Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бранимира Атанацковића из Кладова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бранимира Атанацковића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 6055/08 од 19. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бранимир Атанацковић из Кладова поднео је 2. априла 2009. године уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 6055/08 од 19. фебруара 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац наводи: да се 6. јула 2006. године пријавио Националној служби за запошљавање и да је тада поднео усмени захтев за признавање новчане накнаде за случај незапослености; да му је „од стране надлежног лица у Служби речено“ да нема право на наведену накнаду; да о његовом захтеву није сачињен записник и није одлучено о захтеву; да су наведеним поступањем повређена правила управног поступка. Сматрајући да му је решењем Националне службе за запошљавање – Филијала Бор „умањен пуни обим права“, подносилац предлаже да Уставни суд поништи пресуду Врховног суда Србије У. 6055/08 од 19. фебруара 2009. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду Врховног суда Србије У. 6055/08 од 19. фебруара 2009. године, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање о предметној уставној жалби:
Оспореном пресудом Врховног суда Србије одбијена је као неоснована тужба подносиоца уставне жалбе ради поништаја решења Националне службе за запошљавање – Филијала Бор број 10411-238-1/2008 од 27. јуна 2008. године, којим је подносиоцу делимично признато право на новчану накнаду за случај незапослености. Образлажући разлоге за одбијање тужбе, Врховни суд Србије је навео да је у првостепеном поступку правилно утврђено да је тужиоцу престао радни однос 30. јуна 2006. године, а да је захтев за остваривање права на новчану накнаду поднет 31. јануара 2007. године – дакле, по истеку рока предвиђеног чланом 101. став 1. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености. Из наведених разлога, по оцени Врховног суда Србије, тужени орган је правилно одлучио када је подносиоцу признао новчану накнаду од дана подношења захтева, а не од дана престанка радног односа.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
За оцену основаности уставне жалбе од значаја су и одредбе Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени лист СРЈ“, бр. 71/03 и 84/04) – који је био на снази у време подношења захтева за новчану накнаду за случај незапослености, а којима је било предвиђено: да новчана накнада припада незапосленом од првог дана од дана престанка осигурања, ако се пријави и поднесе захтев Националној служби у року од 30 дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања (члан 110. став 1.), а да незапосленом који поднесе захтев Националној служби по истеку 30 дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања, новчана накнада припада само за преостало време према утврђеној дужини трајања права на новчану накнаду (став 2.).
Одредбом члана 56. став (1) Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01) прописана је обавеза органа који је надлежан за пријем поднеска да прими поднесак који му се предаје, односно да узме у записник поднесак који му се усмено саопштава.
5. Испитујући основаност уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење гарантованог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је одредбом члана 110. став 1. раније важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени лист СРЈ“, бр. 71/03 и 84/04) било предвиђено да незапосленом припада новчана накнада за случај незапослености од првог дана од дана престанка осигурања, ако се пријави и поднесе захтев Националној служби у року од 30 дана од дана престанка радног односа или престанка осигурања. Из наведене законске одредбе произлази да за остварење права на новчану накнаду за случај незапослености није била довољна пријава Националној служби за запошљавање, него је било потребно поднети захтев за признавање права на новчану накнаду. Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе 31. јануара 2007. године поднео захтев за признавање права на новчану накнаду за случај незапослености, а да му је радни однос престао 30. јуна 2006. године. С обзиром на то да је захтев поднет по истеку рока од 30 дана од дана престанка радног односа, право на новчану накнаду се могло остварити само за преостало време према утврђеној дужини трајања права на новчану накнаду, сагласно члану 110. став 2. истог Закона. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је Врховни суд Србије дао уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да је правилно одређен почетак периода у коме је подносиоцу призната новчана накнада за случај незапослености. Такође, по оцени Уставног суда, без основа је тврдња подносиоца да је „изигран“ тиме што о његовом усменом захтеву за признавање права на новчану накнаду за случај незапослености није сачињен записник, у смислу одредбе члана 56. став 1. Закона о општем управном поступку. Наиме, из навода уставне жалбе произлази да подносилац приликом пријављивања Националној служби за запошљавање није ни поднео захтев за признавање новчане накнаде за случај незапослености, јер му је „од стране надлежног лица у Служби речено“ да нема право на наведену накнаду.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на новчану накнаду за случај незапослености одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије.
Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
У односу на део одредбе члана 60. став 4. Устава, којом се гарантује право на правну заштиту за случај престанка радног односа, а чија је повреда истакнута у уставној жалби, Уставни суд констатује да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе одлучивано о праву подносиоца на новчану накнаду за случај незапослености, а не о престанку његовог радног односа, због чега у том поступку није ни могло бити повређено наведено уставно право подносиоца на правну заштиту због престанка радног односа.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић