Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободана Колоцке из Глогоња, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. фебруара 2010. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Колоцке изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 1334/06 од 21. децембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Колоцка из Глогоња је 3. априла 2008. године, преко пуномоћника – адвоката Гордане Катанић из Новог Сада, Уставном суду поднео благовремену и дозвољену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-В 1334/06 од 21. децембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијен његов захтев за признавање права на месечну накнаду за обављање службе у Војсци Југославије под отежаним условима, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије, а да му је доношењем пресуде четири године по подношењу захтева повређено и право на суђење у разумном року зајемчено одредбама члана 32. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе указује, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престaнка радног однoса (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и образложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби, осим права на суђење у разумном року. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку који је претходио уставносудском поступку био захтев подносиоца уставне жалбе да му се накнада за службу под отежаним условима у Војсци Југославије призна у месечном износу, а не само за дане проведене у току месеца на објектима који су одређени за територије на којима се служба врши под отежаним условима, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета органа који су одлучивали о захтеву подносиоца уставне жалбе и то: првостепеног управног органа ВП 3527 Батајница Уп-1 број 13-75/03, другостепеног управног органа ВП 4522 Батајница Уп-2 број 1-55 и списе Врховног суда Србије У-В 1334/06, као и уставном жалбом побијану пресуду Врховног суда Србије, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе - тада старији водник I класе на служби у Војној пошти 3527 Батајница у Војсци Србије и Црне Горе, је 29. октобра 2003. године поднео ВП 3527 Батајница захтев за признавање накнаде за службу под отежаним условима рада у висини од 36% од основне плате од 1. новембра 2000. до 30. априла 2001. године и 25% од основне плате почев од 1. маја 2001. године. Такође је тражио увећање накнаде у износу од 20% за 2001, 24% за 2002. и 28% за 2003. годину. Војна пошта 3527 Батајница, као првостепени управни орган, решењем Уп-1 број 13-75/03 од 29. јануара 2004. године одбила је захтев подносиоца као неоснован. У првостепеном управном поступку је утврђено: да је подносиоцу уставне жалбе 25. маја 2001. године уручено решење ВП 8115 Земун Уп-2 број 27/44-2 од 3. маја 2001. године, којим је укинуто решење ВП 6478 Београд инт.бр. 60/84-10 од 18. јануара 2000. године, а којим му је било признато право на накнаду под отежаним условима рада у износу од 36% од основне плате и да против тог решења није покренуо управни спор у року од 30 дана подношењем тужбе Врховном суду, па му је закључно са 31. октобром 2001. године обустављена исплата наведене накнаде; да је одредбом члана 25. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије („Службени војни лист“, бр. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 5/2000, 6/2000, 11/2000, 22/2000, 31/2000 и 14/02) прописано да професионалном официру односно подофициру, који је на дужности у јединици – установи Војске на територији на којој се служба врши под отежаним условима, припада месечна накнада у висини од 20% плате (члан 62. став 1. тачка 1. под а)); да накнада за службу под отежаним условима припада од дана стицања услова па до дана када престану да постоје услови за њено припадање (члан 72. став 1. тачка 5.); да накнаде које су одређене у месечним паушалним износима припадају месечно уназад, а ако месечна накнада припада за мање од месец дана, обрачунава се по данима с тим да се дневни износ утврђује поделом месечне накнаде бројем 30 (члан 73.); да су одговарајућим актима војних органа одређени објекти, односно територије на којима се служба врши под отежаним условима; да је место службовања подносиоца захтева за све време које је навео у захтеву по мирнодопској формацији било у Батајници, а да се јединица у коју је распоређен не сматра објектом, односно територијом на којој се служба врши под отежаним условима; да је подносилац захтева повремено упућиван на наведене објекте ради извршавања одређених задатака у склопу дежурне смене у трајању најдуже седам дана, те да му сагласно одредбама члана 73. Правилника накнада припада само за време извршења задатака на тој територији - објектима, као и да му је накнада исплаћена за све време извршења задатака на објектима који су одређени као територија на којој се служба врши под отежаним условима; да подносиоцу захтева за време проведено на наведеним објектима, поред бесплатног смештаја и исхране, припада и дневна накнада трошкова у износу од 100% трупне дневнице, плаћен ноћни рад у времену од 22,00 до 06,00 часова, накнада за рад за време државног празника у висини 100% и право на слободне дане путем прерасподеле радног времена.
Подносилац уставне жалбе поднео је 2. марта 2004. године жалбу на наведено првостепено решење другостепеном управном органу ВП 4522 Батајница. Другостепени орган је решењем Уп-2 број 1/55 од 17. јуна 2004. године, након извршеног увида у списе предмета као и Одлуку НГШ ВЈ пов. број 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године и Одлуку Команданта Ко ПВО број 03/1683-2 од 6. марта 2002. године, одбио жалбу са образложењем да жалиоцу, на основу одредаба члана 73. ст. 2. и 3. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, а у вези са наведеним одлукама војних органа, припада накнада за обављање службе под отежаним условима само за време проведено на објектима који су одговарајућим актима војних органа одређени као територија на којој се служба врши под отежаним условима, па му је обрачун накнаде извршен сагласно члану 73. Правилника, сразмерно броју дана проведених на раду на тој територији.
Против решења ВП 4522 Батајница Уп-2 број 1/55 од 17. јуна 2004. године, подносилац уставне жалбе поднео је 14. јула 2004. године Врховном војном суду тужбу због неправилно утврђеног чињеничног стања и повреде материјалног права. Врховни војни суд је, на основу члана 31. Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), примљену тужбу истог дана доставио другостепеном управном органу на одговор и наложио да се доставе списи предмета првостепеног и другостепеног органа. Другостепени орган ВП 4522 Батајница доставио је 21. октобра 2004. године одговор на тужбу и списе предмета, који су у Врховном војном суду примљени 26. октобра 2004. године. Врховни војни суд није предузимао друге радње у овом управном спору.
Врховни суд Србије је дописом У-В 1334/06 од 31. јануара 2007. године обавестио пуномоћника тужиоца да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се у року од десет дана изјасни да ли остаје при поднетој тужби. Дописима примљеним у Врховном суду Србије 20. фебруара и 1. марта 2007. године, пуномоћник тужиоца и тужилац обавестили су суд да остају при поднетој тужби.
Врховни суд Србије је, на седници одржаној 21. децембра 2007. године, донео оспорену пресуду У-В 1334/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да је поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. Ово из разлога што је утврдио да је подносилац тужбе повремено упућиван на рад у објекте на територији на којима се служба врши под отежаним условима, те да подносилац тужбе не оспорава ту чињеницу. Стога се тужиоцу, по схватању тог суда, сагласно одредбама члана 72. став 1. тачка 5. и члана 73, а у вези са чланом 25. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије („Службени војни лист“, бр. 38/93 и 14/02), тражена накнада не може признати непрекидно, већ само за време проведено на извршењу задатака на одређеном објекту, односно територији на којој се, сагласно одговарајућим актима војних органа, служба врши под отежаним условима. Пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 6. марта 2008. године.
4. Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду за вршење службе под отежаним условима одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у спроведеном поступку у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде Врховног суда Србије. Из наведених разлога оспореном пресудом, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено одредбама члана 60. Устава, а с тим у вези ни права зајемчена одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд, као и првостепени и другостепени управни орган у овој правној ствари нису утврдили одлучујућу чињеницу да ли жалилац врши послове непрекидног дежурства у систему ПВО, израз његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
5. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 29. октобра 2003. године, а правоснажно окончан доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије 21. децембра 2007. године. Суд сматра да време које треба узети у обзир за одлучивање о захтеву подносиоца уставне жалбе тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије којим је установљена уставна жалба и гарантовано право на суђење у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је чланом 17. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама ("Службени лист СЦГ", број 6/03), која је била саставни део Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, било гарантовано право на суђење у разумном року, да је Република Србија као држава чланица државне заједнице имала обавезу да непосредно уреди, обезбеди и штити људска и мањинска права зајемчена Повељом, као и да је у односу на Републику Србију 3. марта 2004. године ступила на снагу Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, која у члану 6. став 1. гарантује право на правичну и јавну расправу у разумном року, Уставни суд је заузео став да се за утврђивање разумне дужине поступка, у конкретном случају, мора имати у виду читав период поступања и управних органа и судова.
Уставни суд сматра да се за оцену да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, морају узети у обзир следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном предмету одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подносиоца уставне жалбе у року од три месеца од дана подношења захтева, а другостепени орган одлучио, такође, у року од три месеца од дана подношења жалбе на првостепено решење, те да су у том поступку рокови за доношење решења, прописани одредбама чл. 208. и 238. Закона о управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01), прекорачени за месец дана, Уставни суд је оценио да ово прекорачење рокова нема значај повреде Уставом зајемченог права на суђење у разумном року.
Уставни суд сматра да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд након пријема списа управних органа 26. октобра 2004. године, није предузимао друге радње по поднетој тужби, јер је 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица („Службени лист СЦГ“, број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Републике Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Доношењем тог закона, у складу са чланом 66. Уставне повеље, комплетна надлежност војних судова пренета је на органе држава чланица, па и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва („Службени гласник РС“, број 137/04). Како тим законом нису изричито одређени судови или суд који ће преузети надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима, Врховни суд Србије је преузео управне предмете Врховног војног суда, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе, након престанка државне заједнице Србија и Црна Гора, 21. новембра 2006. године. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 21. децембра 2007. године, односно у року од годину дана и један месец од преузимања предмета Врховног војног суда.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које није од егзистенцијалне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о исплати накнаде која му је делимично призната и исплаћена уз плату и друге накнаде (накнаду за ноћни рад, рад за време државних празника и трупне дневнице), да је захтев подносиоца уставне жалбе правоснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, да због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда нису настале посебне штетне последице за подносиоца, те имајући у виду да је поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Врховним војним судом и Врховним судом Србије у периоду од четири године од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Исто становиште Уставни суд је заузео поводом уставне жалбе Горана Јовановића у предмету Уж-306/2008, коју је поднео Уставном суду против пресуде Врховног суда Србије У- 1332/06 од 26. октобра 2007. године, а која се односила на идентичну чињеничну и правну ситуацију, као и у случају подносиоца предметне уставне жалбе.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић