебруара 2005. године, којим је дужник обавезан да намири доспела потраживања повериоца из радног односа. Основни суд у Шапцу је 1. новембра 2012. године донео решење И. 2254/12, којим је одредио принудно извршење против наведеног извршног дужника.
Одлучујући о приговору извршног дужника, веће Основног суда у Шапцу је решењем Ипв И. 46/14 од 21. фебруара 2014. године укинуло наведено првостепено решење о принудном извршењу и вратило предмет извршном судији на поновно одлучивање.
У поновном поступку, Основни суд у Шапцу је 12. маја 2014. године донео решење И. 2254/12, којим је одбио као неоснован предлог за извршење извршног повериоца, овде подносиоца уставне жалбе. У образложењу првостепеног решења је, поред осталог, истакнуто: да је извршни поверилац 8. фебруара 2010. године закључио уговор о откупу потраживања са привредним друштвом “З.“ а.д. из Шапца, у реструктурирању , према коме је предвиђено да поверилац уступи наведеном предузећу потраживање из извршне исправе за накнаду у висини од 30% потраживања које има према извршном дужнику, па да је извршни поверилац у самом уговору констатовао да његовим потписивањем нема више никаквих потраживања према извршном дужнику; да је имајући у виду наведено, суд закључио да је потраживање извршног повериоца из извршне исправе у целини пренето на “З.“ а.д. из Шапца.
Oдлучујући о приговору извршног повериоца, другостепено веће Основног суда у Шапцу је оспореним решењем Ипв И. 305/14 од 21. августа 2014. године одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење, истичући да је извршни поверилац закључењем поменутог уговора пренео предметно потраживање на привредно друштво “З.“ а.д. из Шапца и да он више нема право да захтева од извршног дужника измирење обавезе утврђене извршном исправом.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су решењима Основног суда у Шапцу Ипв.(И) 160/13 од 17. јула 2013. године и Ипв.(И) 258/13 од 31. октобра 2013. године одбијени као неосновани приговори извршног дужника “З.“ а.д. из Шапца, у реструктурирању, и потврђена првостепена решења којима је одређено принудно извршење против тог дужника. Поступајућа другостепена већа извршног суда су у тим предметима оценили да је неоснован приговор извршног дужника да су закључењем уговора о откупу потраживања са „З.“ а.д. из Ша пца престала потраживања извршних поверилаца утврђена судским поравнањима као извршним насловима, јер та поравнања нису укинута, поништена, преиначена, стављена ван снаге, апсолутно ништава или без правног дејства, те да извршни повериоци, самом изјавом да даном потписивања уговора немају никаквих даљих потраживања према извршном дужнику, не могу да се одрекну права на приступ суду због тога што је то право неотуђиво и не може бити предмет одрицања.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 60. став 4. Устава, која је од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на једнаку заштиту права у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснива на чињеници да су судови последње инстанце у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом донели различита решења и тиме довели подносиоца у неравноправан положај у односу на друге извршне повериоце којима је правноснажно усвојен предлог за извршење поднет против извршног дужника “З.“ а.д. из Шапца, у реструктурирању.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је Основни суд у Шапцу у оспореном решењу Ипв И. 305/14 од 21. августа 2014. године оценио да је подносилац уставне жалбе закључењем уговора о откупу потраживања са привредним друштвом “З.“ а.д. из Шапца, у реструктурирању , пренео своје потраживање утврђено судским поравнањем на треће лице, па да подносилац због тога више нема активну легитимацију да тражи принудно извршење таквог потраживања. У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, другостепена већа Основног суда у Шапцу су заузели сасвим супротан правни став, према коме постоје сви законски услови да се спроведе принудно извршење потраживања утврђених судским поравнањима која постоје према дужнику обавезе “ З.“ а.д. из Шапца, у реструктурирању, и да уговори о откупу потраживања из извршне исправе, које су закључили извршни повериоци са привредним друштвом “З.“ а.д. из Шапца, у реструктурирању , нису од утицаја за одлучивање у тим предметима. С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да је Основни суд у Шапцу у конкретном случају донео другачију одлуку о основаности приговора извршног дужника у односу на друге предмете са истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин подносиоца уставне жалбе, чији је предлог за извршење правноснажно одбијен као неоснован, довео у битно различит положај у односу на његове колеге чији је истоврсни предлог за извршење усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење и права на имовину у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемчених одредбама члана 32. став 1. Устава и члана 58. став 1. Устава, заснива на чињеници да је Основни суд у Шапцу погрешно оценио да је закључењем уговора о откупу потраживања од 8. фебруара 2010. године са привредним друштвом „З.“ а.д. Шабац, у реструктурирању престало потраживање подносиоца утврђено извршним поравнањем Општинског суда у Шапцу П. 3703/04 од 3. фебруара 2005. године. У том контексту, подносилац уставне жалбе посебно напомиње да овакво поступање извршног суда представља недозвољено мешање у његову имовину.
Полазећи од наведеног, Уставни суд најпре указује на свој правни став изнет у више одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж-177/2007 од 4. јуна 2009. године, Уж-2412/2009 од 22. фебруара 2012. године, Уж-585/2011 од 26. марта 2014. године), према коме споразуми којима се запослени одричу права да судским путем остваре своја потраживања из радног односа, нису правно ваљани, односно ништави су са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, којом се, поред осталог, утврђује да се запослени не може одрећи зараде као правичне накнаде за рад. Предмет конкретног извршног поступка је била принудна наплата новчаних потраживања из радног односа, која су подносиоцу уставне жалбе досуђена извршним поравнањем Општинског суда у Шапцу П. 3703/04 од 3. фебруара 2005. године у односу на извршног дужника који има својство привредног друштва у поступку реструктурирања. С тим у вези, Уставни суд подсећа да је у својој Одлуци Уж-1499/2008 од 16. јула 2009. године заузео став да свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, из ког разлога неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено представља повреду права на мирно уживање имовине зајемченог чланом 58. став 1. Устава. Европски суд за људска права је 29. јануара 2013. године донео одлуку о допуштености представке у предмету Маринковић против Србије, у којој је подсетио на своју устаљену судску праксу, према којој се тужена држава доследно сматра одговорном ratione personae за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, што подразумева да српски органи могу, a fortiori, бити одговорни и у вези са оним предузећима где је касније дошло до промене акцијског капитала, што за последицу има претежан државни и друштвени капитал, те да се подносиоцима представки, кад год се утврде повреде Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/или Протокола број 1 уз ову конвенцију, досуђује накнада и материјалне и нематеријалне штете, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним домаћим пресудама. Европски суд је у образложењу наведене одлуке напоменуо да се уставна жалба још не може сматрати делотворном у случајевима који укључују одговорност тужене државе за неизвршење пресуда против друштвених предузећа у поступку реструктурирања и да у будућим случајевима тај суд може поново размотрити свој став, ако постоји јасан доказ да је Уставни суд накнадно ускладио у потпуности свој приступ са релевантном праксом Европског суда.
Након тога, Европски суд је у Одлуци од 26. новембра 2013. године, поводом представке број 65713/13 коју је Васвија Феризовић из Новог Пазара поднела против Србије, констатовао да је Уставни суд у потпуности хармонизовао свој приступ са праксом Европског суда у погледу неизвршења пресуда против предузећа у друштвеној својини која су у поступку реструктурирања, на начин што је својим одлукама поред утврђене повреде „права на суђење у разумном року“ и повреде „права на мирно уживање имовине“, наложио држави да исплати накнаду нематеријалне штете и материјалне штете у висини износа опредељених у домаћим пресудама.
Узимајући у обзир напред изнете правне ставове, Уставни суд констатује да су предметна новчана потраживања, моментом правноснажности судског поравнања, ушла у имовину подносиоца уставне жалбе , чије мирно уживање гарантују Устав и Протокол број 1 уз Европску конвенцију. Међутим, Уставни суд је оценио да мирно уживање имовине, поред коришћења, подразумева и овлашћење титулара да имовином слободно располаже. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је на основу уговора о откупу од 8. фебруара 2010. године уступио своја потраживања из извршне исправе привредном друштву „З.“ а.д. Шабац, у реструктурирању, уз накнаду која је износила 30% од њиховог укупног износа. На тај начин је, по оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, након што је стекао имовину на основу наведеног судског поравнања, слободно располагао њоме, из ког разлога се закључење поменутог уговора не може сматрати актом одрицања од права на правичну накнаду за рад, као уставног права којег се нико не може одрећи, што даље искључује и примену наведених правних ставова Уставног суда и Европ ског суда за људска права , који се односе на одговорност државе за неизвршење пресуда против субјеката приватизације у поступку реструктурирања. Полазећи од наведеног, Уставни суд сматра да је другостепено веће Основног суда у Шапцу дало довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценило да подносилац уставне жалбе не може тражити принудно извршење потраживања које је добровољно и уз накнаду пренео на треће лице.
Будући да се оспорено другостепено решење заснива на уставноправно прихватљивом и неарбитрарном тумачењу материјалног права, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је предметно принудно извршење покренуто 29. октобра 2012. године, подношењем предлога за извршење подносиоца уставне жалбе Основном суду у Шапцу и да је поступак окончан 21. августа 2014. године, доношењем оспореног решења Основног суда у Шапцу Ипв И. 305/14 , из чега произлази да је поступак укупно трајао једну годину и десет месеци. Уставни суд је оценио да се без обзира на то што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом објективно не може сматрати неразумно дугим, посебно због чињенице да је извршни судија у првом степену у два наврата одлучивао о основаности предлога за извршење. Стога Уставни суд и наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава сматра очигледно неоснованим.
При томе, Уставни суд је имао у виду да се извршење судских одлука , према пракси Европског суда за људска права , сматра саставним делом суђења (став изражен у предметима Hornsby против Грчке и Јеличић против Босне и Херцеговине). Међутим, Уставни суд је оценио да, у конкретном случају, нису испуњени услови да се као јединствена целина са предметним извршним поступком сагледа и парнични поступак који је исходовао закључењем судског поравнања П. 3703/04 од 3. фебруара 2005. године пред Општинским судом у Шапцу, узимајући у обзир значајан протек времена од доношења извршне исправе до покретања поступка за њено принудно извршење, као и чињеницу да је подносилац своје потраживање из закљученог поравнања у међувремену уступио уз накнаду. С тим у вези, Уставни суд напомиње да је сличан правни став заузео у предмету Уж-4356/2014.
Полазећи од изнетог, Суд је и у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
8. С обзиром на то да се оспорено другостепено решење заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, једини могући вид задовољења за подносиоца због констатоване повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.