Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Илије Стојаковића из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Илије Стојaковића изјављена против решења Другог општинског суда у Београду П1. 122/06 од 12. децембра 2007. године и решења Окружног суда у Београду Гж. I 663/08 од 13. фебруара 2008. године, као и због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава у поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П1. 122/06.
О б р а з л о ж е њ е
1. Илија Стојаковић из Шапца је 12. марта 2008. године Уставном суду изјавио уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку пред Другим општинским судом у Београду П1. 122/06. Допуном уставне жалбе од 27. маја 2008. године подносилац уставне жалбе наводи да уставну жалбу подноси и због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1, начела забране дискриминације из члана 21, права на заштиту људских и мањинских права из члана 22. и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, те да проширује захтев и против решења Окружног суда у Београду Гж. I 663/08 од 13. фебруара 2008. године.
Подносилац уставне жалбе је навео да је оспореним решењем Другог општинског суда у Београду одбачена као неблаговремена његова тужба, којом је тражио да суд поништи решење Савезне Владе - Комисије за стамбена питања број 10 36-2481/02 од 25. децембра 2002. године, којим је стан број 10 у улици Чеде Мијатовића број 5 у Београду додељен Станић Миланку, раднику Управе царина. Прецизираним тужбеним захтевом подносилац уставне жалбе је означио као тужену страну Републику Србију - Министарство финансија. Решењем Окружног суда у Београду Гж. I 663/08 од 13. фебруара 2008. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђено решење Другог општинског суда у Београду П1. 122/06 од 12. децембра 2007. године. Подносилац захтева да Уставни суд усвоји уставну жалбу и стави ван снаге решење Комисије за стамбена питања Савезне Владе и решење Окружног суда у Београду Гж. I 663/08 од 13. фебруара 2008. године.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Уставом је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04) утврђено је: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да суд припрема главну расправу по пријему тужбе и да припреме за главну расправу обухватају претходно испитивање тужбе, достављање тужбе туженом на одговор, одржавање припремног рочишта и заказивање главне расправе (члан 274. ст. 1. и 2.); да суд по претходном испитивању тужбе доноси решење којим се тужба одбацује ако утврди - да одлучивање о тужбеном захтеву не спада у судску надлежност, да је тужба подигнута неблаговремено, ако је посебним прописима одређен рок за подизање тужбе, да о истом захтеву већ тече парница, да је ствар правноснажно пресуђена, да је у истој ствари закључено судско поравнање, да не постоји правни интерес тужиоца за подизање тужбе из члана 188. овог закона или да тужилац у року који је суд одредио није отклонио недостатке из чл. 78. и 103. овог закона (члан 279.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у изјашњење Другог општинског суда у Београду о наводима из уставне жалбе од 23. октобра 2009. године и списе предмета тог суда П1. 122/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Подносилац уставне жалбе је 11. децембра 2003. године поднео Врховном суду Србије тужбу, којом је тражио да тај суд поништи решење тужене Савезне владе - Комисије за стамбена питања, број 10 36-2481/02 од 25. децембра 2002. године, којим је стан број 10 у улици Чеде Мијатовића број 5 у Београду додељен Миланку Станићу, раднику Управе царина. Врховни суд Србије се решењем У. 4348/03 од 9. септембра 2004. године огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари и списе доставио Другом општинском суду у Београду. По подносиочевој тужби, у наведеном Општинском суду формиран је предмет П. 8510/04, у коме је решењем од 3. марта 2005. године тужба одбачена због непоступања тужиоца по налогу суда за уређење тужбе. Против наведеног решења, подносилац уставне жалбе није изјавио жалбу и исто је постало правоснажно. Пред Трећим општинским судом у Београду, у предмету П. 2143/2000 вођен је парнични поступак по тужби подносиоца уставне жалбе за исељење Миланка Станића из спорног стана, који је решењем тога суда од 6. јула 2005. године прекинут до правоснажног окончања поступка пред Другим општинским судом у Београду по новој тужби подносиоца уставне жалбе од 12. маја 2005. године, која је садржала исти тужбени захтев као и претходно одбачена тужба од 11. децембра 2003. године.
Други општински суд у Београду је оспореним решењем П1. 122/06 од 12. децембра 2007. године одбацио ову тужбу као неблаговремену. У образложењу решења је наведено да је тај суд увидом у списе предмета П. 8510/04 утврдио да је тужилац уз тужбу од 11. децембра 2003. године доставио и оспорено решење о додели стана Миланку Станићу, што значи да је тужиоцу још 11. децембра 2003. године било познато да је донета одлука о додели стана Миланку Станићу, из чега је закључио да су за подношење ове тужбе протекли преклузивни рокови прописани законом који уређује радне односе.
Окружни суд у Београду је оспореним решењем Гж. I 663/08 од 13. фебруара 2008. године одбио као неосновану жалбу тужиоца – овде подносиоца уставне жалбе и потврдио наведено првостепено решење. По налажењу другостепеног суда, првостепени суд је потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право када је тужбу одбацио, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и другостепени суд у поступку њене жалбене контроле. Наиме, у поступку доношења ожалбеног решења тужилац није пружио доказ да је користио приговор против решења Савезне владе - Комисије за стамбена питања, број 10 36-2481/02 од 25. децембра 2002. године. Одредбом члана 69. став 1. Закона о основама радних односа (''Службени лист СРЈ'', број 29/96) било је прописано да запослени који није задовољан коначном одлуком има право да покрене спор код надлежног суда ради заштите својих права, у року од 15 дана од дана достављања одлуке. Другостепени суд је закључио да "у правној ситуацији када је тужилац поднео тужбу 11. децембра 2003. године ради поништаја овога решења и уз ту тужбу приложио ово решење (решење Савезне владе - Комисије за стамбена питања број 362481/2002 од 25. децембра 2002. године), а парница по тој тужби је окончана пред Другим општинским судом правоснажним решењем П. 8510/04 од 3. марта 2005. године, правилан је закључак првостепеног суда да је тужба поднета у овој парници накнадно 12. маја 2005. године са тужбеним захтевом ради поништаја истог решења неблаговремена, јер је употребљена по протеку рока од 15 дана. По мишљењу другостепеног суда, навод жалбе да је фактички настављен поступак започет пред Врховним судом који је окончан решењем о одбачају тужбе као неуредне је правно погрешан. Одбачена тужба сматра се као да није ни поднета. Овде се не ради, како то погрешно сматра жалба, о институту застарелости, већ о институту преклузије, па се зато не може применити правило из члана 390. Закона о облигационим односима, на чему, по схватању овога суда, погрешно инсистира жалба тужиоца. Код преклузивних рокова нема ни прекида ни застоја, они су непродуживи".
Решењем Врховног суда Србије Рев. II 307/09 oд 12. марта 2009. године одбачена је као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против решења Окружног суда у Београду Гж. I 663/08 од 13. фебруара 2008. године. У том решењу се наводи да се у конкретном случају, без обзира што се ради о тзв. стамбеном спору из радног односа, имају применити општа правила о дозвољености ревизије из члана 394. став 3. Закона о парничном поступку, која се односе на имовинскоправне спорове са неновчаним тужбеним захтевом. Стога, како је вредност предмета спора означена у тужби (50.000,00 динара) испод прописаног лимита од 500.000,00 динара, Врховни суд је нашао да ревизија тужиоца у овом спору није дозвољена.
4. Испитујући постојање повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1, начела забране дискриминације из члана 21, права на заштиту људских и мањинских права из члана 22. и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним решењима нису повређена наведена права подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од навода и разлога уставне жалбе и садржине наведених права, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе одлучивали законом установљени судови у законито спроведеном поступку, у коме је парничним странкама омогућено јавно расправљање, да је подносиоцу уставне жалбе дата могућност да образложи свој тужбени захтев, да износи и образлаже своје наводе, да износи чињенице и предлаже доказе за њихово утврђивање и да учествује у поступку на начин и под условима који га нису довели у неповољнији положај у односу на другу парничну страну. Међутим, у конкретној правној ствари, за подношење тужбе за заштиту права био је прописан (одредбом члана 69. став 1. Закона о основама радних односа) рок од 15 дана од дана достављања одлуке, који је рок преклузивног карактера, а његово пропуштање има за последицу одбацивање тужбе као неблаговремене, сагласно одредби члана 279. тачка 2) Закона о парничном поступку. Подносиоцу уставне жалбе је било омогућено да улаже редовне и ванредне правне лекове против донетих решења првостепеног и другостепеног суда, па је Уставни суд оценио да се не може сматрати да су оспореним решењима првостепеног и другостепеног суда подносиоцу повређена права на чију се повреду позива у овој уставној жалби, при чему је посебно имао у виду да је до крајњег исхода овог спора, у коме је тужба правоснажно одбачена, дошло искључиво услед нечињења, односно пропуштања од стране самог подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је оценио да чињенично стање утврђено у парничном поступку и примена материјалног и процесног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој правној ствари представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорених решења.
Када се ради о повреди права на суђење у разумном року, као елементу права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да ни ово право подносиоца уставне жалбе није повређено.
Одређујући у односу на који период је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је период оцене разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, почео 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, и поред наведеног, Уставни суд је стао на становиште да се ради утврђивања оправданости дужине трајања првостепеног и другостепеног парничног поступка, у конкретном случају, мора узети у обзир период од дана подношења тужбе Другом општинском суду у Београду, односно од 12. маја 2005. године, па до 28. марта 2008. године, када је решење Окружног суда у Београду Гж.I 663/08 од 13. фебруара 2008. године достављено парничним странкама, јер парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину и започиње подношењем тужбе суду, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак правоснажно окончава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је првостепени судски поступак у конкретном случају трајао од 12. маја 2005. године до 12. децембра 2007. године, што је укупно две године и седам месеци. Другостепени поступак је трајао од 21. децембра 2007. године, када је тужилац поднео жалбу на првостепено решење, до 28. марта 2008. године, када је другостепено решење достављено парничним странкама, што износи нешто више од три месеца. Стога је Уставни суд оценио да се не може сматрати да првостепени и другостепени поступак, који су укупно трајали две године и 10 месеци, нису окончани у оквиру разумног рока.
5. С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић