Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Вукашина Андрића из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Вукашина Андрића изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 430 /14 од 29. априла 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж .2. 961 /14 од 6. јуна 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Вукашин Андрић из Новог Сада је , 2. јула 201 4. године, преко пуномоћника Милана Латиновића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу, против решења наведених у изреци , због повреде права из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је подносиоцу притвор одређен 10. маја 2013. године из разлога прописаних одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) тада важећег ЗКП; да је другостепени суд, одлучујући о жалби изјављеној против решења о одређивању притвора, донео 25. јуна 2013. године решење којим је отклонио притворски разлог из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП; да му је, након тога, притвор продужаван поново на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, а потом на основу члана члана 211. став 1. тачка 3) новог ЗКП; да се притвор, уколико је притворски основ отклоњен уважавањем жалбених навода окривљеног, не може поново продужити по истом законском основу; да му је оспореним решењима притвор продужен такође на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП (који притворски основ је био отклоњен); да не стоје разлози за продужење притвора, наведени у оспореним решењима, јер из налаза вештака неуропсихијатра произлази да подносилац као окривљени није више зависник од опојних дрога, па не може опстати ни констатација из оспорених решења да је окривљени зависник од употребе опојних дрога; да у оспореним решењима није ни разматрана могућност обезбеђења присуства окривљеног блажом мером – забраном напуштања стана; да окривљени није осуђивано лице, нити се против њега води други кривични поступак, па ни могућност понављања кривичног дела не може представљати разлог за продужење притвора; да притвор није сведен на најкраће могуће време, нити је суд поступао са нарочитом хитношћу; да су му на наведени начин повређена означена уставна права.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 118/13 од 10. маја 2013. године подносиоцу је одређен притвор, почев од 8. маја 2013. године, због основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези става 1 КЗ, на основу одредби члана 142. став 1, тач. 2), 3) и 5) ЗКП.
Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 6. новембра 2013. године против Л.В, З.Р, Д.А, Б.Т. и подносиоца подигло оптужницу Кт. 193/13 због основане сумње да су извршили кривично дело из члана 246. став 3. у вези става 1. КЗ, а Л.В. и кривично дело ометање овлашћеног службеног лица у вршењу послова безбедности из члана 23. став 1. ЗЈПМ, која је потврђена 4. априла 2014. године решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1844/13.
Последњи пут, пре доношења оспореног решења о продужењу притвора, подносиоцу је притвор продужен решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 351/14 од 3. априла 2014. године из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 430 /14 од 29. априла 2014. године подносиоцу је притвор продужен за 60 дана, најкасније до 5. јула 2014. године, из разлога предвиђених одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
У образложењу овог решења, у односу на подносиоца као оптуженог и наведени притворски разлог, наведено је:
„Такође је неопходно даље задржавање у притвору и Андрић Вукашина имајући у виду да je, a пo сопственом казивању, конзумент опојне дроге кокаин и то дневно око два грама, а да нема стално запослење, те да му је за куповину дроге потребна већа количина новца, па с обзиром на постојећу оправдану сумњу да је починио предметно кривично и то у дужем временском периоду, а разматрајући међусобну повезаност свих наведених чињеница, у њиховој свеобухватности, то постоје особите околности које указују да би боравком на слободи овај окривљени наставио са вршењем сличних кривичних дела у кратком временском периоду. Из тог разлога је веће продужило притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП“.
Одлучујући о жалбама окривљених изјављеним против првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је 6. јуна 201 4. године донео оспорено решење Кж.2. 961 /14, којим је жалбе одбио као неосноване.
У образложењу овог решења је, у односу на подносиоца, наведено:
„Првостепени суд је правилно окривљенима Вукашину Андрићу и Д.А. продужио притвор по одредбама члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а окривљеном Б.Т. сходно одредбама члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, због оправдане сумње да су извршили напред наведена кривична дела.
Из утврђења првостепеног суда произлази да су окривљени Вукашин Андрић и Д.А. конзументи опојних дрога за чију је куповину потребна већа количина новца, а како окривљени немају запослење које би им омогућило стицање зараде, ова околност у међусобној повезаности са околношћу да постоји оправдана сумња да су окривљени кривично дело из члана 246. став 3. у вези става 1. КЗ вршили у временским периоду од пола године, што се може сматрати дужим временским периодом, Апелациони суд налази да су супротно жалбеним наводима браниоца окривљених, испуњени услови за продужење притвора по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, те да се иста сврха не може остварити ни једном другом мером.
Као што је наведено и у претходним решењима овог суда, донетим приликом одлучивања о жалбама изјављиваним против решења којима је окривљенима притвор био продужаван, у току трајања кривичног поступка разлози због којих је притвор одређен могу да се мењају, губе или добијају на значају. Из тог разлога, околност што je у једној фази поступка у односу на окривљене био отклоњен основ за притварање прописан у члану 211. став 1. тачка 3) ЗКП, не утиче на одлуку да у каснијим фазама поступка притвор поново буде одређен по овом основу. Из тог разлога су жалбени наводи браниоца окривљених без утицаја на правилност утврђења првостепеног суда о нужности притварања окривљених Вукашина Андрића и Д.А. по овом законском основу...“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да , поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. ст ав 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајућу у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези става 1. Кривичног законика . Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, надлежни судови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности ( да је подносилац као оптужени, пo сопственом казивању, конзумент опојне дроге кокаин, и то дневно око два грама, да нема стално зап ослење, да му је за куповину дроге потребна већа количина новца, да је кривично дело за које је оптужен вршено у дужем временском периоду), које у овом случају указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да не постоје потребни услови за продужење притвора по наведном законском основу, јер није зависник од опојних дрога, до сада није осуђиван, нити се против њега води неку други кривични поступак, однoсно да оспорена решења „не садрже јасне и ваљане разлоге за продужење притвора“.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Новом Саду у дотадашњем току вођен са примереном хитношћу. Наиме, имајући у виду да се кривични поступак води против укупно пет лица због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у вршењу послова безбедности, те да је до подношења уставне жалбе оспорени кривични поступак трајао нешто мање од 14 месеци, за које време је спроведена истрага, подигнута и потврђена оптужница, одржано припремно рочиште и три пута заказан главни претрес, Уставни суд је закључио да је дужина трајања кривичног поступка до подношења уставне жалбе, у конкретном случају, оправдана.
Према до сада исказаном правном ставу Уставног суда, разлози за продужење притвора могу, у току трајања кривичног поступка, да се мењају, губе или добијају на значају. Стога је Уставни суд наводе из образложења другостепеног оспореног решења да околност што je у једној фази поступка у односу на окривљене био отклоњен основ за притварање прописан у члану 211. став 1. тачка 3) ЗКП, не утиче на одлуку да у каснијим фазама поступка притвор поново буде одређен по овом основу, оцени довољним и уставноправно прихватљивим, а неоснованим наводе уставне жалбе којима се такав став поступајућег суда сматра произвољним и тенденциозним.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору по наведеном законском основу, било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић