Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Боса Ненадић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Омера Чавчића из села Врело, Зајка Имамовића из Фојнице и Амира Меднолучанина, Суље Салића, Сабрије Ћеско, Муниба Омановића, Шемса Рамића и Галиба Ватреша, свих из Сарајева, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Омера Чавчића, Зајка Имамовића, Амира Меднолучанина, Суље Салића, Сабрије Ћеско, Муниба Омановића, Шемса Рамића и Галиба Ватреша изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3146/13 од 21. августа 2014. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Омер Чавчић из села Врело, Зајко Имамовић из Фојнице и Амир Меднолучанин, Суља Салић, Сабрија Ћеско, Муниб Омановић, Шемсо Рамић и Галиб Ватреш, сви из Сарајева, Босна и Херцеговина, изјавили су Уставном суду, 22. јануара 2015. године, преко пуномоћника Тање Дробњак, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 3146/13 од 21. августа 2014. године због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, утврђених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су поднели тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова и Министарства одбране, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници означених министарстава, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован њихов тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због повреде права личности и за претрпљени страх, због застарелости потраживања накнаде штете, пропуштајући да одговори на питање да ли у конкретном случају има места примени тзв. привилегованог рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима. Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду (у даљем тексту: Основни суд) П. 46642/10 од 6. новембра 2012. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да суд обавеже тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова и Министарство одбране, да им на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од по 100.000 динара сваком на име претрпљеног страха, износ од по 100.000 динара на име претрпљених душевних болова због повреде права личности, као и различите износе сваком од тужилаца на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности, све са припадајућом законском затезном каматом. Ставом четвртим изреке пресуде тужиоци су обавезани да солидарно туженој накнаде трошкове парничног поступка.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 3146/13 од 21. августа 2014. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио првостепену пресуду у делу става првог којим је одлучено о накнади нематеријалне штете на име претрпљеног страха и претрпљених душевних болова због повреде права личности; у ставу другом изреке укинута је у преосталом делу става првог изреке првостепена пресуда у делу којим је одлучено о накнади нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности и том делу је предмет враћен првостепеном суд на поновно суђење. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је: да су тужиоци крајем јула и током августа 1995. године, након пада Жепе, са групом Бошњака прешли Дрину и дошли на територију Републике Србије, када су их војници тадашње ЈНА, спровели радницима органа унутрашњих послова, а након тога у прихватни центар Браћичко поље - Шљивовицу и Митрово Поље на Гочу, при чему су се тужиоци тамо налазили од краја јула 1995. године, па до априла 1996. године; да су тужиоци прихватне центре напустили посредством међународног Црвеног крста и УНХЦР, одакле им је омогућено пресељење у треће земље или повратак у Босну и Херцеговину; да су током боравка у прихватним центрима тужиоци били изложени тортури, као и да је према њима поступљено крајње нечовечно и понижавајуће; да су се пре подношења тужбе суду, тужиоци обраћали туженој са захтевом за накнаду претрпљене штете, о ком захтеву није одлучено; да је из налаза и мишљења судског вештака медицинске струке - неуропсихијатра, утврђено да тужиоци пре 1995. године, нису боловали од болести које би допринело садашњем психичком стању, при чему је за сваког од тужилаца понаособ наведено да је страх оставио последице у виду посттрауматског стресног поремећаја, да је обољење почело два месеца по затварању 1995. године, да је данашњи облик добио 2009. године, осим за С уљу С алића (2007. године), за Муниба Омановића (2006. године) и за тужиоца Ватреш Галиба (1996. године), уз наведене проценте умањења опште животне активности за сваког од тужилаца, уз општи став да је примарни страх високог интензитета у виду страха за живот трајао у време одвођења у Сабирне центре, секундарни страх средњег интензитета у виду забринутости за будућност, као и секундарни страх нижег интензитета за све време боравка у сабирним центрима све до размене, односно напуштања истих, а терцијални страх ниског интензитета и данас се јавља у виду нелагодности када се гледају филмови ратног садржаја и униформисана лица; да се код свих тужилаца умањење опште активности у складу са наведеним процентима манифестује у лошој комуникацији са околином, нерасположењу, наметнутим сећањима, самоизолацији, губитку воље и иницијативе за све што је раније причињавало задовољство; да су тужиоци тужбу у овој парници поднели 4. јула 2008. године. Даље је наведено: да је полазећи од утврђеног чињеничног стања, а имајући у виду истакнути приговор застарелости потраживања од стране тужене, првостепени суд одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде оценивши да је исти основан, те је одбио тужбени захтев као неоснован којим је тражена исплата накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх, душевне болове због повреде права личности и душевне болове због умањења опште животне активности, применом члана 376. Закона о облигационим односима; да дате разлоге првостепеног суда везане за потврђујући део ожалбене пресуде, као правилне и на закону засноване прихвата и другостепени суд; да сваки од посебних видова нематеријалне штете проистекле из штетног догађаја има свој самостални почетак и ток застарелости; да рок застарелости за страх, као посебан вид нематеријалне штете за који тужиоци потражују накнаду почиње тећи од завршетка страха који је био интензиван и дуже трајао, док је код нематеријалне штете за душевне болове због повреде права личности битан моменат када се овако стање јавља и када оштећени за његове појавне облике сазна и када их доживљава; да имајући у виду све околности случаја, да су страх и физичку тортуру којој су били изложени престали да трпе након ослобађања почетком 1996. године, и да су претрпљене душевне болове због повреде права личности доживели од момента притварања, а да су тужбу за накнаду штете поднели 4. јула 2008. године, то су протекли како субјективни (три године), тако и објективни рок (пет година), у којем су тужиоци били у могућности да потражују накнаду штете на име претрпљеног страха, као и накнаду нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због повреде права личности; да имајући у виду чињеницу да је приговор застарелости истакнут од стране тужене основан, то је првостепена пресуда потврђена у овом делу, па су неосновани жалбени наводи тужилаца да је првостепени суд у овом делу погрешно оценио истакнути приговор застарелости потраживања из разлога што је пропустио да правилно утврди када је штета наступила односно добила коначан облик, па је Апелациони суд одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде; да су без утицаја жалбени наводи тужилаца којима оспоравају правилност ожалбене пресуде, наводећи да је првостепени суд пропустио да у оцени доказа изведених у поступку и у образложењу своје одлуке наведе које је доказе прихватио као основане, а које није, па уколико није прихватио налаз и мишљење судског вештака, био је дужан да овакву одлуку и наведе; да ово стога што је првостепени суд приликом одлучивања о основаности тужбеног захтева пре свега ценио истакнуте приговоре, у овом случају приговор застарелости, као материјалноправни приговор од кога је и зависила одлука о основаности тужбеног захтева.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позивају подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указују на повреду права на правично суђење, Уставни суд је указује да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснивају на чињеници да је поступајући другостепени суд пропустио да оцени да ли је у конкретном случају требало применити привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО, јер је штета проузрокована извршењем кривичног дела.
У том контексту, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци дâ детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да подносиоци уставне жалбе првенствено истичу да Апелациони суд није одговорио на наводе из његове жалбе, Уставни суд указује да је према пракси Европског суда за људска права, у таквој правној ситуацији (приликом оцене да ли образложење судског акта задовољава стандарде правичног суђења) неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да су подносиоци уставне жалбе током предметног парничног поступка истицали да, у конкретном случају, треба применити рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО. Према мишљењу подносилаца уставне жалбе, поступајући судови је требал о да узму у обзир овај привилеговани рок застарелости без обзира на чињеницу што није ни вођен кривични поступак против штетника, а у коме се, поред осталог, утврђује постојање кривичног дела. С тим у вези, Уставни суд указује на свој правни став од 7. јула 2011. године, према коме у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. ЗОО, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. ЗОО. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да се спорни догађај десио током 1995. и 1996. године и да су поједини облици нематеријалне штете код подносилаца уставне жалбе настали током 1996. године, а да су они поднели тужбу тек 4. јула 2008. године, Уставни суд сматра да је Апелациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су застарела одређена потраживања подносилаца на име накнаде нематеријалне штете, у смислу одредаба члана 376. ЗОО. При томе, треба истаћи и то да се другостепени суд није изричито изјашњавао да ли има места примени привилегованог рока застарелости из члана 377. став 1. ЗОО, већ је само констатовао да прихвата разлоге првостепеног суда (који је изразио став и дао детаљне разлоге због чега се на конкретан случај не може применити привилеговани рок застаревања) везане за потврђујући део ожалбене пресуде као правилне и на закону засноване. С тим у вези, Уставни суд констатује да се тиме не може довести у питање правичност парничног поступка, узимајући у обзир то да је, у конкретном случају, уставноправно прихватљив став првостепеног суда да, како није вођен кривични поступак против непосредног штетника, то подносиоцима уставне жалбе поступајући судови нису ни могли да пруже заштиту применом одредбе члана 377. став 1. ЗОО.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да је требало да се парнични судови у конкретном случају ставе у улогу кривичног суда и утврде да ли је штета причињена извршењем кривичног дела. У том контексту, Уставни суд напомиње да је парнични суд изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак, овлашћен да као претходно питање утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, јер кривично дело може да постоји и када је кривични поступак изостао. Ипак, Уставни суд наглашава да се овај изузетак не може применити у случају када се кривични поступак, објективно гледано, могао иницирати, покренути и водити против учиниоца кривичног дела, као што је реч о конкретном случају.
Имајући у виду наведено, тј. да подносиоци уставне жалбе нису имали процесне сметње да иницирају вођење кривичног поступка против непосредног штетника и да су судови у парницама по тужбама припадника ЈНА ради накнаде тзв. ратне штете применили привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима управо из разлога што је у таквим случајевима било немогуће водити кривични поступак против непосредних штетника због извршења кривичног дела оружана побуна, због тога што су та лица била недоступна органима кривичног гоњења, Уставни суд је закључио да се и ови наводи подносилаца заснивају на погрешној перцепцији постојања чињеничног и правног идентитета између предметног парничног поступка и парница вођених ради накнаде тзв. ратне штете.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава (Уставни суд је сличан став изразио у више својих одлука; видети нпр. Одлуку Уж-3994/2012 од 5. марта 2015. године и Одлуку Уж-7549/2014 од 16. маја 2016. године и др.).
У погледу навода подносилаца уставне жалбе да им је оспореном пресудом повређено право на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносиоци повреду овог права изводе из навода о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у овим деловима као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.
6. У вези са наводима о повреди начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела увек акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слободе, коју у конкретном случају Уставни суд није нашао да је учињена.
Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.