Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Александра Чогурића из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Чогурића изјављена против решења Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, решења Вишег суда у Лесковцу Кв. 2/14 од 8. јануара 2014. године, решења Апелационог суда у Нишу Кж.2. 62 /14 од 17. јануара 201 4. године и решења Вишег суда у Лесковцу Кв. 19/14 од 6. фебруара 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Чогурић из Лесковца је, 21. фебруара 201 4. године, преко пуномоћника Јоване Вучковић Пејчић, адвоката из Лесковца, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 3, члана 30, члана 32. став 1, члана 33. ст. 1, 2. и 5. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је 29. марта 2013. године истражни судија Вишег суда у Лесковцу донео оспорено решење о спровођењу истраге Ки. 17/13, којим му је одредио и притвор на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 2) и 5) тада важећег Законика о кривичном поступку, који се има рачунати од дана и часа лишења слободе. Осталим оспореним решењ има подносиоцу је продужен притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) новог Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 6. јануара 201 4. године када је лишен слободе. Подносилац сматра да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на одбрану из члана 33. ст. 1. и 2. Устава повређено тиме што: пре доношења решења о спровођењу истраге, истражни судија није ни покушао да подносиоцу достави позив ради саслушања у својству окривљеног, иако је на то био обавезан одредбом члана 142а тада важећег ЗКП; оспорено решење о спровођењу истраге и одређивању притвора није достављено подносиоцу, нити је суд покушао то да учини. Повреду права из члана 33. став 5. Устава подносилац образлаже тиме што му у току истражног поступка истражни судија ниједном није упутио позив да као окривљени присуствује доказним радњама извођеним у току истражног поступка, као и тиме што је 8. јануара 2014. године саслушан само на околности за одређивање притвора, док на околности кривичног дела није саслушан ни тада, као ни до дана подношења уставне жалбе, због чега сматра да није испуњен ни основни услов за одређивање притвора – постојање основане сумње да је извршио кривично дело које му се ставља на терет.
Подносилац даље наводи да се у Црној Гори послом налазио у периоду од 29. марта 2013. до 6. јануара 2014. године, када се сам јавио суду, и тада му је уручено решење о спровођењу истраге и одређивању притвора, против кога је 11. јануара 2014. године изјавио жалбу, о којој је одлучено и другостепено решење је подносиоцу достављена тек 22. јануара, односно 11 дана касније, чиме је повређено подносиочево право из члана 30. став 3. Устава – да се одлука о жалби на решење о одређивању притвора доставља притворенику најкасније у року од 48 сати.
У уставној жалби се наводи да се оспорени кривични поступак налази у фази преиспитивања оптужнице, и да је, у међувремену, 6. фебруара 2014. године донето оспорено решење Вишег суда у Лесковцу Кв. 19/14 о продужењу притвора, против кога је уложио жалбу, али о којој до 21. фебруара 2014. године није одлучено, због чега подносилац истиче повреду права из члана 36. став 2. Устава.
Мишљење подносиоца је да је оспорени кривични поступак покренут и да се води, као и медијска хајка против њега, под притиском политичких структура локалне самоуправе које су дошле на власт, без обзира што нема доказа да је извршио кривично дело које му се ставља на терет.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио je следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, одређено је спровођење истраге, поред осталих, против подносиоца због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 33. Кривичног законика, и одређен му је притвор на основу члана 142. став 1. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, у трајању од месец дана, који се има рачунати од дана и часа лишења слободе, с обзиром да је у време доношења решења био недоступан државним органима.
Решењем кривичног већа Вишег суда у Лесковцу Кв. 90/13 од 1. априла 2013. године преиначено је решење истражног судије Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, тако што је поред основа из члана 142. став 1. тач. 2) и 5) ЗКП, према окривљеном Чогурићу и др., притвор одређен и са разлога из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП.
Наредбом истражног судије Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од
29. марта 2013. године наређено је издавање потернице за окривљеним Александром Чогурићем, која потерница није реализована.
Више јавно тужилаштво у Лесковцу, након спроведене истраге, подигло је оптужницу Кт. 24/13 од 21. новембра 2013. године, против окривљеног Александра Чогурића из Лесковца и др., због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. КЗ.
Подносилац као окривљени се 6. јануара 2014.године у 09,05 часова добровољно јавио Вишем јавном тужилаштву у Лесковцу и 8. јануара 2014. године је пред Вишим судом у Лесковцу саслушан на околности одређивања притвора.
Виши суд у Лесковцу је, одлучујући по службеној дужности о притвору који је подносиоцу одређен 29. марта 2013. године, донео 8. јануара 2014. године оспорено решење Кв. 2/14 којим је одлучио да решења Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године и Вишег суда у Лесковцу Кв. 90/13 од 1. априла 2013. године, остају на снази, као и да се притвор подносиоцу има рачунати од 6. јануара 2014. године од 09,05 сати и исти ће трајати најдуже 30 дана, односно до 5. фебруара 2014. године у 09,05 сати.
Апелациони суд у Нишу је, одлучујући о жалби подносиоца изјављеној против решења Вишег суда у Лесковцу Кв. 2/14 од 8. јануара 2014. године, донео 17. јануара 2014. године оспорено решење Кж.2. 62/14 којим је жалбу подносиоца делимично уважио, преиначио првостепено решење тако што је отклонио основ за одређивање притвора прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 2. претходно важећег ЗКП (који је прописан и одредбом члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП), док је у преосталом делу жалбу одбио као неосновану.
Оспореним решењем Вишег суда у Лесковцу Кв. 19/14 од 4. фебруара 2014. године продужен је притвор према подносиоцу из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП највише за 30 дана, тако што ће трајати најдуже до 6. марта 2014. године и одбијен предлог браниоца окривљеног за одређивање јемства и замену притвора јемством.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору. (члан 30. став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова. (члан 30. став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Одредбом члана 212. став 4. ЗКП је прописано да се одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако постоје околности из члана 195. став 1. тач. 1) и 2) овог законика или опасност од одлагања, док је одредбом става 5. овог члана прописано да ће суд, ако је притвор одређен у складу са ставом 4. овог члана, у року од 48 часова од часа хапшења саслушати окривљеног у складу са одредбама ст. 2. и 3. овог члана, те да ће, након саслушања, одлучити да ли ће одлуку о одређивању притвора оставити на снази или укинути притвор.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се, од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) је прописано кривично дело злоупотреба службеног положаја: (1) Службено лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година; (2) Ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристопедесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година; (3) Ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година.
5. Подносилац истиче да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и право на одбрану из члана 33. ст. 1. и 2. Устава повређено тиме што пре доношења решења о спровођењу истраге Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године истражни судија Вишег суда у Лесковцу није ни покушао да подносиоцу достави позив ради саслушања у својству окривљеног, иако је на то био обавезан одредбом члана 142а тада важећег ЗКП, као и тиме што оспорено решење о спровођењу истраге и одређивању притвора није достављено подносиоцу, нити је суд покушао то да учини.
Имајући у виду да је након доношења оспореног решења о спровођењу истраге и одређивању притвора, наредбом истражног судије Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године, наређено издавање потернице за окривљеним Александром Чогурићем, јер је био недоступан државним органима, да је Више јавно тужилаштво у Лесковцу, након спроведене истраге, подигло оптужницу Кт. 24/13 од 21. новембра 2013. године против окривљеног Александра Чогурића из Лесковца и др., због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у помагању из члана 359. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. КЗ, да се 6. јануара 2014. године окривљени Чогурић Александар сам добровољно јавио Вишем јавном тужиоцу у Лесковцу, да је решењем Кв. 2/14 од 8. јануара 2014. године Виши суд у Лесковцу, одлучујући по службеној дужности о притвору који је подносиоцу одређен, донео решење којим је одлучио да решења Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 од 29. марта 2013. године и Вишег суда у Лесковцу Кв. 90/13 од 1. априла 2013. године, остају на снази, као и да се притвор подносиоцу има рачунати од 6. јануара 2014. године, када се сам јавио Вишем јавном тужиоцу у Лесковцу, те да је Виши суд у Лесковцу, у образложењу оспореног решења Кв. 2/14 од 8. јануара 2014. године, поред осталог, навео „Полазећи од изнетог постојања основане сумње, као основне претпоставке за одређивање притвора, те околности да је окр. Александар потраживан на адресама на којима је пријавио пребивалиште, као и на другим местима где се према оперативним сазнањима могао налазити, да је са истим покушан и контакт путем мобилног телефона, да је исти био недоступан суду више од девет месеци, те да његова шира а и ужа породица, као и велики број људи са којима се окривљени познаје живи у Лесковцу, као и да је случај медијски пропраћен, те да је окривљени, по налажењу овог већа, био упознат са поступком који се води против њега, то веће налази да разлог за одређивање притвора који указује на опасност од бекства, а шта је био и један од разлога због којег је притвор одређен окривљеном, и даље стоји“, Уставни суд је оценио да је решење о спровођењу истраге и одређивању притвора донето без саслушања подносиоца, јер није био доступан државним органима, али након саслушања осталих окривљених који су били доступни суду, као и да је суд подносиоцу одредио притвор управо из разлога недоступности, предузимајући пре тога све расположиве мере како би у истрази обезбедио присуство подносиоца као окривљеног.
Стога је Уставни суд утврдио да су наводи подносиоца о повреди права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 1. и 2. Устава, неосновани.
6. Имајући у виду да је оспорено решење Вишег суда у Лесковцу Ки. 17/13 донето 29. марта 2013. године, да је оптужница подигнута 21. новембра 2013. године, а да је подносилац постао доступан државним органима тек 6. јануара 2014. године, очито је, по мишљењу Уставног суда, да му решење о спровођењу истраге и одређивању притвора није могло ни бити уручено пре његовог појављивања у Вишем јавном тужилаштву у Лесковцу, што, уједно, представља и разлог због кога подносиоцу није могао бити упућен ни позив да као окривљени присуствује доказним радњама извођеним у току истражног поступка који је окончан пре него што је подносилац као окривљени постао доступан државним органима.
Како је оптужница претходно већ била подигнута (без обзира што још увек није стала на правну снагу), наводи подносиоца о томе да му је право из члана 33. став 5. Устава повређено тиме што је 8. јануара 2014. године саслушан само на околности за одређивање притвора, док на околности кривичног дела није саслушан ни тада, као ни до дана подношења уставне жалбе, због чега сматра да није испуњен ни основни услов за одређивање притвора – постојање основане сумње да је извршио кривично дело које му се ставља на терет, по оцени Уставног суда су неосновани, јер у датим околностима подносилац као окривљени није ни могао бити саслушан, јер је био недоступан државним органима. Свој исказ на околности извршења кривичног дела које му је стављено на терет, као и своју одбрану, подносилац ће дати на главном претресу, па се не може говорити о томе да му је, на наведени начин, ускраћено право на одбрану.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди права из члана 33. став 5. Устава, неосновани.
7. Подносилац је навео да се у Црној Гори послом налазио у периоду од 29. марта 2013. до 6. јануара 2014. године, када се сам јавио суду, и тада му је уручено решење о спровођењу истраге и одређивању притвора, против кога је 11. јануара 2014. године изјавио жалбу, о којој је одлучено и другостепено решење је подносиоцу достављена тек 22. јануара, односно 11 дана касније, чиме је повређено подносиочево право из члана 30. став 3. Устава – да се одлука о жалби на решење о одређивању притвора доставља притворенику најкасније у року од 48 сати.
Из приложене документације произлази да је Виши суд у Лесковцу 8. јануара 2014. године, односно у року од 48 сати од пријављивања подносиоца Вишем јавном тужиоцу у Лесковцу, по службеној дужности преиспитао разлоге за одређивање притвора подносиоцу, нашао да разлози и даље стоје, па је донео оспорено решење Кв. 2/14, којим је оставио на снази решење којим је притвор одређен, као и решење којим је потврђено решење о одређивању притвора. Одлучујући о жалби коју је окривљени изјавио против решења Вишег суда у Лесковцу Кв. 2/14 од 8. јануара 2014. године, Апелациони суд у Нишу је 17. јануара 2014. године донео оспорено решење Кж.2. 62/14, којим је преиначио првостепено решење тако што је отклонио основ за одређивање притвора прописан одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП по коме је првобитно притвор одређен (односно основ прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП који је ступио на снагу 1. октобра 2013. године), док је у преосталом делу жалбу одбио као неосновану.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да су наводи подносиоца о повреди права зајемченог одредбом члана 30. став 3. Устава, неосновани, јер је суд у року од 48 сати од лишења слободе окривљеног преиспитао одлуку о притвору који је окривљеном одређен у време када је био недоступан државним органима, поступајући у складу са одредбама члана 212. ст. 4. и 5. ЗКП.
8. У уставној жалби се наводи да се оспорени кривични поступак налази у фази преиспитивања оптужнице, и да је, у међувремену, 6. фебруара 2014. године донето оспорено решење Вишег суда у Лесковцу Кв. 19/14 о продужењу притвора, против кога је изјавио жалбу, али о којој до 21. фебруара 2014. године није одлучено, због чега подносилац истиче повреду права из члана 36. став 2. Устава.
У спроведеном претходном поступку, провером преко писарнице Вишег суда у Лесковцу, Уставни суд је утврдио да је 8. фебруара 2014. године подносилац као окривљени, преко браниоца, изјавио жалбу против решења Вишег суда у Лесковцу Кв. 19/14 од 6. фебруара 2014. године, о којој је Апелациони суд у Нишу одлучивао и 13. фебруара 2014. године донео решење Кж.2. 167/14, којим је првостепено решење делимично преиначио а делимично потврдио. Ово, другостепено, решење је 24. фебруара 2014. године достављено и окривљеном и његовом браниоцу.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеном одредбом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке. Како из утврђеног чињеничног стања произлази да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право на преиспитивање законитости првостепеног решења којим му је притвор продужен, о чему је суд више инстанце, Апелациони суд у Нишу, одлучивао и 13. фебруара 2014. године донео решење Кж.2. 167/14, то је Уставни суд оценио да су наводи уставне жалбе о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, неосновани.
9. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењ има ни су повређен а Уставом зајемчен а прав а подносиоца која истиче, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић